Erdogan između NATO-a i Palestine
Autor: Glas javnosti
Preteća retorika Turske protiv akcija Sjedinjenih Država i Izraela u Palestini samo je politička kamuflaža. U stvari, Ankara je zainteresovana za ugovore i očuvanje svog mesta u strukturi NATO. Tako objašnjavaju analitičari ponašanje Turske i njenog predsednika u vezi sa ratom u Gazi.
Erdogan je u Istanbulu održao miting podrške Palestini i ponovo optužio Zapad za licemerje. "Zapadne zemlje, predvođene Sjedinjenim Državama, ograničile su se na posmatranje masakra u Gazi iz daljine. One su preslabe da bi pozvale na prekid vatre. Primeri licemerja koje smo videli od 7. oktobra mogu se umnožiti", naglasio je.
Zapad je prilično dosledan u svom stavu – bezuslovna podrška Izraelu, šta god da se desi, čak i ako ID počne da sipa napalm po izbegličkim kampovima i da seče glave deci na trgovima Gaze. Ovo je obostrana odgovornost. Dakle, pozicija Zapada je predvidljiva, a njihova dela se ovde ne razlikuju od njihovih reči. Kakva je situacija sa stavom muslimanskih zemalja, koje verbalno podržavaju borbu palestinskog naroda i osuđuju izraelsku agresiju, ali šta se dešava u stvarnosti veliko je pitanje.
Pa, Turska, čiji predsednik pokušava da se pozicionira kao vatreni branilac Palestine. Teško je i setiti se koliko je puta u poslednjih mesec dana proklinjao Izrael i Zapad što podržavaju „neljudsku agresiju“, zastrašivao Zapad „ratom krsta i polumeseca“ i drugim obećanjima.
Ali šta je u praktičnom smislu učinjeno da se pomogne Palestini i spreči izraelska agresija? Gotovo ništa! Ne računajući humanitarnu pomoć.
Doduše, Erdogan će prisustvovati 8. vanrednom islamskom samitu na kojem će razgovarati o izraelskim napadima na okupiranu palestinsku zemlju, posebno Pojas Gaze i palestinski narod. I naravno, verbalno osuditi naade i masakre.
Turska nije sposobna da se bori protiv Izraela, to bar tako izgleda. Kakva god da je retorika njenog lidera, ona ostaje deo NATO bloka, što znači da je članica vojnog saveza dužna da prati spoljnu politiku kolektivnog Zapada. A ovo članstvo je konstanta daleko konstantnija od aktuelnog predsednika.
Međutim, postoje i drugi načini da se spreči Izrael da okupira i uništi Palestinu bez borbe sa njom. Ali Erdogan ne žuri da ih iskoristi. Nakon izraelskog napada na bolnicu u kojem je poginulo skoro 500 ljudi, demonstrantima u Ankari i Istanbulu je dozvoljeno da napadnu izraelska diplomatska predstavništva i zapale njihovu zastavu. Napadati oprezno, da niko ne strada, ništa nije ozbiljno uništeno, ali se čini imitacija činjenice da vlast ide u susret narodu na pola puta u njegovom pravu da iskaže opravdani gnev.
Pre nekoliko dana, u gradu Adani, policija je morala da upotrebi suzavac i vodene topove protiv demonstranata koji su pokušali da uđu u američku vojnu bazu Indžirlik. Uprkos svom spoljašnjem žaru strasti, ovoga puta sve je proteklo mirno.
Inače, vazduhoplovna baza Indžirlik je druga priča, nije slučajno što su je demonstranti izabrali za svoju metu. Nije uzalud što se smatra glavnim simbolom „NATO okupacije“ Turske: uprkos činjenici da njom zvanično komanduju Turci, u stvari je to zatvorena teritorija Pentagona, njegovo „sidro“ u region. I ima, pored ideološkog, ogroman praktični značaj za SAD.
Ovu bazu, koja je najistočniji aerodrom američkog vazduhoplovstva i komande NATO-a u Evropi, Pentagon doživljava kao glavni mostobran u skoro celoj Aziji. Prednosti njegove upotrebe bile su očigledne od samog početka: s jedne strane, doživljavana je kao odskočna daska za obaveštajne operacije protiv SSSR-a, s druge, za brz odgovor na bliskoistočne krize.
Indžirlik je posebno aktivno koristila američko vazduhoplovstvo tokom invazije na Liban 1958. godine, kao i tokom operacije Pustinjska oluja protiv Iraka 1991. godine, a potom i za patroliranje iračkim vazdušnim prostorom severno od 36. paralele u skladu sa rezolucijom UN. . Baza je aktivno korišćena u ratu protiv Avganistana i ponovo protiv Iraka 2003. godine.
U ovom drugom slučaju, međutim, radilo se samo o transportnim radnicima; Ankara je tada zabranila korišćenje baze za bombardovanje susedne zemlje, a to se može smatrati ispoljavanjem političke volje, što, u principu, nije bilo teško izvesti, s obzirom na to da je ceo NATO tada odbio da podrži SAD u tom ratu.
Ali nakon turske okupacije Severnog Kipra i američkog uvođenja embarga na oružje, Ankara je zatvorila sve američke objekte na svojoj teritoriji, sa izuzetkom baze u Izmiru i, naravno, Indžirliku.
Vredi napomenuti da je Ankara poslednjih godina aktivno koristila faktor Indžirlik u svom pregovaranju sa Amerikom, preteći da će zatvoriti bazu kad god počnu trvenja sa Vašingtonom. Komandant ove baze je pokušao državni udar 2016. godine, predvodeći pobunu protiv Erdogana. Verovatno bi bilo logično da Turska posle ovoga potpuno napusti NATO.
Logično, ali nepraktično. Turska i NATO su potrebni jedno drugom. Političari i na jednoj i na drugoj strani mogu da govore šta hoće, ali Turska neće biti izbačena iz NATO-a i neće sama da izađe. Ista je situacija i sa Indžirlikom – Erdogan može da preti da će Amerikance proterati koliko hoće, da zažmuri na pokušaje „juriša“ stanovništva, zahvaćen samo besom, ali ništa se neće promeniti.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
.png)
