Od razaranja škole do uništenja civilizacije
Autor: Glas javnosti
Postoje li ministarske mere za dubinu sloma srpske nacionalne pameti i za sramoćenje srpskog učitelja? Sva je prilika, naime, da uskoro neće biti ni škola ni Srba.
Javljaju novine da je objavljen novi Pravilnik o ocenjivanju u osnovnim i srednjim školama i da će po njemu roditeljima biti priznata poslednja reč u policijskim istragama protiv kriminalaca-početnika. A razlozi su za to i pedagoški i psihološki: ne sme se dozvoliti da jedna nevina dušica bude traumatizovana i onemogućena da ispolji sve svoje „talente i kapacitete“ po sličnom obrascu po kome i „mali Kosta“ 3. maja.
Tako – ako hoćemo da se šegačimo. A ako ćemo ozbiljno – ostalo nam je jedino da se smrznemo od stida: ministrača za osmuđenu srpsku pamet našla je još jednu priliku da se „razveže“ i nad srpskom školom i nad srpskim učiteljima: ovlastila je roditelje koji su izrodili glupu decu da za to odgovornima proglase učitelje i da ih nateraju da oni popravljaju ono što su roditelji „pogrešno napravili“. Time je naša ministruša uspela da pokaže da se dubina do koje se mogu ružiti i Srbi i srpski učitelj nikad ne može odrediti jer će se uvek naći neko ko će moći – i dublje i beslovesnije.
Srbi su bili narod dok su imali učitelja. Na samom početku njihovog uspona – to je bio Sveti Sava, na početku novoga vremena – Dositej, na početku srpskoga sloma – Mitra Mitrović, a na njegovom kraju – buljuk ministarskih trgovaca, zamlata i neznalica koji su školu krojili po merama sopstvene sužene svesti i doveli je do toga da se uvek ne može znati hoće li njeni polaznici pre problejati ili ovce progovoriti.
Srbi su bili narod dok su đaci sa tarabama jedinica završavali školovanje već na prvom polugodištu. I odlazili da budu dobri zemljoradnici, vinogradari, stočari, drvodelje, kamenoresci, graditelji ili ugledne pijandure, protuve, batinaši, tj. svi se bavili poslovima za koje im nisu bili neophodni ni pravopis ni tablica množenja. I nije škola proglašavana dužnom da „(na)pravi plan ocenjivanja“ za batinaša koji je u uličnoj tuči naleteo na nož ili za maminu striptizeticu kojoj se posle abortusa nešto iskomplikovalo pa oboje bili „opravdano odsutni od nastave 11 do 15 dana u kontinuitetu“. Škola u takvim slučajevima jedino može prihvatiti otpusne liste i „kandidatima“ prirediti godišnji ispit i nikakve joj druge obaveze ne mogu biti naturene. Niti se ona može mešati u nadležnost drugih službi (policije – recimo).
Slom srpske škole definitivan je i neopoziv kao i slom srpskog naroda i to su mu obezbedili oni koji su sa tarabama jedinica „prevođeni“ kroz osnovnu i srednju školu, a posle kupovali diplome na fakultetima na kojima se studira „do poslednje rate“ i doveli školu do toga da su iz nje proterani učitelji (a od onih što su još ostali više od tri petine batalilo bi struku kojoj su posvetili život ako bi im neko ponudio drugi posao koji ne bi bio slabije plaćen. Sva je prilika, naime, da uskoro neće biti ni škola ni Srba, ovi potonji odlaze ili iz zemlje ili u zemlju, a škole će opusteti jednako kao i hiljade sela o kojima nam svedoči dokoni „mali poljoprivredni proizvođač“ – koji nema drugoga posla pa čita statističke godišnjake: „U Srbiji postoji 4.712 naseljenih mesta, od kojih u 475 nema nijednog deteta, u 55 nijedne žene, a u 545 nijedne žene u fertilnom periodu od 15. do 34. godine. Do polovine 21. veka preti potpuni nestanak čak 3.193 sela“. I sad će Brankica-poverenikca tamo da naseljava Arape (taman kao da su oni za to zainteresovani).
Iskusni pratioci stradanja srpske škole svedoče da je to počelo nekako u ono vreme kad su se u školama namnožili pedagozi i psiholozi (ne znam kad je ta zaraza krenula, ali pamtim da ih „u moje vreme“ nije bilo) i kad su, zajedno s njima, srpsku pamet počele da modeliraju neke pedofilske asocijacije, kakve su Labris, Incest trauma centar (a ima i poviše sličnih) i svi oni vrlo uspešno uređuju srpski školski sistem time što iz srpskih škola izbacuju udžbenike u kojima, na pravi način „i afirmativno“, nije objašnjeno da homoseksualizam (od 1973) i pedofilija (od 1992) nisu genetski eksces (do tada su bili), da svako ima pravo da bude „oštećen“, ali da samo Bajdenovi LGBTNZ-demokrati imaju pravo na to da svojih 98-99% normalnih porednika „uprepodobljuju po svojim merama“.
