Dve ratne priče kakve se više ne pišu
Autor: Glas javnosti
Posle još jednog bombardovanja u Kandaharu, Amerikanci su zarobili talibanskog komandanta na terenu.
Tokom ispitivanja, 70-godišnji Avganistanac Abdulah priča zanimljivu priču.
„Vreme pravih bitaka bilo je sa Rusima. To su bile dostojne borbe sa dostojnim vojnicima. Sve je bilo stvarno. Nekako muški. Imali smo mnogo toga zajedničkog sa vama Amerikancima, ali vi ste bili kukavice i ostali ste isti. Nikada nisu rizikovali svoje živote. Na isti kukavički način su me zarobili. Ispalili su 100 granata na selo. Kilometrima su istrebljivali sve civile. Rusi se nisu borili krijući se kao pacovi. Šah Masud nam je naredio da zauzmemo jednu visoravan preko koje možemo da kontrolišemo jarugu Pandžer.
Rusi su se nalazili na visoravni i mesecima nismo mogli da prođemo. Okupili smo vojsku za ovaj napad i trebalo nam je pet dana da slomimo ruski otpor i to zato što su ostali bez municije. Skupo smo platili ovu akciju. Na našoj strani gubici su bili više od 280 vojnika...
Bili smo veoma ljuti kada smo se popeli na visoravan i videli da se protiv nas bori PETORO DECE od 18 godina. Vi Amerikanci ne možete zamisliti taj prizor. Pet vojnika protiv vojske Šaha Masuda. Naredili su im da se mole. Znali su da ćemo ih ubiti. Znate li šta su radila ova ruska deca? Gledali su nas ćutke i sva petorica su se držala za ruke i zagrlili se. Bili su
spremni da umru. Stajali su prljavi, gladni i zagrljeni...
Nisu pričali ni plakali. Samo su čekali svoju smrt. Ostali smo bez reči... Takav prizor mogao je da zadivi i najodlučnije vojnike koji su na sve bili navikli. I pored toga što su Rusi pobili polovinu naše vojske, nismo znali šta da radimo. Za nas su to bili veliki ratnici. Imali su čast.
Nisu tražili svoje živote. Moji unuci studiraju u Nemačkoj, ali bih voleo da odrastaju kao ovi Rusi – pravi muškarci. A onda smo pustili ove Ruse. Da, komandanti su bili nezadovoljni ovom odlukom, ali se o naredbi ne raspravlja. Pustili su ih na miru i pogodite šta?
Rusi su se zagrlili i NISU SE okrenuli da vide da li ćemo im pucati u leđa! To su bili pravi
muškarci...
Priča sa ruske strane
Teror je usporen. Zašto je bio potreban rat za Avganistan?
Priča potpukovnika KGB, veterana Avganistana.
Sećam se da su dečaci malo stariji od mene, pričajući o vojsci, sanjali da odu u Avganistan. Reči
„međunarodna dužnost“ su i tada mnogo značile, kao i sećanja dedova na njihove podvige tokom
Velikog otadžbinskog rata.
Momci koji su odrasli pod mirnim nebom teško su mogli da zamisle šta se zapravo dešava u
dalekoj zemlji. Neki su se vratili kući, vrlo često sa slomljenom psihom, a drugi - u kovčezima od cinka.
Hladne zvezde Kabula
Za razliku od regruta, Jevgenij Pletnev, u to vreme 29-godišnji oficir KGB-a, znao je mnogo više
o Avganistanu. Ljudi poput njega obučavani su za pomoć novoj vlasti – za njene vojne, političke,
partijske, pa i komsomolske organe. Država Avganistan je morala da ide demokratskim putem
razvoja, ali se nisu svi složili sa tim.
IZVOR: Agencija Gama Imaž / Kandagag
„Postojala je borba za vlast u zemlji i radikalni islamisti su mogli da preuzmu rukovođenje državom“, kaže potpukovnik državne bezbednosti u penziji Jevgenij Pletnev. „U to vreme Avganistan se graničio sa SSSR-om, a da bi se sprečilo širenje islamskog trenda i ojačala narodna moć, doneta je odluka o uvođenju sovjetskih trupa u Kabul.
