Najčuvanija tajna carske Rusije: Godišnjica ubistva poslednjeg ruskog cara i njegove porodice (FOTO)

Nikolaj II Romanov i njegova porodica ubijeni su na današnji dan, 17. jula 1918. godine i time je ugašena dinastija Romanovih. U njihovu čast, u Rusiji su organizovane litije i molebani. Ruska pravoslavna crkva je 2000. godine kanonizovala članove carske porodice.

Čak 102 godine kasnije niko sa sigurnošću ne zna da li su boljševici zaista taj dan sve njih pobili i zbog čega su im kosti rasute po svetu. Do danas je bilo neverovatno mnogo teorija (zavere) o njihovom ubistvu, a da ne pričamo o prevarantima po svetu koji su se predstavljali kao Romanovi.

Nova istraga je ponovo pokrenuta u jesen 2016. godine, ali još nema informacija oko toga da li su svi članovi čuvene porodice tada ubijeni ili ne.

Prema zvaničnoj verziji, cara Nikolaja II, njegovu suprugu Aleksandru, njihove četiri ćerke Anastasiju, Mariju, Olgu i Tatjanu i njihovog sina carevića Alekseja, kao i četiri člana kraljevske posluge, boljševici su streljali u podrumu kuće u Jekaterinburgu 1918. godine.

Oko jednog se svi slažu – da su tri ćerke sigurno ubijene, dok je veliko pitanje za Anastasiju. Postoji sumnja da je ipak preživela kada je nađena masovna grobnica i to se vodi kao jedna od najvećih misterija 20. veka.

Francuski istoričar Mark Fero tvrdi da je u leto 1918. godine ženski deo porodice bio predat Nemcima. Posle predaje, velika kneginja Olga se nalazila pod zaštitom Vatikana i kasnije je umrla u Italiji. Velika kneginja Marija se udala “za jednog bivšeg ukrajinskog kneza”. Imperatorki Aleksandri Fedorovnoj je bio dat azil u Poljskoj — ona je zajedno sa svojom ćerkom Tatjanom živela u Ljvovskom ženskom manastiru.

U Nemačkoj se 1920. godine pojavila mlada žena koja je koristila ime Ana Anderson, a koja je tvrdila da je najmlađa ćerka cara Nikolaja II — velika kneginja Anastasija. Do kraja života glumila je Anastasiju, ali je posle njene smrti DNK analizom utvrđeno da se radilo o Poljakinji Franciski Šankovskoj.

Ana Anderson nije bila jedina koja se predstavljala kao velika kneginja Anastasija. Lažnih Anastasija bilo je u svetu najmanje 34! Još više je bilo lažnih carevića — čak 81. U istoriji su poznate takođe i 53 samozvane Marije, 33 Tatjane i 28 Olgi.

Ukupno je izbrojano najmanje 230 prevaranata, koji su se lažno predstavljali kao članovi porodice Romanovih.

Patrijarh Moskovski i cele Rusije Kiril rekao je u jednoj od propovedi da obeležavanje Dana carskih mučenika omogućava podsećanje na „duhovni podvig cara cara Nikolaje Drugog i njegove porodice, koji se ogledao u prihvatanju smrti onako, kako bi svaki hrišćanin trebalo da je prihvati - u dobroti i spokoju, u opraštanju neprijateljima, u potpunoj poniznosti i u davanju svoje duše i tela u ruke Božje“ i dodao da „zbog toga slavimo mučenika cara Nikolaja Drugog i njegovu porodicu“.

U Jekaterinburgu, u kojem je čitava porodica streljana, svake godine se održavaju svečanosti u znak sećanja na porodicu. Danas će biti održana litija - od Crkve na krvi, koja je izgrađena na mestu gde je ubijena carska porodica Romanovih, do Ganinske jame, gde su tela bačena.

Takođe će se u crkvama Ruske pravoslavne crkve održavati molebani posvećeni poslednjem ruskom caru i njegovoj porodici.

Ubistvo Romanovih

Nikolaj Drugi, njegova supruga i petoro dece, ubijeni su 1918. godine po naređenju boljševika, posle Oktobarske revolucije. Njihova tela su bačena u rudarsko okno, a zatim na brzinu zakopana u blizini Jekaterinburga, na Uralu.

