Prednovogodišnji serijal Glasa javnosti:Kako postati bogat? Nathan Rothschild - šta drugi može, to mogu i ja (2. deo)

Dovoljno je, pokatkad da pogledamo u "komšiluk", da zavirimo preko plota ili kroz ključionicu, pa da se zapitamo: kako je moguće da "ovaj ili onaj" imaju sve, a ja ništa. Kako On, a znam ga kad pas nije imao zašta da ga ujede - danas ima vilu na Dedidinju, stan u Beogradu na vodi, garaže pune skupocenih automobila, bazen u dvorištu, pare ko slame...?!

Kako je to, uopšte moguće?! Istina, ovde u nas, na brdovitom Balkanu, u Srbiji, po mnogo čemu zemlji apsurda je, što bi rekao velikan srpske pisane reči, veliki pisac Dobrica Ćosić - sve stvarno i moguće. Istina, iz svog primera i ličnog iskustva, koje je u međuvremenu stigla jevrejska kletva - "dabogde imao pa nemao"!

O bogatašima na ovom prostoru, i o načinju sticanja tog ovpzemaljskog bogatstva, pisažemo drugi put, samo bih želeo da podsetim na jedan groteskni slučaj, o kojem sam svojevremeno pisao...

Došao neki lovator iz belog sveta u Srbiju, poželeo je da kupi neki pozamašniji posed sa sve zamkom, za koji je čuo da se prodaje...Usposztavio je kontakt s bogatim gazdom, dogovorio posetu i razgovor, i stigao, da kažem na srpsku latifundiju, strahujući odista da li ima dovoljno para da to i kupi, iako je i za pojmove Zapada bio prebogat čovek...

I, naš gazda, pun sebe, imao je oko četdesetak godina, radnja se događa, posle čuvenog (mnogi misle po zlu) - 5.oktobra...odluči da kupcu pokaže šta to on prodaje, istina za velike pare...

I, kupac, milijarder sa Zapada, čudom nije mogao da se načudi o kakvom posedu ik kakvom bogatstvu se ovde u Srbiji radi...Oduševljen, kad su seli da razgovaraku, izvadi čel i potpisa što bismo mi rekli "kaparu", u dolarskom iznosu sa mnogo nula.

Naš čovek, gazda, zadovoljno pogleda cifru...

"Izvinite, da Vas pitam, pita kupac prodavca, kolko decenija je Vaša porodica sticala ovo bogatstvo koje Vi, sad, prodajete?!

A, naš čovek, gazda, pogleda ga, onako s visine, pa će:

- Prijatelju, kave bre decenije, kakvi bakrači, to sam ja STEKAO za dve-tri godine!!

Kupac, milijarder, zaprepašćen, pogleda u našeg čoveka, gazdu i odjednom, jusred "ića i pića! Pozva svog vozača...

Čudi se nešto naš čpvek - gazda, šta bi čoveku?!

I stranac, milijarder, prebogat čovek po aršinima Zapada, ustade sa stola, ni ruku ne pruži prodavcu i ne pitajući ua milionski ček u dolarima koji je onako oduševljen dao prodavcu, sede u automobil i otpjerja sa latifundije, iz Srbije i ode kući?!

Istina, mrmljajući više za sebe reče: Bežim ja odavde, ovde nisu čista posla, sve ovo što mi se nudi, ko zna čije je i ko zna šta me čeka kad bih ga kupio...

Posao propade, naravno. Ne znam šta je bilo s kaparom? Ali ono što znam, da naš čovek-gazda latifundije danas nije bogat, jer je ubrzo posle ove neuspele trgovine  ostao bez cvonjka...

Ali vratimo se osnovnoj priči: kako postati i ostati bogat vekovima, kao Rotšildovi, recimo

Legenda o vinskom buretu

...Od tada mogli su vernici izbornog kneza da postepeno iz­vlače iz varoši nezaplenjene vrednosti i da ih osiguraju na dru­gim mestima. Jedan broj kovčega, doduše većinom arhivski ma­terijal, poslat je u Frankfurt Meyeru Amschelu Rothschildu. Taj transport dao je verovatno povoda za onu čuvenu legendu po kojoj je knez još pre svoga bekstva predao Rothschildu lično svoje vrednosne hartije da mu ih očuva, i da je Meyer Amschel Roth­schild ovo blago za sve vreme francuske invazije krio u svojoj vinskoj buradi ili zakopano u svome vrtu, i da ga je zahvalni knez za to kasnije preporučio svim nemačkim kneževima i time položio kamen temeljac Rothschildovom ogromnom bogatstvu.

