KORONA POKVARILA PLANOVE SRBIMA U INOSTRANSTVU:

Da je iseljavanje Srba teško zaustaviti govori podatak da je od januara do jula 2020. godine iz Srbije otišlo 22 hiljade stanovnika. Svi koji su odlučili da napuste našu zemlju su sredovečni i mladi ljudi koji bućnost vide isključivo u inostranstvu. Iako živote “negde preko” može biti mnogo lagodniji, postoje stvari koje ga itekako otežavaju. Naročito u ovoj situaciji sa korona virusom.

Srbi su iseljenički narod, to je odavno poznato. Pouzdanih statistika o našoj brojnosti u svetu nema. Neki kažu da nam se u više migracijskih talasa, u daljoj i bližoj istoriji, na sve četiri strane sveta raselilo čak pola nacije i da nas širom planete ima još toliko koliko i u Srbiji. Posle Beograda, najviše Srba živi u Beču i Čikagu, pa onda u Novom Sadu i Nišu, a tek tada, posle Banjaluke, idu Kragujevac i Leskovac, uz rame s Parizom.

Zato su priče o propalim turističkim putovanjima zbog blokiranih granica samo jedna strana kovid-medalje. Na onoj drugoj su životne priče.

-Mnogo sam se uželeo rodbine i prijatelja, kuće i rodnog kraja. Sin jedva čeka da vidi babu i dedu, koji ne žive u Francuskoj. Planirali smo da krenemo kolima, ali smo čuli da je usput bio obavezan karantin, pa smo odustali od te ideje. Moramo, nažalost, da čekamo bolju priliku- kaže Čedomir Krasnić iz Fontebloa.

Jeste da oni s dvojnim državljanstvom ili regulisanim boravkom na Zapadu, imaju pravo da putuju do Srbije "sanitarnim koridorom", ali u praksi to izgleda mnogo drugačije.

Putuje se, ali ređe i na kraće. Nekad putuje i samo deo porodice, bez letnjih odmora i dužih zadržavanja.

-Prvi put sam leteo polupraznim avionom - prenosi svoje iskustvo Romeo Milošević iz Epona u Francuskoj, jedan od onih koji se usudio da krene u ovu avanturu. - Došao sam jer moram da brinem o majci. Čuvamo se, nemamo drugog izbora.

Posle porodice-posao

Nije samo porodična ljubav u pitanju, već i posao. Mnogo je sezonskih radnika koji su zbog korone ostali bez primanja. Ima onih koji van granica sklapaju kratke ugovore koji im kasnije omogućuju da nekoliko meseci žive kod kuće od te zarade, pre nego što ponovo krenu na put.

Mnoge porodice žive od poslova na relaciji Srbija - svet. Trgovci polovnim automobilima, na primer. Praktično je zamro sav biznis za koji su neophodni putovanje i direktno pregovaranje. Neki ne mogu u obližnje inostranstvo na već započeto lečenje i tretmane. Nije na odmet ni ogromna količina deviza koju "strani Srbi" unesu u zemlju prilikom dolaska, što sada nedostaje.

Obavezna izolacija pre odlaska ili u povratku, a nekad i u oba slučaja, nejasna pravila od zemlje do zemlje, procedura koja se neprestano menja, neizvesnost na putu, strah da se zbog moguće iznenadne opšte izolacije ostane bez posla i egzistencije, (ne)priznavanje zdravstvenog osiguranja, opreznost da se najrođenijima u poodmaklim godinama ne prenese zaraza - mnoge su u startu odvratili od putovanja.

Ponekad ni poslodavci i vlasti, tamo gde rade i žive, ne preporučuju putovanja u određene krajeve. Mnogi nisu ostvarili onu vrstu boravka koja bi im omogućila da se nesmetano vrate. Ima i onih koji žive "na crno". Koliko ljudi, toliko i različitih priča. Jeste da su sami birali, ali sada su tu gde su, a nije moralo baš ovako.

Oca, tako, nema ko da smesti u bolnicu, a majci da donese redovnu terapiju iz inostranstva. Bilo je prethodnih meseci čak i sahrana najbližih koje su, teška srca za najmilije u pečalbi, morale da organizuju komšije.

Posećivanja između Srba u svetu i "domaćih", uvek su išla dvosmerno. A tu je sada blokada potpuna. Briselska administracija je prethodnih dana odlučila da rampu i dalje drži spuštenom. Neki možda ne bi ni pakovali kofere baš u ovom trenutku, ali pomisao da se ne može na put, sama po sebi veoma onespokojava.

Nema više onih divnih poseta, kada baka dođe na tri meseca u Vupertal, Cirih ili Pariz, da odmeni malo mamu i tatu koji su od jutra do mraka na poslu, i svakodnevno iz kuhinje, unuke obraduje mirisima svojih đakonija, a uveče, pred spavanje, neobično lepim pričama iz rodnog kraja. Da deca u tuđini ne zaborave ukuse iz domovine i jezik.

-Ljudi su od izbijanja epidemije inače slabo putovali. Plaše se cele ove situacije - ističe Rada Aleksić, koja sa svojim suprugom Milisavom drži agenciju u Parizu "Vojaž Rada".

Istekla su, tako, razna ovlašćenja, propale godišnjice i rođendani, otkazane veridbe i venčanja, potrošila se ušteđevina, pojeli ajvar i slatko.

Za mnoge najmlađe Srbe rasejane po celom svetu ovo je bio najtužniji i najdosadniji letnji raspust u životu. Oči su sada, zajedno s mamama i tatama, uprli ka Novoj godini, nadajući se iz sveg srca da će virus do tada da izgubi bitku sa čovekom, pa da sednu u avion i krenu na put. A još kad bi deka, u međuvremenu, mogao malo da skokne iz Zaječara do Dižona, na par nedelja, da s njim pravo posle škole prošetaju parkom, život bi ponovo imao smisla.

(Glas javnosti/Novosti)

SKINI APLIKACIJU