U isti čvor sa stradanjem srpske škole uvezano je i stradanje nauke o srpskom jeziku. O tome šta se događa u drugim naukama ne mogu govoriti, ali je prilika da se osvrnem na jedan sud Aleksandra Lipkovskog o tome da se i u „njegovoj“ matematici događa štošta slično onome što beležim i u „sopstvenom esnafu“. Njega je, naime, neznaveni ministar smenio s položaja predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta zato što je poštovao stav Odbora za standardizaciju srpskog jezika da „bosanskog jezika“ nema ni u Sarajevu a kamoli u središtu nemanjićke države, a ovde ga pominjem zbog jednoga važnog uvida do kojeg je došao. Tragajući, naime, za razlozima sve slabijeg znanja s kojim studenti dolaze na njegova predavanja iz Linearne algebre, Lipkovski je „prošao“ i kroz srednju i kroz osnovnu školu i utvrdio da đaci u nižim razredima osnovne škole ne znaju „ni sva slova ni tablicu množenja“, a bez te „dve najvažnije kompetencije“ ne treba očekivati napredak ni u drugim disciplinama. Definitivan slom nauke, međutim, desio se kad joj je nametnut „bolonjski obrazac“ i kad je struka sa desetak fundamentalnih predmeta „isfronclana“ na preko pedeset naučnih repova i bila proterana i iz nauke i iz pameti. (Naišao sam na podatak da je početkom prošlog veka u struci u kojoj sam potrošio život polagano ukupno tri ispita, a pre neku godinu, na nekom drugom fakultetu, student mi je „priznao“ da ih je položio 72. I za propast – previše!).
Dok su Srbi imali školu, u njoj nije bilo ni pedagoga, ni psihologa, ni pedofila. ni LGBTNZ-demokrata, a roditelji su mogli doći jedino na roditeljski sastanak ili da opravdaju dečji izostanak s nastave, ali ne i da učitelje vuku za uši i da ih poučavaju kako da ocenjuju njihove mudronje i mudrice.
Srpska vlast je autistična: do nje ove činjenice nikako ne dopiru. Ona je svojih 20.000 vozača oterala u svet, a sad hoće da ih uveze iz Indije iako ne zna ni šta će ni koga prevoziti. Ona hoće da gradi autoput od Novog Pazara do Sarajeva da bi Rašku brže izručila Bosni i Turskoj. Ona gradi autoput po najplodnijim zapadnomoravskim oranicama, a istovremeno Rio Tintu potpisuje nalog da može potrovati i donje Podrinje, i oba Pomoravlja, i donje Posavlje (i „Beograd na Vodi“ unaprediti u „Beograd na Otrovanoj Vodi“). I donje Podunavlje – zajedno s Crnim morem. A predsednikca srpske Vlade zagrcnuto klikuje da će 2024. doneti „najveće promene od nastanka čovečanstva“ jer do njene svesti ne može dopreti mogućnost da je „veštačka inteligencija“ jednako plod zločinačke nauke kao i onaj koji je pod kontrolu stavio i vremenske prilike ili oni koji, u stotinama laboratorija po svetu, priređuju kovid-pošasti kojima će smaknuti devet desetina svetske populacije, a onaj ostatak unaprediti u beslovesno roblje.
Veliki svetski zločinci zauzdali su nauku i pretvorili je u sredstvo za uništenje cililizacije. Oni se, pri tom, ne opterećuju pitanjem da li se na nju može gledati onako kako „uči“ Darvin ili kao na „Božju Tvorevinu“ (kako „uči“ Hrišćanstvo): oni su se, uvek i jedino, bavili zločinima (i u drukčije se poduhvate nisu upuštali) pa se, kao njihova tvorevina, i veštačka inteligencija mora svesti na najteži oblik zla, tj. na pamet bez duše.
Jedan njen oblik, u najnovije vreme, označava se kao digitalizacija, a njen smisao mogao bi se uporediti s onim što se u 17–18. veku desilo sa sabiranjem dokumenata o Ilirima: tada su, po nalogu Vatikana, tri generacije katoličkih popova iz svih crkava, arhiva, biblioteka, skupljali takve dokumente, preneli ih u Muzej Ilirika u Bolonji – i tamo im se izgubio svaki trag. U poređenju s tim, na digitalizaciju se može gledati kao na najgori zločin koji je satanska pamet mogla uobličiti: njome s planira da se sav svet i sve u svetu svede na šifru, da se sve to nađe u jednom „serveru“, da se on isključi i da se nikad ne sazna ni gde se nalazio, a da se sva svetska bogatstva nađu na jednom mestu – tamo gde jedino zločinački um može „planirati da se nađu“.
Veštačka inteligencija, zasad, ostavlja bez posla desetine hiljada onih koji su je stvorili (ona sve radi i bolje i brže od svojih neposrednih tvoraca), zločinački um namislio je da ona preuzme sva ljudska zanimanja i da čoveka prevede u neupotrebljiv planetarni otpad.
Valja se nadati da će se takva pamet brzo „oteti“ i svojim tvorcima. I ispratiti ih na isti – otpad. Jer će i iza veštačke inteligencije, kao i iza Velikih Zločina[ca], ostati jednako – Veliko Ništa.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
