EKSKLUZIVNO: Braćo Jermeni, crno vam se piše
Autor: Glas javnosti
U poslednje vreme se mnogo govori o nastavku jermensko-azerbejdžanskog rata.
Pomislićete da se Jermenija sprema da povrati Nagorni Karabah ali ne. Rat za Karabah je završena priča a za Jermeniju... plakanje uz gusle i novi mit o turskom genocidu. Na redu je Nahičevan!
Novo ratovanje o kome javljamo je direktno povezano sa autonomnom teritorijom, koja je deo Azerbejdžana.
Malo istorije ne škodi, pre nego se upustimo u aktuelnu geopolitiku i geodiplomatiju i georatovanje i geo, geo, geo...
Nahičevan je treća problematična oblast u istoriji jermensko-azerbejdžanskih odnosa. Početkom 20. veka Karabah, Zangezur i Nahičevan (azerbejdžanski nazivi), sticajem istorijskih okolnosti, bili su naseljeni Jermenima i Azerbejdžancima, neko više, neko manje.
Karabah je bio pretežno jermenski, ali je bio okružen teritorijama sa pretežno azerbejdžanskim stanovništvom. Zanzengur i Nahičevan su Jermeni i Azerbejdžanci u početkom prošlog veka "držali" u odnosu 50 prema 50.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Ruski mirotvorci u Jermeniji
Sporovi koji su nastajali rešavani su masakrima i pogromima. Posle raspada Ruske imperije 1917. godine, Turci i Azerbejdžanci su organizovali genocid nad Jermenima u Nahičevanu. Zauzvrat, jermenski nacionalisti su usvojili slične metode u Zanzeguru.
Kao rezultat masakriranja , Nahičevan je postao monoetnički u azerbejdžanskom stilu, a Zazengur ostao deo oblasti u Jermeniji. Deo kojim sad vladaju Jermeni se zove Sjunik i odvaja Republiku Nahičevan od teritorije Azerbejdžana. Nahičevan je enklava Azerbejdžana.
Zategnutu situaciju između Jermena i Azerbejdžanaca još više su zategli boljševici Lenjina sa ovlašćenom krvopijom Lavom Trockim , kome je svetska revolucija bila san, a to se najbolje sanja uz reke krvi. Naravno, ne boljševičke. Komunistička ideologija se tretira kao boljševički filozofski pravac, a more krvi se pripisuje, naravno Josifu Staljinu.
Boljševici su crtali nove državne granice tako da će, pre ili kasnije, doći do krvoprolića. Docrtali su nove granice na Ukrajini, Srednjoj Aziji, dodali rusku zemlju Altaj - Kazakstanu... Kavkaz je posebno - posebna priča : Gruzija, Abhazija, Osetija, Karabah, Nahičevan! Uh, mnogo krvi je iscurelo a tek ima da curi.
Ovo je lako da se razume jer je i Balkan imao svog boljševika koga su zvali Broz Tito. Taj gospod - drug je imao svoje crvene Trockiste da nam crtaju i ucrtaju granice, te nam sada fali polovina Srba. Srbi pod zemljom bez imena i kamena, a njima vile na Dedinju i ulice u centru Beograda.
Istočna Jermenija, koja je početkom 1918. bila deo carske Rusije, ličila je na Danteov pakao. U zemlji su vladale glad i epidemije, privreda je propala, stotine hiljada izbeglica iz Zapadne Jermenije. Turske trupe su u maju 1918. bile nekoliko kilometara od Jerevana. Svet se spremao
da otpeva opelo „nesrećnoj Jermeniji“. Ali, Jermenija je preživela. Aram Manukjan je organizovao samoodbranu u najkraćem mogućem roku, prekinuo paniku i udahnuo veru u pobedu.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Karta Jermenije i Azerbejdžana
Narod je verovao u pobedu, i čudo se dogodilo.