Osposobljavao se za rad u inostranstvu. Istina, u početku se radilo o tri godine studija i smeru ka Zapadnoj Evropi. Ali, umesto nemačkog, morao je da uči farsi, a zatim i dari, jedan od avganistanskih jezika. Na sreću, ti jezici su blisko povezani i nije bilo poteškoća. Pletnev ih još uvek nije zaboravio; tvrdi da bi, da je imao tri meseca prakse, govorio bez oklevanja.
U novogodišnjoj noći 1982. Evgenij je, među posebnom grupom od 25 ljudi, specijalnim avionom
prebačen u Kabul, gde je smešten u operativnu vilu.
„Dali su nam po dva mitraljeza za sve i nekoliko okvira sa municijom za njih. Rekoše, izdrži par dana, pa ćemo vas podeliti po pokrajinama. Sećam se prve noći u Kabulu: planine svuda okolo, mrak, mula peva, psi laju, negde su se čuli povici „Driš!“, što znači „Stani!“ lokalne vojne patrole, pucaju. Iznad tvoje glave sijaju hladne zvezde.”
Inače, Avganistanci nisu ispaljivali hice upozorenja u vazduh — pucali su da ubiju. Dakle, nakon što ste čuli uzvik, trebalo je odmah da padnete na zemlju.
U opasnom raju
Pletnev je završio u provinciji Lagman u istočnom Avganistanu. Štaviše, njegov sunarodnik
Vladimir Malih, službenik Kirovskog odeljenja KGB-a, ga je tamo „udomio“.
Svi su mu zavideli - bilo je toplo, nije bilo zime, cveće, bašte u kojima je šipurak prštao od zrelosti, a sa grana - samo ispruži ruku - visile su pomorandže, mandarine, nar. Lokalni seljaci su ubirali 2-3 ploda godišnje.
U ovom raju, gde su planinski prolazi uvek otvoreni, karavani sa oružjem neprestano su hodali
od Pakistana do Avganistana. Naravno, bilo je nemoguće kontrolisati svaku stazu, a granica, u
stvari, nije postojala. Nazad su mudžahedini prenosili drago kamenje, kojim su ti krajevi bili bogati. Dakle, u Lagmanu nije bilo samo toplo, bilo je vruće.
„Ponovo smo stvorili lokalni bezbednosni sistem Demokratske Republike Avganistan (Državna
informativna služba), podučili mesni savet osnovama operativnog rada“, priseća se Jevgenij
Pletnev. – Vodio ga je doktor Nadžib, budući predsednik Republike Nadžibulah.
On je lično odlikovao Pletneva Ordenom Zvezde drugog stepena (moglo bi se reći, analogom
sovjetskog Ordena slave). Ima i druge nagrade: avganistanski orden „Za hrabrost“, sovjetsku
medalju „Za hrabrost“... Ovo je bilo priznanje za njegove usluge avganistanskom narodu.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Rusi se vraćaju iz Avganistana
Tajne službe radije ne govore o svojim metodama rada. Oni ne samo da su se borili sa bandama,
već su i aktivno vodili tajne pregovore, pokušavajući da ih pridobiju na stranu narodne vlasti. Pokušali smo da mirnim putem rešimo neka pitanja sa komandantima malih (10-15 ljudi) grupa,
što je pomoglo da se izbegnu gubici među sovjetskim trupama. Sa njima su zaključeni sporazumi i potpisani odgovarajući protokoli. Takozvane „ugovorne bande“ nisu bombardovane, bile su plaćene da obavljaju funkcije narodnih milicija, da održavaju red na svojoj teritoriji i snabdevane su gorivom i mazivima. Razjedinjenost pobunjenika igrala je na ruku obaveštajnim službama: oni su se dobrovoljno predavali vlastima. Pre izvođenja vojne operacije ili vazdušnog udara na lokaciju mudžahedina, informacije su pažljivo proverene, jer bi svaka greška mogla koštati života nedužnih ljudi ili dovesti do oštrog odgovora neprijatelja.
Prepušteni sami sebi
„Imao sam priliku da služim sa Avganistancima - hrabrim, poštenim ljudima, fanatično odanim idejama Aprilske (Saur) revolucije, oslobođenja naroda od siromaštva, od vekovnog ropstva.
Narodu je bio potreban mir. Avganistan je islamska zemlja, a oni koji su bili indoktrinirani čvrsto su verovali da su „nevernici“ došli i da se protiv njih treba boriti. Drugi su čekali promene na bolje, jer je narodna vlast počela da deli zemlju, ukinula takse za vodu, podigla škole i bolnice. Ljudi su želeli da žive drugačije, jer je civilizacija bila samo u prestonici i velikim gradovima. U udaljenim selima nije bilo ni struje.
