Političar odvojen od volje naroda: Makron glumi Čerčila, ali Francuzi su ga pročitali i napravili mu haos
Autor: Glas javnosti
Za Emanuela Makrona, igranje uloge Čerčila predstavlja pokušaj da spase svoje političko nasleđe i očuva uticaj na svetskoj sceni nakon što su mu unutrašnji planovi propali. Ali, Francuzi ne pristaju na tu igru
Scenario koji se odvija u Francuskoj predstavlja primer političke oholosti i njenih katastrofalnih posledica. Predsednik Emanuel Makron, nekada slavljen kao spasitelj Francuske i lider ujedinjene Evrope, sada deluje kao lider koji je izgubio i uticaj i poverenje – i u svojoj zemlji, i van nje.
Makronov izabrani premijer, Fransoa Bajru, doživeo je težak poraz. Njegova vlada oborena je izglasavanjem nepoverenja u francuskom parlamentu, rezultatom 364 prema 194. Podršku su mu pružili samo Makronov centristički blok i manji deo desničarskih Republikanaca, dok se široka koalicija desničarskog Nacionalnog okupljanja i levičarske Nepokorene Francuske, koju podržavaju i socijalisti, ujedinila da ga svrgne.
Francuska je sada promenila četiri premijera za manje od dve godine. Dok mejnstrim analitičari krivicu pripisuju dubokoj političkoj podeljenosti u zemlji, sam Makron je dodatno pogoršao krizu nepromišljenim potezom – raspisivanjem vanrednih izbora 2024. godine. Tim potezom je, između ostalog, pokušao da zaustavi uspon političke desnice, ali je umesto toga doveo do rascepkanog parlamenta i zemlju učinio gotovo nemogućom upravljanje.
foto: Printscreen Youtube
Na ivici ključanja
Godinu dana nakon toga, Francuska tone u haos. Ulice su na ivici ključanja zbog najavljenih štrajkova protiv Makronovih mera štednje, uvedenih u trenutku kada je javni dug dostigao 3,35 biliona evra i očekuje se da će ove godine porasti na 116 odsto bruto domaćeg proizvoda. Makronova popularnost je na istorijskom minimumu – prema nedavnim anketama, samo 19 odsto građana podržava njegov rad, dok čak 48 odsto ima izrazito negativno mišljenje. Istraživanja pokazuju da će na narednim izborima ubedljivu pobedu odneti njegovi protivnici.
Desničarsko Nacionalno okupljanje, koje se zalaže za nacionalni suverenitet i protivi neograničenom finansiranju rata u Ukrajini, vodi sa 31,5 odsto podrške. Sledi ga levičarska koalicija, protivnik mera štednje i ratne politike, sa 23,5 odsto. Makronova stranka „Zajedno“ trenutno uživa podršku od svega 14 odsto birača.
Ipak, uprkos dubokoj unutrašnje-političkoj slabosti, Makron se samoproglasio za ratnog lidera Evrope. Postao je glavni arhitekta i najratoborniji predstavnik samozvane „koalicije voljnih“ za Ukrajinu, otvoreno razmatrajući mogućnost slanja zapadnih trupa pod sumnjivim izgovorom „snaga za čuvanje mira“. U gotovo neverovatnom prikazu ovog raskoraka između ambicija i realnosti, upravo se ta koalicija okupila u Parizu samo nekoliko dana pre nego što je Makronova vlada oborena izglasavanjem nepoverenja.
Makron ističe da francuske trupe ne bi bile poslate u borbenu misiju, to je inače potez kojem se protivi 68 odsto građana Francuske. Istovremeno, ankete pokazuju da bi 67 odsto građana podržalo slanje trupa nakon okončanja rata, u okviru mirovnog sporazuma sa Moskvom, u cilju garancije bezbednosti Ukrajine.
Pres konferencija francuskog predsednika Emanuela Makrona i ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog u Parizu, 4. septembar 2025. (Foto: Reuters/Ludovic Marin/Pool)
Međutim, Moskva je nedvosmisleno isključila prisustvo bilo kakvih NATO trupa u Ukrajini u bilo kojem obliku. Lako je to odbaciti – kao što to često rade zapadni lideri – tvrdnjom da Moskva nema pravo glasa po tom pitanju. Ali suština mirovnog sporazuma upravo jeste da zahteva saglasnost druge, odnosno protivničke strane.
Čak i u vrlo malo verovatnom scenariju da Rusija prihvati NATO snage koje bi osiguravale ukrajinsku stranu, to bi se desilo tek nakon što Zapad ispuni temeljne zahteve Moskve koji podrazumevaju de fakto priznanje njenih teritorijalnih osvajanja i neutralnu Ukrajinu.
