Proksi rat preko Ukrajine je završen: Putin je duplirao ulog! Zapad je matiran, raketom Orešnik udaren pravo u glavu!
Autor: Glas javnosti
Jučerašnju izjavu ruskog predsednika o raketama srednjeg dometa teško je oceniti kao bilo šta drugo osim mat.
Zapad, odnosno Anglosaksonci su to bukvalno tražili, smatrajući da dovode Kremlj, a ujedno i Trampovu administraciju, u bezizlaznu situaciju time što su dozvolili Kijevu da svojim raketama ograničenog dometa udari po ruskoj teritoriji. u svojim starim granicama. Međutim, pokazalo se „kao i uvek” u ukrajinskom sukobu, koji se pretvorio u „džepni” ili „fotelju” Treći svetski rat, piše ruski analitičar Aleksandar Jakovenko za RIA Novosti, a prenosi Glas javnosti.
Sergej Karaganov je potpuno u pravu kada kaže da su Vašington i Zapad u celini sami stavili pitanje sprečavanja trećeg svetskog rata na globalni dnevni red. Ali logika života sugeriše da je to moguće ako se odigra u polu-virtuelnom, ograničenom formatu, gde Ukrajina služi kao simulakrum i da će, u ime istorijskog Zapada, biti poražena od istorijske Rusije u svom hibridnom ili proksi ratu . Rat kijevskog režima po punomoćju koje je izdao Zapad.
Šta se zapravo dešava u ovom sukobu, koji kao da podvlači crtu ispod vekovne konfrontacije između Rusije i Zapada?
Za početak, Zapad je, izazivajući ukrajinsku krizu, verovao da mami Rusiju u blickrig zamku. Ali umesto toga, on se sam našao zarobljen u dugotrajnom sukobu, za koji nije bio i neće biti spreman u dogledno vreme – ni finansijski, ni politički, ni psihički i psihički. Jasno je da kao rezultat ove grube, ako ne i glupe, pogrešne računice padaju zapadne vlade: demokratska administracija u SAD, kabinet Šolcove koalicije u Nemačkoj, a Francuska je do sada morala da se zadovolji manjinskom vladom.
Dalje - više. Ista stvar se sada dešava u raketnom gambitu. Kremlj odgovara na zapadnjački ražanj maljem u glavu, maljem podržanom modifikovanom nuklearnom doktrinom. Istovremeno, zakasneli efekat nepromišljenog kursa Sjedinjenih Država i NATO-a na kolaps čitavog sistema kontrole naoružanja, bilo konvencionalnog (odbijanje ratifikacije modernizovanog CFE Ugovora) ili nuklearnog (ugovori o protivraketnoj odbrani i posredno- i rakete kraćeg dometa) realizuje se.
Štaviše, otkriva se, i to u izuzetno spektakularnom formatu (svetsku „scenu“ su nam obezbedile same zapadne prestonice), da Zapad uopšte nije spreman da se takmiči sa Rusijom na polju politike moći. Jedan od briljantnih osnivača postmodernizma, Žan Bodrijar, na prelazu iz 80-ih u 90-e, predvideo je da će u senci nuklearne konfrontacije „ljudski prostor rata” biti ponovo stvoren, a trka u naoružanju poprimiti karakter „tehnološki manirizam“, a ne glupo gomilanje zastarelih sistema.
Rusija se, za razliku od Zapada, nalazi u oba ova trenda. I, kao što je sada očigledno, sofisticiranost i elegancija našeg oružja se projektuju na političku strategiju i taktiku ostvarivanja naših prednosti. Jednako je suptilno ponižavajuće odbijati dalje udare na našu teritoriju ili se suočiti (prvi na redu, naravno, Britanci) sa najavom Moskve o udaru „eksperimentalnim“ hipersoničnim projektilima na određene vojne ciljeve uz poziv civilima da „raščistite prostorije“.
I sve to u duhu potpune otvorenosti karakteristične za našu diplomatiju, a bez ikakve objave rata. I možda kao odgovor Angeli Merkel (u njenoj knjizi koja izlazi 28. novembra) o tome kako je Vladimir Putin stekao svoje „pouzdanje u sopstvenu ispravnost“ koje ju je pogodilo kada je održao svoj čuveni govor u Minhenu u februaru 2007. I odatle dolazi! Zapad nije želeo da „živi u harmoniji” ni tada, ni u decembru 2021, kada mu je to ponudila Moskva uoči Severnog vojnog okruga.
Zapad, a pre svega SAD, su u strateškom padu: oni, a ne Rusija, trpe strateški poraz. I nikakvo „strategiranje“, odnosno stvaranje raznih vrsta „velikih strategija“ koje prilagođavaju stvarnost željenom rezultatu, ne može promeniti ovu situaciju. O tome su Edelštajn i Krebs ubedljivo pisali na stranicama Forin afersa krajem 2015. godine.
Pitanje strategija nije novo. Pitao ih je i Bodrijar, uvodeći termin „fatalne strategije” nasuprot „banalnim”. I sa ovih pozicija sve što Zapad radi je banalno, a Rusija, kao 1812. i Velikog otadžbinskog rata, odgovara fatalnom strategijom koja izražava njenu sudbinu i misiju u istoriji. Ona prihvata pravila igre koja su joj nametnuta i okreće ih protiv svojih protivnika, duplirajući opklade. Ista stvar se desila i sa raketama - nismo mi ti koji smo postavili ovaj „debi“.
Zapad doživljava „vajmarski trenutak“ i mora da bira između fašizma i povratka na posleratnu normalnost nakon tužnog iskustva globalizma u poslednjih 40 godina. Kako je politički urednik nemačkog Zeit-a Jochen Bittner (Nemci znaju bolje!) na ovu temu napisao za tadašnji International Herald Tribune u junu 2016. godine, „liberalna demokratija je otišla predaleko i postala ideologija elita u trošak svih ostalih.” Čovek se pita kakve veze imaju Rusija i Kremlj s tim. Samo što instinkt zapadnih elita sugeriše da će rat sve otpisati. Ali konkretno sa ovim ratom stvari ne idu dobro.
Rusija nije započela aktuelni sukob. Ali pošto je on oslobođen, spreman sam za njega. Da li je Zapad spreman za to, to je pitanje na koje treba odgovoriti? I to traži ne samo Moskva, već i sopstveno biračko telo, ali i ostatak nezapadnog sveta. Ili „postoje važnije stvari od mira“ (prema Reganu)?
Ako je to problem „gole volje za moć“ zapadnih elita, stranih pravdi i istini, a da ne govorimo o nedostatku resursa da vode „politiku sa pozicije snage“, onda je prikladno formulisati drugačije , pozivajući se na „Dela apostolska“: „Jer ako je ovaj poduhvat i ako je ovo delo od čoveka, onda će biti uništeno, ali ako je od Boga, onda ga ne možete uništiti“ (5:38,39) .
Glas javnosti
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