Kako novija istraživanja utvrđuju, ovaj se postupak nije odigrao baš tako idilično dramatično*). Ali ipak ostaje činjenica da starome Rothschildu pripada velika zasluga za održavanje kneževskoga blaga za vreme dok se ovaj nalazio u bekstvu. Knez, koji je isprva bio pobegao u Schleswig a posle se nastanio u Pragu, mislio je u najmanju ruku toliko na svoje bogatstvo koliko na svoj narod. Uskoro mu pođe za rukom da stvori veze sa nekim prijateljskim bankarima. I Rothschild pripada tom krugu vernih. Tog leta otvorio je u Hamburgu menjačnicu, kako bi odande mogao neupadljivo posetiti kneza u Itzehoeu.

lako je bilo vrlo riskantno, Rothschild se čak i u Frankfurtu založio politički za kneza, ostajući mu veran pošto je izrečena anatema nad Hessen-Kasselom i pošto je 27 carski „bilten" ovim lakonskim rečima okončao kneževu vladavinu: „Hesen-kaselski vladalački dom prodavao je u toku mno­gih godina svoje podanike Engleskoj, i time je knez zaradio ogromno blago. Ovai podli duh razara mu sada dom. Knez je prestao da vlada".

Da li je Meyer Amschel veći deo spasenog kneževskog nov­ca, 600 hiljada funti šterlinga, otpremio jednome od svojih sinova u Englesku, ili da li su najvažniji vrednosni papiri odneseni po nekom kneževskom činovniku u Dansku, to ostaje neizvesno. Izvesno je svakako da ie Rothschild za celo vreme kneževog izgnanstva stajao s njime u tesnim finansijskim odnosima, da je regulisao ve­like obaveze kneževe, ali i da je od njega u više mahova uzajmIjivao po nekoliko stotina guldena. Ali se pri tome, kako to iz novih dokumenata proizlazi, knez i pre i posle pokazivao kao sitničar. Nije se mogao odlučiti da Rothschildu, koji je u to doba već bio milionar, daje pozajmice na menice, bez drugih garancija, a o drugim nekim dokazima zahvalnosti da i ne govorimo.

Na­protiv, Rothschild, a kasnije njegovi sinovi, imao je muke da naknadi izdatke koje je podneo za kneza za vreme njegovog bekstva. Meyer Amschel nije više doživeo knežev povratak u njegovu rezidenciju - 19 septembra 1812 godine umire.

Nijedna autentična slika ne pokazuje nam kako je ovaj osnivač najznačajnije evrop­ske novčane dinastije izgledao. Kako se priča, nije dao slikarima da ga portretišu, verovali ili ne - iz straha da će se kasnije njegova slika omalovažiti.     Uprkos svim poslovnim uspesima, iako je preko veza sa knezom u poslednjim godinama svoga života postao bankar i savetnik čitavog niza visokih plemića, iako je zahvaljujući svome novcu imao i izvesnog političkog uticaja u Frankfurtu — frankfurtska emancipa­cija Jevreja 1811 godine je njegovo delo — Meyer Amschel Roth­schild očito nije nikad u sebi potpuno prevazišao Geto. Celog svog života osećao se kao mali, pognuti, trpljeni „dvorski Jevrejin", koji je mogao samo poniznim klanjanjem i ulizivanjem da stekne naklonost velikih, a time i svoje sopstveno preimućstvo. Anoniman je to život koji se sa sedamdeset godina gasi bez mnogo buke, i na koji tek kroz sjaj što ga šire sinovi pada mali tračak svetla.

Ugovor sa sinovima

 Legenda koja je nastala oko imena Rothschilda a kasnije i istorijska istraživanja pokušali su da rekonstruišu lik staroga Roth­schilda; ali ono ljudsko u njemu ostaje samo utvara.

U vreme kad Meyer Amschel umire ne smeju se još u eko­nomskom pogledu pridavati isuviše velike dimenzije firmi frank­furtskih Rothschilda.

Pored banke postoji još uvek trgovina, i upr­kos internacionalnim vezama koje Rothschildovi podržavaju, još uvek žive vrlo skromno i patrijarhalno. Pored sinova i zetova pri­vređuju još i neudate kćeri; jedna kći vodi blagajnu, jer u banci Rothschild još nema pravog blagajnika. Jedan sposoban knjigo­vođa, koji vlada jezicima, završava korespondenciju s inostranstvom.

Važnije poslove sklapaju sinovi, kao što je to ranije činio otac, na putovanju. Još za života staroga primljeni su za ortake: Meyer Amschel zaključio je godine 1810 sa svojim sinovima propisan poslovni ugovor, pri čemu je kao osnov služio poslovni imetak od 800 guldena. Petorica sinova naslediše sami radnju, a pet ćerki se namiruju mirazom, a i udovica, stara Gudula Rothschild, dobija samo 70 hiljada guldena na uživanje. Sve je udešeno tako, da novac ostaje u radnji i u porodici.