Pošto Makron ne pokazuje volju da pristane na ove uslove, Moskva bi eventualno raspoređene zapadne snage smatrala legitimnom metom. Ipak, čini se da francuski predsednik namerno obmanjuje javnost u vezi sa stvarnom prirodom i realnim mogućnostima za izvođenje takve operacije.
Ovde se nužno postavlja jedno suštinsko pitanje: po kome pravu lider koji je izgubio poverenje svog naroda može da uvlači zemlju u jednu neosnovanu i rizičnu vojnu avanturu koju njeni građani jasno odbacuju?
Niz promašaja
Makronov neuspeh u spoljnoj politici nije ograničen samo na Ukrajinu. Kada je reč o Pojasu Gaze, njegov pokušaj da ostvari nekakav uticaj bio je potpuno promašen. Kasniji potez francuskog predsednika u smeru priznanja palestinske države prepun je nerealnih uslova – kao što su razoružanje i isključenje Hamasa – što ga čini praktično beznačajnim i klasičnim primerom isprazne diplomatije.
Slabost Makronove pozicije najbolje se ogleda u reakciji njegovog ministra spoljnih poslova na izraelski pritisak. Za razliku od njegovog prethodnika Dominika de Vilepina, koji je bio simbol ponosne nezavisnosti, Žan-Noel Baro je odgovorio potpunim popuštanjem.
U jednom neprijatnom odgovoru, izbegavajući da brani principe ili međunarodno pravo, on je pokorno nabrajao ustupke koje je Palestinska vlast morala da učini – kao što je prestanak isplata koje Izrael naziva „plaćanjem za ubistvo“ i revizija udžbenika. Ovo nije bio odgovor suverene nacije, već vazala Sjedinjenih Država, što jasno pokazuje da je Makronova Francuska u potpunosti napustila bilo kakvu iluziju o uravnoteženoj i nezavisnoj spoljnoj politici.
Makronov neuspeh nije samo pitanje unutrašnje i spoljne politike, već i demokratskog legitimiteta. U zdravoj republici, spoljna politika jednog lidera treba da bude izraz volje nacije – konsenzus postignut kroz javnu raspravu i predstavničke institucije. Makron takav mandat nema. Njegova stranka nema ni stabilnu većinu da usvoji budžet, a kamoli da odobri bilo kakve ratne akcije. Njegovi građani s pravom su sve više zabrinuti zbog troškova života i očuvanja sopstvenog socijalnog modela, nego zbog ostvarivanja nejasne „pobede“ u Donbasu.
Ovaj raskorak ukazuje na širu i uznemirujuću istinu o savremenom evropskom projektu: njegovi lideri sve manje sebe smatraju odgovornim sopstvenim biračima, a sve više jednom transnacionalnom konsenzusu elita. Za Makrona, igranje uloge Čerčila predstavlja pokušaj da spase sopstveno političko nasleđe i očuva uticaj na svetskoj sceni nakon što su mu unutrašnji planovi propali — što je čest manevar nepopularnih lidera.
Ali narod Francuske ne pristaje na tu igru. Uspon opozicionih pokreta, kako desničarskih tako i levičarskih, predstavlja direktno odbacivanje upravo te agende. Njihov skepticizam prema upumpavanju još milijardi evra u rat bez jasnog ishoda, kao i otvorena podrška diplomatiji i deeskalaciji, ne proizilazi iz „putinističke propagande“, već iz racionalnog stava zasnovanog na nacionalnim interesima, stava koji deli sve veći broj francuskih građana. Taj osećaj ima odjeka i u pokretu „Amerika na prvom mestu“ u Sjedinjenim Državama.
Ironija je više nego očigledna. Isti tink-tenkovi, mediji i „kreatori mišljenja“ koji izražavaju zabrinutost zbog urušavanja demokratije i uspona „autoritarnog“ populizma, istovremeno podržavaju evropskog predsednika koji ignoriše svoj parlament, prkosi javnoj volji i udara u ratne doboše sa pozicije sve slabijeg političkog autoriteta.
Makronov „gambit“ nije nikakva državnička veština, već nepromišljen pokušaj da skrene pažnju sa sopstvenog unutrašnjeg političkog sloma. To je ujedno i podsetnik da spoljna politika koja je odvojena od volje naroda nije razborita državna strategija, već poziv u katastrofu.
Autor: Eldar Mamedov, član Pagvoš konferencije o nauci i međunarodnim poslovima i saradnik Kvinsi instituta za odgovornu državnu politiku
Izvor: The American Conservative; Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard
Glas javnosti/Novi standard
SKINI APLIKACIJU