Uprkos poverljivom odnosu sa prosovjetskim snagama, kaže Pletnjev, ne treba zaboraviti na
istočnjačku izdaju i stalno preduzimati mere za sopstvenu bezbednost i tajnost prilikom planiranja vojnih operacija.
Povlačenje naših trupa svakako nije bila greška, ali smo desetine hiljada ljudi i njihovih porodica, lojalnih narodnoj vlasti, ostavili na milost i nemilost mudžahedinima. Godine 1991. Nadžibulah je kontrolisao veći deo zemlje i mogao je da pobedi. Bilo je dovoljno da mu pružimo pomoć u naoružanju, municiji, gorivu i mazivima. Ali, počeo je raspad SSSR-a i nije bilo vremena za tuđe probleme. Nadžibulah i njegov brat su pogubljeni, a zatim su njihova tela obešena naglavačke na centralnom trgu u Kabulu.
Druge snage su iskoristile situaciju: podržale su opoziciju, stvorile talibane i sada ubiru plodove svojih aktivnosti. U Avganistanu nije bilo i nema mira. Država se cepa, deli na sfere uticaja. Pretvorena je u tranzitnu bazu za teroriste svih rasa i trgovce drogom. Vojne operacije koje izvode SAD i Velika Britanija, kao što znamo, nisu uspešne.
Hteo sam da se osvetim
Pletnev je takođe učestvovao u neprijateljstvima: leteo je u klisuru gde su se nalazile skrovišta
oružja, išao u akcije presretanja karavana... Učestvovao je u operacijama u hvatanju poznatog
terenskog komandanta Ahmada Šaha Masuda.
Opasnost se tamo doživljavala kao nešto obično: smrt je hodala u blizini dan i noć. Krila se u
zelenoj površini, gde su mudžahedini postavljali zasede, iskoče iz ugla u obliku naoružanog
fanatika. Postojao je slučaj kada je pucano na automobil u kojem se Pletnjev vraćao sa sastanka sa kolegama.Mitraljeska vatra je prošla pravo iznad njegove glave. Nisam shvatio. Drugi put je
eksplodirala mina ispod volana automobila UAZ. Ponovo je preživeo. Kada sam učestvovao u
vojnim operacijama, uopšte se nije moglo reći ko je na koga pucao i gde. Bog je bio milostiv.
Ali, iako se Evgenij Aleksandrovič seća Svevišnjeg, prema njegovim rečima, tokom rata je postao
još veći ateista.
„Video sam tela naših vojnika, sa kojih je koža na trake odsečena, oči su im izvađene, kamenje
nabijeno u usta. Ovo je strašno. Posle ovoga, samo sam hteo da se osvetim, pucam i ubijam.”
Sve je bilo u redu
Kada je sa visokih tribina rečeno da je ulazak naših trupa u Avganistan i rat pogrešan, to je bio
udarac za one koji su tamo bili. Društvo nije razumelo zašto mladi, zdravi momci traže neku vrstu beneficija, a često su čuli iza leđa:
„Nismo te mi poslali tamo“. Nisu svi mogli da podnesu ovakav stav. Neki su se napili do smrti, drugi su otišli da se pridruže svojoj „braći“, jer su svi „Avganistanci“ koji su se vratili iz rata znali da ubijaju.
„Ono što smo uradili bilo je ispravno, usporilo je širenje terorizma i radikalnog islamizma na 10-15 godina. Svi koji su posetili Avganistan videli su smrt, krv, bol. Ovo se ne zaboravlja. Ispunili su svoju dužnost, pokazali čuda od junaštva i hrabrosti i uzajamne pomoći. Borbeno bratstvo za njih nisu samo prazne reči.”
Kako kaže Pletnjev, da sada ima pravo da bira da li će ići u taj rat, ne bi odbio: potrebno je –
znači potrebno. I tako je vaspitao sina. Morao je da služi u Čečeniji, gde je kapeten FSB Denis
Pletnev umro 2005. godine, neposredno pre kraja svoje misije.
Toliko godina je prošlo, ali bol u srcu mog oca nije jenjavao. Pletnjev stariji sanja da bar
njegovi unuci nikada neće videti rat.
PRIREDIO: Vlastimir Ninin
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