 Ruska princeza koja je imala najstrašniju smrt ikada

Vernici je danas znaju kao Svetu prepodobna mučenicu Jelisavetu Fjodorovnu Rusku. Važi za veliku svetiteljku i isceliteljku nad čijim su se moštima dešavala mnogobrojna čuda. Ipak, čak iako ne verujete u sve ovo, trebalo bi da znate priču ove žene jer je reč o jednoj od najpotresnijih sudbina u istoriji Rusije.

Sveta prepodobnomučenica Jelisaveta Fjodorovna Ruska je crkveno ime ruske kneginje Jelisavete iz carske dinastije Romanov.

Velika kneginja Jelisaveta je rođena 1. novembra 1864. godine. Roditelji su joj bili veliki vojvoda Ludvig IV od Hesena i Rajne i britanska princeza Alisa. Jelisaveta je bila unuka kraljice Viktorije i starija sestra Aleksandre, poslednje carice Rusije. Bila je obrazovna, mudra i veoma učena. U mladosti je smatrana jednom od najlepših žena Evrope tog vremena.

Ipak, njen život zauvek je promenio brak i odlazak u Rusiju…

Žena koja je oprostila ubici svog muža
 

Jelisaveta se 1884. udala za velikog kneza Rusije Sergeja Aleksandroviča, petog sina cara Aleksandra II. U sklopu tradicije onog vremena odmah je iz luteranstva prešla u pravoslavnu veru i nije mnogo prošlo pre nego što se po carstvu pročulo da je nova kneginja veoma religiozna žena blage naravi, dobra i povučena.

Ipak, Jelisavetina sreća nije bila dugog daha… Početkom 1905. godine, socijalistički revolucionar Ivan Kaljajev ubio je njenog supruga, kneza Sergeja Romanova.

Kneginja je bila skrhana. Par nije imao dece i nakon toga za nju više nije bilo razloga da ostaje na dvoru. Odlučila je da ostatak života posveti Bogu i da mu služi ljubavlju prema bližnjima.

Prodala je svoj luksuzni nakit (uključujući i venčani prsten) i svu ostalu imovinu. Tako prikupljenim novcem finansirala je podizanje samostana Svete Marte i Marije u Moskvi u koji je planirala da se povuče.

Pre nego što je otišla iz javnog života Jelisaveta je učinila još nešto što je zadivilo i dirnulo milione Rusa – javno je oprostila ubici svog muža i čak se, bezuspešno, založila za njegovo pomilovanje.

“Anđeo čuvar Moskve”

Velika kneginja Jelisaveta je postala poglavarka samostana Svete Marte i Marije, a u sklopu njega otvorila je i bolnicu i sirotište. Samostan je svakog dana delio 300 obroka za siromašne stanovnike Moskve. Narod ju je nazvao “anđelom čuvarem Moskve“.
 

U godinama koje su usledile Jelisaveta se potpuno posvetila dobrotovornom radu. Sa sestrom, caricom Aleksandrom, imala je blizak odnos, ali je on vremenom zahladneo, naročito kada se u život carske porodice uvukao monah Raspućin prema koje je Jelisaveta (kao i većina daljih rođaka) bila jako sumnjičava.

I tako je došla 1917. godine i izbijanje Oktobarske revolucije.

Iako se Jelisaveta nije mešala u politiku niti je imala bilo kakvu faktičku moć, boljševici su, navodno po Lenjinovom naređenju, kneginju izveli iz samostana, uhapsili i sproveli u zatvor u Alapajevsku, rudarskom gradu sa sibirske strane Urala.

Smrt kakvu niko nije zaslužio
 

Samo dan nakon pogubljenja svoje sestre, cara Nikolaja II i njihove dece, 18. jula 1918. godine, Jelisaveta je zajedno sa još nekoliko članova carske porodice, pretučena, odvedena u napušteni rudnik i živa bačena u jamu duboku 20 metara.

Žrtve nisu pale na dno, već su se zadržale na nekom od ispusta. Prema svedočenju jednog od ubica koje je izneo decenijama kasnije, iz okna su još dugo posle mogle da se čuju molitve i duhovne pesme koje su pevali Jelisaveta i njeni rođaci.