Odlazak u London i Mančester

 Centar porodice čini posle smrti Meyer Amschela maj­ka „petorice Frankfurćana", pametna, staložena žena, koja pri svem ponosu prema napredovanju svojih sinova ostaje verna tra­dicijama, i koja se, dok se mladi već vozaju paradnim kočijama, ne miče iz stare kuće u Jevrejskoj ulici.

Vodđtvo frankfurtske rad­nje preuzima najstariji sin, Anselm Mayer. Od njegove braće Nathan, po starosti treći po redu, već odavna se preselio u En­glesku. 1812, godine smrti Meyer Amschela, najmlađi, Ja­kob, osniva filijalu u Parizu.

Drugi sinovi, koji kasnije odlaze u Beč i Napulj, sondiraju u inostranstvu teren koji bi se mogao osvojiti za rad i posao. Tako se po konturama već može nazreti svetsko carstvo Rothschildovih.

Po finansijskom značaju prestigla je londonska firma Roth­schild oko 1812 rodnu kuću, jer Nathan Meyer Rothschild, koji vodi londonske poslove, najdarovitiji je između Rotschildovih druge generacije. Od oca je nasledio umetnost kalkulacije i veštinu prego­varanja, ali ima i ono što je starom - nedostajalo: Speku­lativnu smelost, nadmoćnu sposobnost procenjivanja situacije, i srča­nost za širokogrude kombinacije. Nije samo diplomatski taktičar, već se bavi i finansijskom strategijom sa svim smicalicama koje spa­daju u taj zanat.

Stari Meyer Amschel stvorio je u svojoj banci lep imetak. Od kamata i provizije ređao je novčanicu na novčanicu, dok nije nastao sedmocifreni broj: upravo koliko čovek može da zaradi kao solidan i pametan posrednik i davalac zajmova. Kod Nathana Rotschilda imetak raste u skokovima, jer on ume da iskorišćuje si­tuacije i da iz nezgodnog položaja onoga s kime zaključuje poslove izvlači kapital.

Svakako da mu je bilo već iz početka lakše nego njegovom ocu, kome je dopao teški zadatak - da slvori prvi milion Rothschildovih. Kada je Nathan Rotschild sa nepunih dvadeset i jednu godinu do­šao u London, imao je već nekoliko veza i reprezentativnu sumu novaca. Slučaj je dao prvi potstrek njegovom preseljavanju. Neki naduven engleski trgovački putnik pravio je Rotschildovima u Frank­furtu pri kupovini mnogo poteškoća. Tu je Nathan Rothschild objasnio svome ocu da je u stvari nepotrebno gutati sve te nezgodne platežne uslove i troškove koie im nameće engleski liferant.

Nekoliko dana kasnije mladi Rotschild se već nalazi na putu za Manchester, da bi se na licu mesta raspitao o cenama i uslovima i da bi utvrdio da li nije povoljnije ako se roba povlači direktno od fabrikanata. Njegova pretpostavka se potvrđuje: put radi nabavke robe rentira se.

Iz kupovine za Frankfurt "zarađuje" stalni boravak u Manchestru. Tamo dobro proučava proizvodnju tkanine — mančesterska manufaktura bila je u ono doba najmodernija manufak­tura sveta — i premišlja na koji bi način mogao još nešto da za­rađuje i pri procesu fabrikacije. Zašto da kupuje gotovu robu i da prepušta liferantima sve posredničke zarade?

Počinje da kupuie sam vunu, bojadiše je i predaje je drugom fabrikantu na izradu.

„Moj uspeh", objašnjavao je kasnije, „počiva na jednom jedinom principu — rekao sam sebi: šta drugi može, to mogu i ja. Zato sam bio dorastao i onom čoveku s uzorcima kao i svima drugima. I još jedno preimućstvo imam: bio sam trgovac u svakom trenutku. Nosio sam uvek sa sobom sve i zaključivao uvek na licu mesta svoje poslove.

Na taj način uspeo je Nathanu Rothschildu da za nekoliko godina utrostruči 20 hiljada funti šterlinga koie mu je otac stavio na raspo­laganje kao osnovni i obrtni kapital. Sa imetkom od oko dva mi­liona maraka preselio se u London, da bi se pored trgovine bavio i novčanim poslovima. Tu se dakle nalazio u centru svetske trgovine, gde se radilo o drugim sumama nego u frankfurtskom Getu, pa i na samom dvoru kneza od Kassela. I kao berzansko tržište upravo se London sprema da natkrili Amsterdam, prvu evropsku berzu.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU