Kako je Rodžer Voters postao nacista
Autor: Glas javnosti
Kako je legendarni muzičar i sin heroja borbe protiv nacizma dobio etiketu antisemite, naciste i rasiste jer se usudio da dovede u pitanje zvanični narativ Zapada o ukrajinskom ratu
Otkako je, polovinom prošle godine, jedan od osnivača legendarnog Pink Flojda, Rodžer Voters, govoreći za Si-En-En – između ostalog – optužio SAD za rat u Ukrajini, Džozefa Bajdena nazvao ratnim zločincem koji potpiruje vatru, a ekspanziju NATO alijanse na istok Evrope uzeo za jednu od inicijalnih kapisli tekućeg sukoba, navukao je na sebe buku i bes zapadnog establišmenta, američke i britanske javnosti, čak i brojnih svojih negdašnjih poklonika. Ne samo da su mu duž EU otkazivani koncerti i ne samo da je žigosan od strane medijskih elita političkog Zapada, već su se na Votersa, u jednom momentu, obrušile čak i bivše kolega iz slavnog benda.
I mada su i ranije bili u svakojakim sukobima, nekako se čini da su otrovne strelice rasplamsale polemike vođene na ovom, političkom, a ne na ličnom planu, između Dejvida Gilmora i, nešto starijeg, Votersa bespovratno spalile sve mostove među bivšim prijateljima. Bilo je, u razmeni vatre, ponegde i komičnih momenata – tako se u, jednom trenutku, u čitavu stvar uključila i Gilmorova supruga:
Tužno, Rodžere, ti si antisemita do tvoje trule srži. Takođe, ti si i Putinov apologeta, lažljivi, kradljivi, licemerni, bolesni od zavisti, tip koji izbjegava plaćanje poreza i megaloman. Dosta sa tvojim glupostima. A sve je, držeći je za ruku, kasnije odobrio i njen suprug: svaka reč je u potpunosti tačna!
Voters je pak, na sve što mu se dešava odgovorio u intervjuu za Rolingston optužujući još jednom američku državu za tekuće globalne probleme:
Naravno, mi, i kad kažem mi, govorim kao neko ko plaća porez u SAD – mi smo najveće zlo od svih. Mi ubijamo najviše ljudi. Mi se mešamo u izbore drugih država i drugih ljudi. Mi – američka imperija radi sva ta sranja!
Besmislene optužbe
Međutim, isuviše velik, nedodirljiv i značajan u istoriji rokenrola, činilo se da, iako prilično usamljen, Voters uspešno istrajava pred čeljustima razjarene medijsko-političke nemani. Njegovi nastupi ne samo da nisu bivali mirniji ili makar malo više po volji zapadnih kulturnih elita, već je, čini se, samo dodatno intenzivirao svoje nekonformističke stavove i nastavio da progovara o temama nepoželjnim za tvrdo uvo američkog i britanskog političkog sistema. Ipak, i pored tolikih kontroverznih izjava za različite adrese, nekako je utisak da je vrhunac Votersove drskosti i svojevrsnog hibrisa, pristajanje da se, na poziv Rusije, na sednici sazvanoj da bi se razgovaralo o ratu u Ukrajini, obrati u Savetu bezbednosti UN. I mada je fino objasnio da ne govori ispred Rusije, već ispred „ostatka čovečanstva”, isped četiri milijarde slobodnih ljudi planete Zemlje – njegove braće i sestara – uz napomenu da osuđuje rusku invaziju na Ukrajinu i da je smatra, sa aspekta međunarodnog prava, nezakonitim, ali ne i ničim izazvanim aktom nasilja, Voters nije propustio da decidirano najoštrije osudi i provokatore koje smatra odgovornim za početak rata. A posle toga, izgleda nije bilo povratka – muzičar je morao da bude kažnjen.
Jedan od najčuvenijih, verovatno uz The Dark Side of the Moon (1973) i Wish You Were Here (1975) ponajboljih albuma Pink Flojda, po svim relevatnim adresama, sigurno je Votersovo remek-delo iz 1979. godine – The Wall (zid). Sa svojih dvadeset i nešto pjesama i dvije ploče, The Wall je muzička apoteoza i hvala slobodi potisnutoj među uske zidove totalitarnih režima – na prvom mestu nacističkih i fašističkih. U pitanju je svojevrsna rok-opera čiji su scenski i vizuelni aspekti verovatno jednako bitni koliko i muzički. Ko god je u poslednjih 50 godina imao bilo kakvu vrstu susreta sa rok muzikom morao je čuti makar neki od hitova sa ploče koju je Voters, maltene u celosti, sam osmislio i realizovao.
