Handke se uželeo Srbije, tužan mu je Pariz, sanja o vinu kraj Morave

Prijatelji će mi organizovati put do Srbije. Ne želim da nalazim pribežište u pisanju, poručio je nobelovac iz Pariza.

Hteo bih da vidim Dunav i Moravu. Onako, samo da sedim i gledam u reku. I da popijem čašu srpskog vina.

 
Tako, o svojom namerama i stremljenjima, ovih dana, ekskluzivno za "Novosti", govori nobelovac Peter Handke. Svi su izgledi da će želja uskoro da mu se ostvari. Vanredne mere polako popuštaju. S velikim nadama očekuje se odluka da se od sredine juna ponovo otvore evropske granice. Taman da se briselska odluka poklopi s piščevim planovima.

- Mislim da odem malo do Srbije, krajem juna, možda, ili početkom jula. Put će mi organizovati prijatelji - otkriva Handke.

I malo viših misli i uzvišenih varijacija na istu temu.

- Hteo bih da budem drugde, ali ne i da putujem!

Pa ipak, lepo je putovati. Zasada, najlakše je kroz Evropu autobusom. I najduže. Avioni se još nećkaju.

- Moji prijatelji iz Salcburga u Beograd idu baš drumom. Voleo bih i ja. Ali, stigle su me godine. Dug je to put.

Avionom će.

Kolima je zanimljivo. Uzbudljivo je kad promiču predeli, a destinacija se lagano približava. Cilj se polako materijalizuje. Čim se uđe u Sloveniju njegovog porekla, sve već postaje domaće. Miris bivše Jugoslavije.

- Lepo rečeno!

Do sada, otkako nas je zaključala pošast korone, uspeo je da otputuje samo do petnaest kilometara udaljenog Pariza. S maskom, u prevozu.

- Otišao sam pre neki dan, prvi put posle dva meseca. Tužan je Pariz. Stigao sam oko osam sati uveče. Nigde nije moglo da se ode. Čak su i parkovi bili zatvoreni, a klupe nedostupne. Razočaravajuće je sve to.

Svi su u pariskom regionu i dalje pod posebnim režimom. Virus zuji oko nas. Parkovi su otključani tek ovog vikenda, terase restorana biće otvorene u utorak. Prestonica se usporeno budi.

- Ovde u Šavilu možemo bar da odemo do šume - pogledala ga je zvezda Danica u njegovim redovnim aktivnostima.

Kad vas Handke pita kako ste, a vi odgovorite dobro, može da vas iznenadi pitanjem da mu objasnite zbog čega ste dobro. Zaista, kako smo?

- Dobro sam - objašnjava precizno Handke svoje stanje. - Gledam laste na nebu.

I odmah pita:

- Kako se kažu laste na srpskom?

Pa se brže-bolje seti, i sam odgovori na svoje pitanje:

- Lastavice!

Seća se, još, slovenačkog.

Ne može se razgovor voditi od umilnog ptičjeg poja.

- To su kosovi. Mnogo ih ovde ima.

Milopojem nadjačavaju i reč nobelovca.

- Kakvu graju prave ove ptice! - radostan je u svom rajskom okruženju.

To je, zasada, vrhunac koji može da se dobije od ovozemaljskog života.

- Vraćam se lenčarenju!

Nije ova korona ni za olovku.

- Ne želim da nalazim pribežište u pisanju. Pisanje, ipak, mora da bude potreba koja dolazi iznutra.

Lepo je sresti se. Ali, nekom drugom prilikom. Distanca je i dalje glavna reč u savremenom pariskom rečniku. Ta čaša vina, biće, ipak u Beogradu.

- Slavićemo bez prestanka!

Do skorog viđenja, na srpskom.

(Izvor Novosti)

SKINI APLIKACIJU