Sedam decenija je prošlo i ovako i onako. Mržnja dva naroda je bila i ostala jer su komunisti surovo kažnjavali svaki pokušaj jačeg ekstremizma sve do 1993 godine, do progroma Jermena u Sumgaitiju, (120 km od Bakua). Intervenisala je "Crvena Armija" što su Jermeni iz Karabaha
iskoristili da povedu rat za prisjedinjenje matici Jermeniji. Nešto su napravili i postali država u državi. Formirali su svoju vladu, policiju i vojsku. Gorbačov i Jeljcin su otišli u istoriju, a Putin nije imao volju da se bavi Jermenijom, tim pre jer su i sami Jermeni okrenuli glavu prema zapadu Evrope.
Pobedu u ratu Jermeni nisu iskoristili da trajno regulišu odnose sa Azerbejdžanom uz neke ustupke kojim bi Baku kompenzovao gubitak teritorije, koju su smatrali svojom. Jermeni su bahato Azere nazivali običnim piz..ama! Nadmeni Jermeni su smatrali Azarbejdžance kukavicama. Kalkulisali su sa veoma uticajnom dijasporom u zapadnom svetu, ali i u Rusiji gde su imali mnogo zemljaka u vrhovima vlasti.
Na jedno nisu računali, a to je da je Azerbejdžan postao bogata država sa naftom, a Turska se sa Erdoganom osokolila i postala faktor za respekt u regionu. Mlađi Alijev je investirao pare u naoružanje, napravio moćnu vojsku a Jerevan se uporno hvalio po kafanama čekajući da neko za
njih ratuje sa lukavim Alijevim. Putin je pomogao da se 2020-e godine ipak nešto dogovore, ali su pripreme za novi veliki rat čučale negde oko Stepanokerta.
• Prema trojnom sporazumu, koji je rezultat rata u Karabahu 2020. godine, Jermenija mora da garantuje transportne veze između Azerbejdžana i Nahičevana, a kontrolu nad ovom komunikacijom trebalo je da vrši ruski FSB.
• Međutim, Baku insistira na „Zazengurskom koridoru“, (veza matice Azerbejdžana i Nahičevana) a tu je razlika u konceptima. Koridor podrazumeva potpuno i nesmetano kretanje robe i ljudi, odnosno kretanje bez carinskog pregleda, pasoške kontrole itd.
U sporazumima postoji samo jedan koridor – Lačin koi povezuje Jermeniju sa Nagorno Karabahom. Azerbejdžanci su uspostavili reciprocitet i formirali granični punkt u koridoru Lačin i ne dozvoljavaju da prođe nikakav teret, čime su postavili blokadu jermenskog Karabaha.
E, sad se u svađu umešao i Iran. Napomenimo da u Iranu živi velika azerbejdžanska dijaspora koju Persijanci smatraju Turcima sa kojima imaju mnoge neraščišćene račune.
• Iran je kategorički protiv koridora preko Sjunika koji žele Azerbejdžanci. Prvo, to je za njih ekonomski neisplativo, jer sada sav teret dolazi iz Azerbejdžana u Nahičevan preko njihove teritorije. Nahičevansku Republiku sa prijateljskom Turskom povezuje samo uski deo od deset
kilometara, a i to Teheran smatra spornom teritorijom. Prisustvo „Zazengurskog koridora“, kojim se može dopremati i vojni teret, povezaće Azerbejdžan preko Nahičevana kopnenim putem sa Turskom, što će značiti jačanje turskog uticaja u regionu, čime Iran nije zadovoljan.
• Izgradnja puta za Nahičevan je zaustavljena, Iz Bakua se preti da će vojnim putem probiti koridor. Pretnje su pojačane gomilanjem vojne opreme i vojnika na granicama sa Jermenijom. Da li će se predsednik Azerbejdžana Alijev odlučiti na ovu avanturu?
•Direktan rat sa Jermenijom neće biti tako pobedonosan kao pohod na Karabah. U međunarodnom svetlu, ovo će izgledati kao izmišljeni napad na nezavisnu državu. Iran, Turska i Rusija će se svakako umešati u rat (ako, naravno, jermenski premijer Pašinjan ne prekine sve odnose sa Rusijom, čemu je sklon). Odluka Bakua da izvrši invaziju na Sjunik razneće ceo Južni Kavkaz.