I čak i ako niste ljubitelj Pink Flojda sigurno ste negde, sa ovog albuma, slušali makar onaj čuveni drugi deo Votersovog triptihona Another Brick in the Wall kojim autor kritikuje sistemsko jednoumlje i monolitnu unificiranost prosvetnih sistema. Jedan od glavnih motiva čitave priče o antijunaku Pinku je potreba da se, slobodnom voljom, razbiju visoki i hladni zidovi koji guše sistemski zatočenog pojedinca te da se, na ovaj način, postigne unutrašnje oslobođenje. U tom smislu, ukršteni čekići, kao instrumenti kojima se na kraju priče ruši Zid, centralni su motiv albuma, te shodno tome, umetnik često nastupa sa ovim simbolom na odeći.
I tu se krije još jedna, u svom apsurdu, pomalo komična nota. Nakon svoja dva nastupa u Berlinu, u maju mesecu ove godine, Voters se našao pod istragom da je podsticao mržnju i antisemitizam, a glorifikovao naci-fašizam, jer je na svojoj improvizovanoj crnoj uniformi imao dva ukrštena čekića (inače simbol albuma The Wall već skoro pola veka i motiv za koji znaju stotine miliona ljudi širom sveta) koji vizuelno podsećaju na nacistički kukasti krst. Naravno, neutemeljene, u potpunosti iskonstruisane i besmislene optužbe su nakon par meseci odbačene, ali je autoru već pričinjena prilična šteta budući da su neupućeni i lakoverni ponovo pokrenuli harangu na društvenim mrežama protiv Votersa koji je, u susret svom koncertu u Frankfurtu, morao da promeni ovaj višedecenijski deo svog vizuelnog identiteta, ali i da se suoči sa par stotina besnih demonstranata u Nemačkoj (među kojima je bio i frankfurtski gradonačelnik).
Votersova borba
A The Wall naime nije samo zadivljujuća rok-opera, u pitanju je i Votersova svojevrsna autobiografska ispovest. Tako je jedna od manje poznatih, ali sigurno najlepših pesama sa celog ovog albuma trominutna elegija o stradanju Votersovog oca sa nazivom – When the tigers broke free. Lirski glas na prološkoj granici otvara pesmu zloslutnim stihovima: bilo je to pre zore jednog jadnog jutra te crne ’44. godine…– a onda pesma dalje govori o Bici za Ancio u okviru čuvene operacije Šingl na Italijanskom frontu protiv, dominantno, nemačkih snaga. U prvom amfibijskom desantu savezničkih trupa poginulo je više hiljada britanskih i američkih vojnika (na kraju operacije taj broj je iznosio nešto više od 40.000) – među njima je, između ostalih, bio i otac jednogodišnjeg Rodžera Votersa. Pesma se, nakon ispričane priče, završava stihovima – ...i tako je vrhovna komanda otela mog tatu od mene.
Od početka sukoba u Ukrajini zapadna propaganda se koristi vizuelnim komparacijama nacista i Oružanih snaga Ruske Federacije. Često se na takvim predstavama, ili u slobodnim igrokazima, čak i predsednik Rusije, iako mlađi brat palog lenjingradskog vojnika i sin borca crvene armije, poredi sa Adolfom Hitlerom. A Rusi su dobili Drugi svetski rat i pobedili nacizam – kazao je u istom intervju za Si-En-En Rodžer Voters – dvadeset tri miliona Rusa je poginulo štiteći nas od nacističke pretnje.
I mada sam i ranije dobro poznavao Votersov lik i mada još od malih nogu pratim njegov rad, slušam Pink Flojd, i mada su mi od ranije poznati brojni Votersovi nekonformistički stavovi, njegova pozicija na ukrajinsko-ruski sukob mi je delovala previše smelom čak i za njegove obrasce ophođenja i ponašanja.
Međutim, posmatrajući makar i površno hronologiju ovog slučaja – čitajući u neverici na stranicama Frankfurter algemajne cajtunga kako se usred Nemačke, u 2023. godini, protestuje protiv par excellence antifašističkih nastupa, i kako se sin jednog heroja borbe protiv nacizma palog u bici za Ancio olako diksvalifikuje kao antisemita, nacista i rasista samo zato što se usudio da misli i govori van dominantnog mnjenja i zacrtanih vidika političkih elita, nalazim razumevanje za Votersovu volju da povede borbu koju je započeo.
Možda se on intimno identifikuje sa pozicijom savremene Rusije, ne Kremlja ili nekog od generala, već Rusije. Ili, prosto, samo nije želio da ga ponovo vrate među Zidove, iz čije se hladnoće, jedva oslobodio.
AUTOR: Stefan Sinanović je profesor srpske književnosti iz Crne Gore
Mišljenja i stavovi u kategoriji "Lični stav" nisu nužno stavovi redakcije "Glasa javnosti"
SKINI APLIKACIJU
.png)
