Amerika pravi koaliciju usmerenu protiv Rusije
Autor: Glas javnosti
Sjedinjene Američke Države nisu sposobne da same dobiju rat protiv Rusije, stav je ogromne većine vojnih analitičara.
Ukoliko bi do takvog sukoba i došlo, on bi se, barem inicijalno, sigurno dešavao na teritoriji evroazijskog džina, što bi ga s ruske strane u startu učinilo odbrambenim, a što bi posledično značilo i da bi želja za pobedom kod sukobljenih vojski bila različita. U takvim okolnostima udaljenost bojišta od domaćeg kontinenta bila bi za Amerikance definitivno nepovoljna okolnost.
Drugim rečima, ratnim planerima iz Vašingtona potrebni su saveznici. Tu na terenu, što bliže istočnim granicama i, naravno, evropski. Na NATO, i pored svih dogovora, potpisanih obaveza, zajedničkih strategija i zaklinjanja na večitu vernost u SAD ne mogu da se oslone. Alijansa je previše glomazna, nefunkcionalna da bi bezrezervno krenula u bilo kakvu zajedničku akciju. Zato su u Vašingtonu skloniji nekim drugim, direktnijim koalicijama, pre svih s Poljskom i Rumunijom, za koje veruju da bi se pridružile udaru na Rusiju i čije bi teritorije bile pogodan „placdarm” za američku vojnu silu.
Ipak, američki pukovnik Daglas Makgregor podseća: „Kada se Napoleon Bonaparta 1812. spremao u veliki pohod na Rusiju i on je stvorio koaliciju zemalja voljnih da mu se pridruže. Osnovu njegove armije sačinjavalo je tada neverovatnih 400.000 Francuza, ali bili su tu i vojnici iz Italije, Holandije, Nemačke, Poljske... Istini za volju, ovakva skupina baš i nije mogla da se pohvali posebnim entuzijazmom pošto su, sem Francuza, jedino Poljaci bili spremni na dugi marš do Moskve. Ipak, bila je to sila.”
I na kraju, kada je sva ta soldateska posle meseci pešačenja stigla do ruske prestonice, usled žestokih hladnoća, usputnih bitaka, iscrpljenosti, pogibija, boleštine i pogrešne logistike njen broj je spao na manje od polovine. Ubrzo nakon toga Pruska i severnonemački saveznici prešli su na stranu Rusije dok su ostali, sem Poljaka, jednostavno dezertirali ili pomrli tokom povlačenja. Kraj nam je poznat...
Danas se ratovi vode sasvim drugačije. Iznurivanje žive sile višemesečnim pešačenjem stvar je prošlosti. Na liniju fronta stiže se transportnim avionima, koplja i sablje zamenilo je automatsko oružje, topove koji su sa sumnjivom preciznošću mogli da tuku na svega koju stotinu metara zamenile su haubice dometa od desetinu kilometara, precizno vođene dalekometne rakete, dronovi-samoubice... Upravo zbog toga na čelo ruske vojske nedavno je stupio Sergej Vladimirovič Surovikin, general Oružanih snaga Rusije i komandant Vazdušno-kosmičkih snaga.
Pitanje je koliko bi Poljaci ili Rumuni zaista mogli da pomognu Amerikancima u pohodu na Rusiju. Ovi prvi su svakako voljni da se ogledaju s velikim protivnikom na istoku. Ne bi im bilo prvi put. Setimo se da su početkom 17. veka u velikom pohodu uspeli čak da zauzmu Moskvu. I kasnije tokom istorije odnosi dve zemlje su se menjali prilagođavajući se aktuelnim odnosima snaga u ovom delu sveta. Poljaci su, jednako kao i Rumuni, poslednji put pred Rusima pognuli glave pred kraj Drugog svetskog rata.
Ipak, ostaje dilema koji bi bili ciljevi takve koalicije, kakvi bi bili metodi delovanja i šta bi se dešavalo u slučaju njenog uspeha. Da li je namera tek da se ruska vojska istisne iz Ukrajine, da se obezbedi obustava vatre i omoguće pregovori ili je reč o pokušaju da se u ukrajinsku dramu uvuče ceo Zapad?
Kao što rekosmo, malo ko veruje da su Amerikanci sposobni sami da poraze rusku vojnu silu. Partneri su im potrebni ne bi li na sebe preuzeli deo tereta. Ali ni u slučaju zajedničkog delovanja nije sasvim izvesno da bi ruska vojska bila nadvladana, a Moskva naterana na pregovore. O tome nas uči istorija. Posebno ona povezana s Drugim svetskim ratom, kada se na rat (sem u sferi tehnologije) nije gledalo mnogo drugačije nego danas.
Takođe, jasno je da bi rusko vojno rukovodstvo, bez obzira na to kako bi mogla izgledati ta zapadna koalicija, za svog glavnog protivnika smatralo američke trupe. To znači i da bi onoga trenutka kada Amerikanci stupe na ukrajinsko tlo njihova vojna dejstva bila usmerena upravo na tu stranu.
U međuvremenu ne treba sumnjati da bi dejstva ruskih vojnih snaga lako mogla da se prenesu na teritorije zemalja članica proameričke koalicije. To je već viđeno u Drugom svetskom ratu i znamo kakve je posledice uzrokovalo. Takođe, sve pomenuto, posebno eventualni ozbiljniji američki gubici, moglo bi u jednom trenutku da dovede do posezanja za nuklearnim oružjem, što bi svakako bilo pogubno za opstanak same koalicije.
Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg nedavno je istakao da bi poraz Ukrajine u sadašnjoj ruskoj vojnoj akciji imao jednak efekat kao i poraz zapadne vojne alijanse. Posledično, i veliki američki gubici u bivšoj sovjetskoj republici predstavljali bi svojevrstan poraz Vašingtona. Da li je to ono od čega strahuju Amerikanci?
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