• Nahičivan može zadesiti ista sudbina kao Nagorno-Karabah. Republika sa pola miliona stanovnika biće u blokadi i pod stalnim granatiranjem. Postavlja pitanje kako će se ponašati nahičevanska elita kada je Baku daleko, a rođaci i poslovi u severnom Iranu, u blizini, preko reke Araks.
Zaokret ka Evropi i SAD. Zašto je Jermenija okrenula leđa Rusiji?
Jermenija se sve više udaljava od Rusije i približava Zapadu. Sastanak jermenskog premijera Pašinjana zakazan je za 5. april u Briselu sa veoma važnim ljudima. Na sastanak dolaze premijer Jermenije Pašinjan, šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i američki državni sekretar Antoni Blinken.
Šta Jermenija ovim dobija, a šta Rusija gubi?
Sastanak u Briselu je već naveliko reklamiran u Evropi. Najavljeno je da će se na njemu razgovarati o sudbonosnom paketu mera da Jermenija dobije garancije bezbednosti sa Zapada, kao i o mogućnosti ulaska Jermenije u EU. Novi prijatelji Jermenije iz EU i SAD pozivaju na stvaranje novog sistema bezbednosti Jermenije zasnovanog na vernosti Zapadu. To će najverovatnije zahtevati povlačenje 102. ruske vojne baze iz Jermenije i prekid članstva Jerevana u ODKB (kolektivna bezbednost) i Evroazijskoj ekonomskoj zajednici u kojoj, ironično, ove godine predsedava Jermenija.
Jerevan uveliko šalje antiruske signale, sve „glasnije“ i upornije. Jermenija se nije pridružila saopštenju parlamentarne skupštine ODKB u koim se osuđuje teroristički napad u Krokus siti holu, navodeći činjenicu da je „zamrznula svoje učešće u toj organizaciji“.
Banke Jermenije, koje su članice nacionalnog platnog sistema, prestale su u noći 30. marta da servisiraju ruske Mir kartice.
Mnogi političari kao razlog zahlađenja odnosa Jermenije prema Rusiji navode Nagorno - Karabah koji je pripao Azerbejdžanu. Nakon predaje Nagorno - Karabaha, ljudi u Jermeniji počeli su da govore o „novom sistemu bezbednosti Jermenije“, u kome Rusiji više nije mesto.
Pašinjan je nepravedno iskoristio situaciju da objavi pretenzije Rusiji. Pažljivo pogledate: ruska vojska nije imala pravni osnov da se meša u ovaj sukob. Bio je to unutrašnja stvar između dve države. Pašinjan nije želeo eskalaciju sukoba i predao je Karabah. Sada Jerevan želi da ide ka zatvaranju 102. ruske vojne baze u Jermeniji, koja je za Rusiju, u velikoj meri, od strateškog značaja.
Što se tiče predloga o povlačenju ruske vojske iz Jermenije, on je, prema Moskvi, u suprotnosti sa zdravim razumom. Prisustvo 102. ruske vojne baze i ruske granične straže je jedina stvarna garancija suvereniteta Jermenije. Ne treba zaboraviti da Turska odavno ima svoje interese u
Jermeniji.
Ruska vojna baza će najverovatnije biti uklonjena iz Jermenije. Ali, šta će biti ako Jermenija ne uđe u NATO? O tome sada nema govora. Ne zaboravite da susedna Turska želi da oživi svoju državu u granicama 17. veka, kada je Jermenija bila deo Turske. Značajan deo Jermenije je nekadašnji posed Turske, i s vremena na vreme Ankara se seti svojih teritorijalnih pretenzija. Jerevan neće moći da se odbrani.
Hoće li Jermenija sama štititi svoje granice?
Na marginama zamrzavanja učešća Jermenije u ODKB-u, počele su priče o mogućem povlačenju ruskih graničara sa jerevanskog aerodroma Zvartnoc, koji ruski FSB čuva po sporazumu od 30. septembra 1992. godine. U Jerevanu postoji mišljenje: „jermenske snage treba da čuvaju vazdušne granice Jermenije. Mnogi izražavaju sumnju da se ruski graničari mogu nositi sa ovim zadatkom. Ruski "Suhoji" ne umeju da lete i čuvaju nebo Jermenije, a nekoliko starih Mig-ova mogu da uplaše pilote sa novim avionima Azerbeidžana!?
