Како су Кинези савладали корону

Пандемија корона вируса од које дрхти читав свет, централна је теме 24 сата дневно. Све је кренуло из провинције Вухан, а њихова успешна борба са овом пошасти је постала пример за све како треба поступати.

Хрватски научник Игор Рудан је детаљно описао како су се Кинези изборили са жестоком епидемијом.

Након што су кренуле сумње да ср у Вухану проширила нека нова зараза јер је велики број људи имао озбиљне проблем а сви су били повезани преко пијаце Хуанан, постало је јасно да се нешто озбиљно дешава.
Вирус је откривен је 7. јануара и препознат је одмах као нови, седми по реду људски коронавирус, донекле сличан САРС-у. Нјегова је наследна упутства очитана и 12. јануара и подељена с целим светом. Темељем тога, већ идућег су дана били доступни дијагностички тестови, који су напокон могли препознати ко је заражен.

Недовољно лекара због заразе
Читаво то време, између 26. децембра и 12. јануара, епидемија се брзо ширила Вуханом, а велик број лекара у болницама заразио се вирусом. Иако њихова клиничка слика није била тешка нити су лично били у озбиљнијој опасности, те су желели наставити помагати пацијентима, то нису смели. Наиме, могли су да пренесу заразу на људе у пуно тежем стању. Цели су лекарски тимови морали кућама, како би преболели ЦОВИД-19 или били у карантину као контакти својих колега.

У тим данима, када није било довољно лекара у болницама Вухана, а епидемија се ширила међу тешким болничким пацијентима, умирало је у Вухану највише људи. Око 15. јануара број новооболелих у Вухану је већ било близу 500, а 19. јанаура близу 1000, да би 22. јануара досегао 2000 дневно.

Но, проблем с епидемијама јест што су се ти оболели јавили у болнице и тамо су тестирани тек данима касније. Тако су епидемиолози тај “скок” са 100 на 200 новозаражених у болницама могли да примете тек 22. јануара.

Већ идућег дана, 23. јануара, цели Вухан је хитно проглашен карантином. Дан касније, затворено је и још петнаест околних градова који значајно комуницирају с Вуханом. Учинци мера карантина на смањење броја позитивно тестираних примечен је тек две недељне касније, али након тога је у трајном паду.

Велик број заражених лекара био је у изолацији у тренутку када је главни талас тешких болесника из Вухана нахрлио у болнице. Овде је Кина је имала срећу што је тако многољудна земља. Све остале кинеске провинције послале су тада, ванредним летовима, велик број лекара и сестара у сваки од 16 градова у карантину, а војска им је допремила стотине вештачких респиратора. Тако су премостили несташицу здравственог особља и опреме, док се лекари из покрајине Хубеи нису опоравили и могли вратити на посао.

Одвојили заражене од болесних

Први и најважнији задатак тимова придошлих у Вухан био је физички одвојити заражене болеснике од незаражених болесника у болницама. Сада су већ имали тестове, па су могли дневно тестирати све болеснике и знати ко је заражен. Једна могућност била је преместити негде све пацијенте незаражене вирусом, а у болницама оставити све заражене.

Стога је донесена прагматична, остатку света невероватна одлука: током само неколико дана, изградиће се две потпуно нове болнице, само за заражене. Опремиће их се стотинама респиратора и јединицама интензивне неге. Та радикална одлука била је једна од најбољих, јер је сузбила даљње ширење заразе међу болничким пацијентима, који су врло значајно придонели укупном броју умрлих.
Други проблем је настао због заштитних одела. Иако се мислило да их има довољно схватили су да их једноставно никада нема доста па је неким фабрикама наређена масовна производња.
Врло брзо су лекаре поделили у тимове способне да воде читава одељења И одредили да тимови никада не буду истовремено у болници, како би у случају да се у неком од тимова појави зараза имали спремне друге да ускочи.

Идући практичан проблем био им је што лекари нису цео дан смели да излазе из тих одела, па нису могли вршити нужду. Требало је набавити велику количину пелена за одрасле, које су здравствени радници морали да носе цео дан у својим сменама.

Још један непредвиђен проблем је што лекарима у тим оделима кожа није могла да дише. Након неколико дана почели би да развијају врло ружне и болне осипе. Требало је мобилизирати целе тимове дерматолога да својим колегама на крају смене санирају те осипе, како би идућег дана опет могли да раде.
Због тога су се почела постављати практична питања – има ли смисла да се, током епидемије, уопште враћају својим домовима? Већина их је одлучила остајати и спавати у болници, како би заштитили своје породице од заразе. Други су изнајмили привремено станове у близини болнице, како би се добро наспавали, а не би угрозили породицу. Трећи су упутили своје породице родбини.

Драконске мере кажњавања

Напослетку, након што су на овај начин сузбили болничке епидемије, требало је сузбити и епидемију изван болнице, међу становништвом у граду Вухану. То се могло само масовним тестирањем свих сумњивих на заразу. Било је то у доба грипе и прехлада, у јануару и фебруару, па је много људи кашљало. Требало је видети ко кашље због грипа или прехладе, а ко због ЦОВИД-19. Кинези су организирали хиљаде малих епидемиолошких тимова који су се јављали на дојаве и ишли по становима, мерили температуру и тестирали људе.

Као што је све заражене пацијенте требао изместити из постојећих болница у две новоизграђене болнице, на исти начин је и све заражене људе с блажом сликом болести требало ставити у изолацију. За то су користили стадионе и празне школе. Врло велик број заражених људи на тај су начин преместили у изолацију и пратили их док не оздраве, те не покажу више трагове вируса.

Тако је Вухан између 23. јануара и 7. марта успео у шест недеља сасвим сузбити голему, буктећу епидемију коронавируса, која је на врхунцу имала око 3750 потврђених заражених у једном дану.
А како је 11 милиона људи држано под контролом?

Већ 6. фебруара, две недеље након затварања Вухана, донели су на снагу “Закон о кажњавању криминалних радњи усмерених против спречавања ширења новог коронавируса који узрокује упалу плућа”. Сваки заражени коме је одређен карантин, а намерно је прекрши, казнио би се казном “између 10 година затвора и смртне казне”,зависно о посједицама, према чланку 114. и 115. Кинеског казненог закона. Ако је одредбу о карантину прекршио случајно, био би затворен на месец дана до три године. А ко на било који начин, из нехаја и противно упутствима штаба за превенцију коронавируса, допринесе ширењу вируса, казнио би се с 3 до 7 година затвора. Очигледно, ради се о казнама које су биле довољно уверљиве да би се 11 милиона људи успело држати у строгом карантину.

Излазак је био допуштен само једном члану домаћинства, свака три дана, како би набавио намирнице за остале. Пре изласка морао је позвати један од оних малих епидемиолошких тимова, како би му измерили температуру.

SKINI APLIKACIJU