Kako je stradao dečak zbog čije tragične priče deci govorimo 'NE UZIMAJTE SLATKIŠE OD STRANACA' !?

Zbog slučaja dečaka koji nikad nije pronađen, svakako se promenio način na koji gledamo sigurnost dece - ali i strahujemo zbog predatora koji vrebaju. Nekada vesti o otmici dece nisu bile udarne niti plenile pažnju medija.

Svake godine samo u SAD-u nestane oko 800 hiljada dece mlađe od 18 godina, a to je samo broj prijavljenih slučajeva nestalih. Najveći strah roditelja su naravno otmice zbog trgovanja decom, pedofili i slični mračni scenariji. Iako su danas takvi nestanci udarne vesti, ranije nisu plenile toliku pažnju medija - sve do nestanka Etana Patza te kasnije Adama Walsha kad su masovni mediji postali "alat" za rešavanje tih slučajeva i nešto što će pomoći da izmeni zakone da bi se sprečile tragedije.

Skoro 100 godina pre Etana Patza i Adama Walsha, prvo nestalo dete koje je popunilo naslovne strane bio je dečak Charley Ross. Upravo je njegov nestanak stvarna tragedija koja je pokrenula čuvenu roditeljsku izreku "ne uzimaj slatkiše od nepoznatih ljudi".

 Otmica Charleya Rossa

Bilo je to na leto 1874. u Filadelfiji, kad su se Čarli i njegov stariji brat Valter igrali u dvorištu svoje kuće. Iako je komšiluk bio poprilično imućan, Rossovi više nisu spadali u tu klasu - pad berze godinu dana ranije doneo im je ozbiljne finansijske teškoće. Četverogodišnji Čarli i petogodišnji Valter bili su, srećom, dečije nesvesni problema u kojima se porodica nalazi. U tim trenucima najviše im je nedostajala majka koja je otišla sa starijom sestrom u Atlantik Siti kako bi se oporavila od bolesti koja ju je pogodila. Jednog dana krajem jun Valter i Ros su ispričali kako su im pristupila dvojica muškaraca s kočijom i konjima te su im ponudili nešto slatkiša. Njihov otac, kome je bilo neprijatno zbog toga, rekao im je da odbiju muškarce ako se još koji put pojave. I ne samo to, rekao im je da ne uzimaju slatkiše ni od jednog stranca. Dečaci su se složili, a tokom sledećih dana sve do 4. jula, neznancima nije bilo ni trga ni glasa. Dečaci su hteli da kupe nešto pirotehnike za proslavu Dana nezavisnosti, a otac im je rekao kako će ih odvesti u prodavnicu na sam taj dan, jer je strahovao kako će zapaliti kuću bez nadzora ako vatromete i petarde nabave ranije.

Odlučio je da ih iznenadi te se 1. jula ranije vratio kući s posla da idu u nabavku, ali kad je stigao, dečaka nije bilo. Pitao je članove domaćinstva gde su, a oni su ih poslednji put videli na pločniku kako se igraju sa komšijskom decom.  Ross je pojurio po komšiluku, kucajući po vratima i zapitkujući gde su njegova deca. Još nije paničio, jer je mislio da su otišli kod prijatelja u kuću. No, kako je prošao ceo komšiluk i nigde ih nije bilo, briga se pojačala, a komšija ga je pitao misli li da su dečaci možda otišli na vožnju sa strancima.

Namamili ih petardama

Čini se kako je nekoliko sati ranije Rossov komšija video neznance u kočiji i dečake kako se penju na nju. Ross, prisetivši se muškaraca koji su im ponudili slatkiše, je odmah otišao u policiju. Na svom putu do tamo, naišao je na Valtera. S olakšanjem ga je pitao gde je bio i gde mu je brat, ali Valter je bio toliko prestrašen da mu nije mogao odgovoriti. Na kraju je procedio kako su im stranci obećali petarde ako uđu u kočiju. Kad su se zaustavili, Čarli je počeo plakati i tražio je da ih odvedu kući. Muškarci su poslali Valtera u prodavnicu, a kad je izašao video je da je kočija nestala. Uplašen i nesiguran nije znao da se vrati kući te je počeo plakati, tada ga je video komšija i odveo natrag prema kući. Nekoliko je ljudi potvrdilo njegovu priču.

Ross je dao opis svog sina policajcima, koji su dojavili ostaloj policiji u gradu. Oni nisu bili zabrinuti, misleći kako je reč samo o nemaru dečaka ili kako su ga pokupili neki pijanci koji će ga pustiti kad im dosadi. Otac je postao nestrpljiv i počeo je sam ispitivati ljude. Što je više zajednica čula o nestanku dečaka, to im je više bilo stalo da se sigurno vrati kući. Uskoro su vesti o njegovom nestanku dospele na naslovnice novina širom zemlje. Taj je događaj bez presedana pomogao Rossu da shvati kako je njegov dečak najvjerojatnije otet.

 Zahtev za otkupninom

Dok je njegova žena jurila kući, Ross je primio prve poruke koje su tražile otkupninu, koje su indicirale da je reč o planiranoj otmici, a ne o pijanoj greški. Naškrabana poruka zahtevala je 20000 dolara za povratak dečaka (oko 4200000 dolara u današnjem novcu) koje Ross naprosto nije mogao platiti - jer ih nije ni imao. Osim toga, i da je imao novac, ne bi ga dao jer nije želeo podsticati druge da otimaju decu. Umesto toga, Ross i njegova supruga su unajmili detektivsku agenciju Pinkerton, nadajući se kako će oni biti sposobniji od lokalne policije. Tražili su svugde, ali nisu naišli na nikakav trag. Ross je nastavio da prima zahteve za otkupninom, a kad su napokon skupili 20 hiljada dolara, nekoliko su puta pokušali platiti otmičarima, no oni se nisu pojavili na dogovorenom mestu.

Prošlo je nekoliko nedelja, a pisma su prestala da dolaze.  Slučaj se rešio tek godinu dana kasnije, kad je dvoje muškaraca upucano dok su pokušali provaliti u dom sudije u Bay Ridgeu, New York. Bili su to Bil Mošer i Džo Daglas, kriminalci koji su ceo život proveli po zatvorima i odlučili su proslaviti puštanje pljačkom doma slavnog suca. Ono što nisu očekivali su bile komšije koje su čule provalu, pa su uleteli u dom sudije s puškama kojima su ih odmah oborili. Daglas je trenutno umro, dok je Mošer živeo još nekoliko sati.

Znajući da mu nema spasa, odlučio je da olakša savest priznanjem da su njih dvojica bili ti koji su oteli Čarlija Rosa - ali to je promrmljao tako da svedoci nisu mogli razabrati jesu li oni ubili dečaka ili znaju gde je on poslednje bio. Nakon Mošerovog priznanja i smrti, sada šestogodišnji Valter Ros doveden je u New York zbog identifikacije tela. On je potvrdio da su to muškarci koji su ih oteli, a posebno se sećao Mošera, koji je imao "specifičan nos".

Gde je Čarli završio ostalo je nerešeno, a Rosova potraga za sinom nije prestala. Tokom svog života potrošio je još 60 hiljada dolara na istrage, sve bezuspešno. Ceo vek nakon nestanka, ime Čarlija Rosa nije zaboravljeno - u SAD-u se velika baza podataka s informacijama o nestaloj deci zove Projekt Čarli, a njegova ostavština živi dalje u večnom upozorenju "nikad ne uzimaj slatkiše od stranaca".

(Izvor: 24sata.hr)

SKINI APLIKACIJU