IZVOR: Ustupljena fotografija / Sovjetske novine o ubistvu ruskih vojnika u Jermeniji
U Jerevanu veruju da će bezbednost obezbediti Zapad, a ne ODKB. U tome leži duboka zabluda. Šta je „bezbednost sa Zapada” sećamo se na primeru Avganistana. Osim toga, nakon odlaska ruske vojske, mogu se čekati teritorijalne pretenzije Turske prema Jermeniji. Ništa novo. Bilo je
toga u istoriji i sa mnogo, mnogo krvi, najčešće jermenske.
Sic na dve stolice: da ne raskinemo sa Rusijom i uđemo u EU.
U Jermeniji često govore o ekonomskim preferencama članstva u EU. Govori se o visokom životnom standardu, sasvim drugim platama...
„Sada je u toku cenjkanje. Jermenska vlada pokušava da proda rusko-jermenske odnose u zamenu za materijalnu pomoć Evropske unije. Poznato je da po ulasku u EU Brisel isplaćuje subvencije 10 godina za izjednačavanje životnog standarda. Jermeni žele da žive na zapadni način, primaju plate kao u EU, a to je veoma slično Ukrajini. Vole Jermeni da lepo žive, a malo rade.
Drugo, u jermenskoj državi realno nema od čega da se živi. Ima malo grožđa a mnogo čuvenog jermenskog konjaka. Visoke planine, jezero Sevan, Hrišćanska crkva iz 301-e godine, Ter o Valesijan, Anastas Mikojan i... slatko vino Kinzmarauli. To je skoro sve.
Bogatiji deo Jermenske dijaspore je nastanjen u Moskvi. Snajperskom puškom možete da tražite učitelja ili radnika iz kolhoza i nećete se ovajditi. Jermeni u Rusiji rade samo politiku, novinarstvo, pišu knjige i bave se trgovinom. Kolhoz je za Ruse, a pare za Jevreje i Jermene!
Da zlo po Jermene bude veće brine se jermenska dijaspora iz Amerike i Evrope koja sve više okreće glavu od "rodine" . Nekad sila br. 2 u svetu dijasporaca gubi "jermenske gene»". Sve je manje Jermena, a la Šarl Aznavur, Alen Prost, Hačaturijan i Fon Karajan, Gari Kasparov, pevačica Šer...
E, da, treba da spomenemo i jermensko groblje u Moskvi. Veiko groblje gde mali spomenik ima veliki Tigran Petrosijan, ako se neko seti tog imena. Sanjali su da budu "Jevreji u rezervi" a probudili se sa očima na azerbejdžanskoj nafti. Lova je jermenski Bog, a ne sveta gora Ararat!
Jermenija, nastojeći da uđe u EU, ne želi da prekida trgovinske i ekonomske odnose sa Rusijom. Jerevan godišnje proda Rusiji robe u vrednosti od oko 650 miliona dolara. Jermenija najvećim delom snabdeva Rusku Federaciju poljoprivrednim proizvodima sa svoje zemlje – voćem, povrćem, mesom, ribom. Naravno, Jermenija takođe šalje svoja legendarna vina i konjake u Rusiju. Doduše, Rusija nekako može da preživi bez jermenskog konjaka i voća, ali Jermenija ne može da preživi bez ruske nafte i gasa.
Mnogo veća količina robe dolazi iz Rusije u Jermeniju - do 1,5 milijardi dolara godišnje. Rusija isporučuje u Jermeniju gas i naftu po prilično niskim cenama, kao i drvnu građu, kućnu hemiju itd. Jermenija je takođe važno tržište za ruske automobile.
„Jermenija shvata da je u velikoj meri ekonomski zavisna od Rusije, a jeftini gas i nafta su ozbiljan argument. Osim toga, više od 800 hiljada Jermena radi u Rusiji. Pod uticajem ultimatuma Zapada, Jermenija odbija saradnju sa Rusijom, ulazi u režim sankcija.
Da li je Jermenija mogla dobiti rusku podršku i spasiti Karabah?
Postojala je takva šansa, ali ne kod Pašinjana, koji je došao da preda republiku Karabah. Preuzevši vlast u zemlji nakon svrgavanja predsednika Levona Ter-Petrosjana, narod Karabaha je dvadeset godina manevrisao između Rusije i Zapada, ali nisu mogli da ne predvide da Vašington i Brisel neće spasiti NKR. Dakle, morali su da razmisle kako zainteresovati Moskvu?
Paradoksalno, do početka rata u Donbasu, jermenski predsednik Serž Sargsjan i predsednik Nagornog Karabaha Bako Sahakajan imali su veoma vredan resurs. Isti onaj resurs koji su Kremlju podarili predsednik Čečenije Ramzan Kadirov i vlasnik Vagnerovog PMC Jevgenij Prigožin. Rusiju su umeli da pridobiju ljudskim resursima.
Priznavši Karabah jermenskim, Krim ruskim, a Donbas kao nezavistan, i ulaskom u Rusko-belorusku uniju, Jerevan i Stepanakert su mogli da pošalju na front nekoliko hiljada dobro obučenih i naoružanih dobrovoljaca. Reklamirajući ovu akciju, Jermeni bi sa svojom svetskom dijasporom i velikom zastupljenošću u medijima, imali više mogućnosti od Prigožina i Kadirova...
Trezveni intelektualci tvrde da Jermeniju čeka "antimajdan". Zemlja će se kretati ka zbližavanju sa Rusijom, jer neće moći ni na koji drugi način da održi svoj subjektivitet da ostane punopravna država. Živi bili pa videli.
U jermenskom društvu sada nema jedinstva. S jedne strane, postoje ljudi koji su odrasli u SSSR-u za koje su tradicije važne. Tu su i mladi ljudi, informatičari, mladi biznismeni koji smatraju da treba da idu na Zapad, Evropu. Politička slika je prilično šarolika. Sve to može dovesti do raskola unutar zemlje. Prilično je teško nametnuti nove evropske trendove onima koji dolaze iz SSSR-a. Prorusko raspoloženje i dalje preovlađuje, obzirom na veze sa dijasporom u Rusiji, gde se prema jermenima dobro postupa. Prilično je teško reći kako se ljudi u Jermeniji ponašati prema Rusiji.
Što se tiče Pašinjana, njegova podrška nije tako jednoglasna u zemlji i antivladine akcije nisu neuobičajene.
Šta je ruski interes
Geopolitički interesi Moskve leže u sprečavanju širenja uticaja Zapada i NATO-a u Zakavkazju, kao i u izgradnji veza duž linije sever - jug sa Iranom celim Bliskim istokom. Rusija nije zainteresovana ni za nastavak sukoba, ni za potpunu tranziciju Jermenije u zapadnu sferu uticaja.
Rusija je uspela da pronađe zajednički jezik sa Azerbejdžanom i Turskom i prilično uspešno komunicira sa njima. Zapad je odlučio da će destabilizovati situaciju u regionu, ali u stvarnosti Moskva, Ankara i Baku istiskuju zapadni uticaj u ličnosti Pašinjana iz regiona. Njegova politička karijera došla je do kraja.
Muke liberala Pašanijana su sve veće. Muči ga 21. septembar. Tog dana, na Dan nezavisnosti Jermenije, vođeni su pregovori na kojima je Azerbejdžan prihvatio predaju Karabaha. Koja je svrha zadržavanja mirovnih snaga, pogotovo ako ih očigledno nema dovoljno da utiču na tok
regionalnog rata. Ako Rusija povuče svoje mirovne snage, Jermenija neće moći da se odupre azerbejdžanskoj vojsci. Zapad će izraziti „duboku zabrinutost“ i jedva nešto više od toga. Ruski mirovni kontingent je podjednako zanimljiv i Jermeniji i Azerbejdžanu. Dakle, pitanje je: da li je vredno ostanka?