Nestrpljivi da se to što pre okonča, boljševici su u okno bacili granatu. Međutim, pevanje se nastavilo. Ni nakon druge granate pesma nije prestala, pa je vođa ubica naredio da se nabaca suvo granje u rupu i da se sve zapali.

Tri meseca kasnije, mesto su oslobodili kontrarevolucionari. Oni su u oknu pronašli tela Jelisavete i ostalih zatvorenika. Ustanovljeno je da je i pored svih muka kneginja Jelisaveta zapravo preminula od gladi i zadobijenih povreda. Poslednjim atomima snage previjala je rane svojim sapatnicima.

Strahujući od nove najezde boljševika, njeno telo je krišom prebačeno u Kinu gde je sahranjeno u pravoslavnom manastiru u Pekingu da bi kasnije bilo prebačeno u Jerusalim, u crkvi svete Marije Magdalene na Maslinskoj gori.

Velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna je 1981. Ruska pravoslavna crkva van matice proglasila svetiteljkom, a 1992. godine to je učinila i Moskovska patrijaršija dodavši joj i prefiks mučenica.

U junu 2009. knjeginja Jelisaveta je, zajedno sa ostalim članovima porodice Romanov, rehabilitovana.

Na isti datum pogubljen srpski general Draža Mihajlović

Na današnji dan ubijen je srpski oficir i đeneral Dragoljub Draža Mihailović.

Kao sedmogodišnji dečak, ostao je bez oba roditelja, koji su preminuli od tuberkoloze. Stoga, troje dece Mihaila i Smiljane Mihailović: Dragoljuba, Milicu i Jelicu; odveo je njihov stric Vladimir Mihailović kod sebe u Beograd, gde je i Milicu ubrzo pokosila tuberkoloza.

Za razliku od Jelice koja je završila arhitekturu, Dragoljub se odlučio za vojničku karijeru (trojica od njegova četiri strica bili su oficiri). U Balkanskim ratovima je učestvovao kao pitomac Vojne akademije u Beogradu. Iz ratova je izašao kao potporučnik i nosilac Srebrne medalje za hrabrost. Zbog hrabrog držanja u bitkama na Kolubari i Ceru, tokom Prvog svetskog rata, dobio je Zlatnu medalju za hrabrost. Iako teško ranjen na Solunskom frontu, odbio je ponuđenu „službu u pozadini“ i nakon oporavka vratio se u svoju jedinicu. Na Solunskom frontu unapređen je u čin poručnika, a odlikovan je i „Ordenom belog orla sa mačevima 4. reda“.

Tokom međuratnog perioda, zbog potrebe službe, promijenio je veliki broj gradova i oficirskih postavljenja. Kao jedan od najperspektivnijih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije, službovao je i usavršavao se u Skoplju, Beogradu, Sarajevu, Parizu, Sofiji, Pragu. U tom periodu se oženio i dobio tri sina i kćerku.

Drugi svetski rat ga je sačekao u činu pukovnika, kao načelnika Operativnog odeljenja Druge armije Jugoslovenske vojske. Nakon devetodnevnog ratovanja protiv nacističke armade i ustaša, i faktičke kapitulacije Jugoslovenske vojske, pukovnik Mihailović odbio je da prizna kapitulaciju i sa nekolicinom svojih vojnika, podoficira i oficira, prešao je Drinu i otišao na prostor Ravne Gore, gde je organizovao prvi gerilski pokret otpora u Drugom svetskom ratu.

Drugi svetski rat predstavlja jednu od najistaknutijih epizoda u istoriji čovečanstva. Tretiran je kroz obilje istoriografske, ali i publicističke literature. Još uvijek se o njemu piše. Dragoljub Mihailović je zauzeo jednu od najzapaženijih uloga tokom ovog rata na prostoru Jugoslavije, ali i šire. Postao je komandant Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Obnovio je slavnu tradiciju četničkih vojnih odreda s kraja 19. i početka 20. vijeka, koji su oslobađali srpski narod od Turaka i Bugara na prostoru Kosova i Metohije i Stare Srbije. Ratovao je protiv nacista, fašista i komunista.

SKINI APLIKACIJU