Država koja je uspela da celu generaciju spasi od alkohola, cigareta i kanabisa

Ali danas, oko 20 godina kasnije, Island se nalazi na potpuno drugom kraju lestvice. Isti pokazatelji koji su nekada zabrinjavali sada su primer uspeha: manje od pet procenata mladih pije alkohol, pušenje je skoro nestalo, a eksperimentisanje sa drogama znatno je opalo.

Transformacija koja se dogodila nije rezultat slučajnosti niti jedne kampanje, već sistematskog, dugoročnog pristupa koji je danas poznat kao „Islandski model prevencije“, a koji se sve više primenjuje širom sveta pod imenom Planet Youth.

Vijetnam se pridružava BRIKS-u kao partner

Temelj promene bila je jednostavna, ali do tada neuobičajena ideja: rešenje nije u kažnjavanju i moralizovanju, već u stvaranju okruženja koje mladima nudi bolji izbor.

Pokretač modela bio je naučnik i psiholog Harvey Milkman, koji je još osamdesetih godina radio na istraživanjima psiholoških osnova zavisničkog ponašanja.

Njegova teza bila je da se zavisnosti često razvijaju ne zbog hemijske prirode supstanci, već zbog želje za promenom unutrašnjeg stanja – stresa, dosade, teskobe. To je značilo da, ako mladima možemo ponuditi zdravije načine za postizanje tih istih promena raspoloženja, možemo prevenirati sklonost zavisnostima.

Island je tu teoriju pretočio u praksu nizom konkretnih mera.

Prvi ključ bio je prikupljanje podataka. Od 1997. godine nadalje, vlasti su počele da sprovode godišnja anonimna istraživanja među učenicima uzrasta od 10 do 20 godina. Anketirali su desetine hiljada mladih o tome kako provode slobodno vreme, koliko su povezani sa roditeljima, da li se bave sportom, koliko im je dosadno, gde se okupljaju i slično. Ti podaci omogućili su stvaranje vrlo precizne slike o tome šta mladima tačno treba i koje rizične obrasce treba rešavati.

Nakon toga, Vlada je – u saradnji sa lokalnim zajednicama – uvela niz mera. Smanjeno je dozvoljeno vreme za boravak mladih napolju, naročito uveče.

Prof. dr sci Nina Pavlin-Bernardić sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu kaže da, između ostalog, "deci mlađoj od 13 godina nije bilo dozvoljeno da budu napolju bez nadzora posle 20 sati, a deci od 13 do 16 godina posle 22 sata, leti do ponoći."

Roditelji su bili podsticani da provode više vremena sa decom, potpisuju „ugovore o ponašanju“ i povezuju se međusobno preko škola i zajednica. Zabranjeno je oglašavanje alkohola i cigareta, a starosna granica za kupovinu ovih proizvoda strogo je kontrolisana.

Najvažniji korak, međutim, bila je izgradnja opsežne mreže aktivnosti za mlade.

Pavlin-Bernardić kaže da su „islandski naučnici u saradnji sa Milkmanom primenili njegove ideje da mladi treba da dobiju konstruktivne izvore uzbuđenja, pripadnosti i smisla, umesto da ih traže kroz alkohol, droge i rizična ponašanja.“

Država i opštine su stoga ulagale u sportske hale, muzičke škole, umetničke centre i razne klubove, s idejom da se svakom detetu omogući učešće u barem jednoj organizovanoj vannastavnoj aktivnosti. Roditeljima je obezbeđena finansijska pomoć da plate članarine.

Tako su tinejdžeri, umesto da večeri provode na ulici, svoje slobodno vreme sve više koristili za sport, muziku, pozorište i druge kreativne sadržaje.

Sirijski radnik otkrio vizantijski podzemni grobni kompleks ispod ruševina kuće

Ključno je bilo to što ništa nije nametnuto odozgo bez razumevanja lokalnog konteksta. Svaka opština je mogla da odluči koje će aktivnosti podržavati, a roditelji i nastavnici su redovno uključivani u interpretaciju podataka i donošenje odluka. Time je stvoren osećaj zajedničke odgovornosti i poverenja, što je bilo presudno za dugoročni uspeh.

Rezultati su bili izvanredni. Već do 2003. godine, samo pet godina nakon početka programa, udeo mladih koji su pili alkohol pao je za trećinu.

Do 2016. godine, brojka je pala sa 42% na 5%. Pušenje je opalo sa 23% na 3%, a upotreba kanabisa sa 17% na 7%. Sve se to dogodilo bez kaznenih mera, bez stigmatizacije mladih i bez uvođenja drastičnih zabrana.

Stručnjaci koji su analizirali islandski model ističu nekoliko ključnih razloga njegovog uspeha.

Sve je zasnovano na nauci – od psihološke teorije do konkretnih statističkih podataka o efikasnosti intervencije.

Model je osetljiv na društveni kontekst: ne pokušava „popravljati“ mlade, već im daje alate da sami izaberu zdravije načine ponašanja.

Model uključuje celu zajednicu – škole, roditelje, lokalne vlasti, medije itd.

Model nudi zamenu – mladi ne ostaju bez sadržaja, već dobijaju bolju alternativu.

I konačno, reč je o dugoročnom pristupu – promene nisu bile brze, ali su bile održive.

Pavlin-Bernardić kaže da se tako pokazao istinitim citat Harvija Milkmana: „Decu ne popravljamo tako što popravljamo njih, već tako što popravimo okruženje u kojem odrastaju.“

Danas se islandski model proširio u više od 30 zemalja, od Norveške do Čilea, Irske i SAD-a. Program Planet Youth funkcioniše kao savetodavna platforma za lokalne vlasti koje žele da sprovedu sličan pristup. Iako su konteksti različiti, osnovna poruka ostaje ista: prevencija ne funkcioniše kroz strah i zabranu, već kroz razumevanje i podršku.

Island je tako pokazao da čak i duboko ukorenjeni društveni problemi, poput zavisnosti među mladima, nisu neizbežni. Uz nauku, socijalnu osetljivost i političku volju, moguće je stvoriti društvo u kojem mladi biraju zdravlje, povezanost i lični razvoj – ne zato što moraju, već zato što im je to jednostavno bolja opcija.

Pavlin-Bernardić ističe da je važno da lokalne vlasti koje prihvate ovaj pristup uključe sve elemente modela, a ne samo neke.

"Na primer, vrlo je važno da navedene aktivnosti mladima budu besplatne i dostupne u njihovoj blizini, a ne da ih roditelji moraju plaćati, jer bi to isključilo mlade slabijeg imovinskog statusa."

Međutim, istraživanja takođe pokazuju da, iako je sve manje mladih Islanđana koji eksperimentišu sa kanabisom, među onima koji ga ipak koriste raste udeo intenzivnijih korisnika – odnosno onih koji ga konzumiraju često ili redovno.

To znači da se ukupna prevalencija smanjila, ali da je kod manjeg broja korisnika kanabis postao češći oblik ponašanja zavisničkog tipa. To ukazuje na potrebu da se programi prevencije usmere ne samo na smanjenje broja korisnika, već i na ranu intervenciju kod intenzivnijih korisnika.


Glas javnosti/T02S