Da li su mirovne snage potrebne u Karabahu?
U Jerevanu je počela neka vrsta lova na sve što je rusko. Aktivisti su blokirali rusku ambasadu i, uzvikujući psovke na Rusku državu , sa uvredljivim plakatima poput „Rusi, odlazite , marš napolje iz Jermenije...!“ Jasno da je glavna zamerka Jermena što Ivan nije otišao da umre za Armena.
Ruske mirovne snage su poginule u Nagorno - Karabahu štiteći Jermene. Prema nekim izveštajima, u automobilu na koji su pucali Azerbejdžanci bilo je 10 vojnika i oficira. Došli su pod vatru. To su ljudi koji su dugi niz godina stajali između dva naroda, ne dozvoljavajući da se unište međusobno. Sada, kada je Jermenija kapitulirala i azerbejdžanska vojska ušla u Karabah, ruski mirovnjaci su postali meta? Kako će Rusija odgovoriti? Ima li smisla držati mirovnjake u regionu koji se i za same Jermene pokazao manje važnim od koncerta američkog repera Snup Doga?
Kako je saopštilo ministarstvo odbrane, automobil sa ruskim oficirima i vojnicima je pogođen iz malokalibarskog oružja u blizini sela Džanjatag. Jedan od poginulih bio je zamenik komandanta mirovnog korpusa u Nagorno-Karabahu Ivan Kovgan, koji je bio i zamenik komandanta podmorničkih snaga ruske Severne flote za vojno-politički rad.
Ubrzo su pronađeni napadači. Ispostavilo se da je azerbejdžanska vojska. Njihov komandant je suspendovan sa dužnosti tokom istrage, a predsednik Republike Ilham Alijev je pozvao Vladimira Putina i izvinio se. Poginuli su ruski vojnici a Alijev se izvinio. To je sve?
Kada je 1829. godine u Teheranu ubijen ruski ambasador Aleksandar Sergejevič Griboedov, Šah Persije je poslao u Sankt Peterburg velike poklone, među kojima je i čuveni Šah Dijamant. Pre toga su generali Ermolov i Paskevič oteli od Persije sve one zemlje na kojima sada postoje
Azerbejdžan i Jermenija.
Da li Rusi treba da se bore za Jermene?
U Leninakanu je 10. jula 1992. godine ubijeno pet ruskih padobranaca. Tada je jermenska strana, koju je predstavljao zamenik ministra odbrane Abrahamjan i komandant vojnih formacija oblasti Širak Vardanjan, saopštila celom svetu o „zločinačkim akcijama ruske vojske“.
Navodno su automobilom pregazili dete i upotrebili oružje. Zato su im, kažu, uzvratili vatru. U stvari, poručnik Aleksandar Šapovalov, narednici Jevgenij Podubnjak, Oleg Judincev,vojnici Mihail Karpov i Nikolaj Maslenjikov, koji su pratili kolonu vojne opreme, koja se prevozila na popravku, odbili su da predaju oružje jermenskim militantima koji su ih okružili i bili brutalno ubijeni u centru Leninakana (sada Gjumri). Pobili su rusku
pravoslavnu braću koja ih je štitila i, ruku na srce, odbranila Nagorni Karabah.
Jermenski narod nije nikada imao neprijatelje u Srbiji. Naprotiv. Doduše, dobar deo građana Srbije navija za Azerbejdžan. Sudbine su nam slične. Turci tamo, Turci u Srbiji, Rusi tamo, Rusi u Srbiji... Jerevan čeka pomoć Amerike i pounijaćene Evropa, Srbija isto. Isti smo. Svi bi da budemo biznismeni, a haljine za starlete će nam poslati dijaspora. Amerika će nam poslati tanga gaće i kutiju vazelina. Da im bude brže a nama bezbolnije.
Za to vreme "glupi Turki" vade naftu i finansiraju puteve na Balkanu, a ako Jermeni ovako nastave onda će se i u Jermeniji mešati azerbejdžanski asfalt.
Napisao, koliko-toliko objektivno
Vlastimir Ninin
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
