Deca iz Rumunije odvedena u inostranstvo tragaju za identitetom i porodicom
Autor: Glas javnosti
Izgubljena generacija Rumunije, odnosno, otprilike 30 hiljada dece koja su tokom 1990-ih odvedena u inostranstvo, sada želi da otkrije šta je zapisano u njihovom DNK. Oni su odrasli, imaju pristup informacijama, ali im nedostaje kontakt sa porodicom iz koje su odvedeni.
Neki su prodati, drugi odvedeni sa lažnim dokumentima, a nekolicina je jednostavno na taj način spasena od nesigurnog života u Rumuniji. Oni sada tragaju za svojim dokumentima, poreklom i identitetom. Ali nailaze na jezičke barijere, duge birokratske procese i zatvorena vrata.
Mali broj volontera ipak uspeva da ponovo spoji porodice. Grupa njih je na društvenim mrežama uspela da pronađe biološke roditelje ili rođake za skoro 2.000 mladih. Tako su otkrivene i mnoge tajne iz tog vremena.
Posle pada komunističkog režima, desetine hiljada dece iz sirotišta, ali i van njih, dobilo je novu šansu kada su usvojeni u inostranstvu. Međutim, samo je mali broj tih usvajanja obavljen kroz zvanične institucije.
Stotine porodica iz Sjedinjenih Država i Evrope čekale su ispred kapija domova za nezbrinutu decu, nadajući se da će odatle otići sa detetom u rukama. Proces je, međutim, bio dugotrajan i komplikovan.
Mnogi su izabrali lakši put
Ubrzo su se pojavili "ljudi sa vezm" koji su porodicama u inostranstvu obećavali brzo usvajanje, ne uz pomoć vlasti, već uz pomoć novca.
Adriana Stoica već više od pet godina pomaže mladim Rumunima koji su usvojeni u inostranstvu i sada tragaju za porodicama koje su ih dale na usvajanje, ili ih čak prodale.
"Ima ih previše. Sva dokumente koja sam videla, sve odluke, na svakoj stranici s potpisom ja vidim mito. Uvek vidim mito. U svemu", kazala je Adriana.
Adriana je volonterka u okviru grupe "Nikada zaboravljena deca Rumunije", koja sada okuplja više od 7.000 članova. Grupa volontera razgovara sa onima koji su se usudili da naprave taj korak, da saznaju odakle dolaze. A tajne koje su otkrili su često teške.
"Bile su to veze. Mislim da je postojao čitav lanac. Zakonodavstvo je i tada ostavljalo prostor za tumačenje, i zato su mogli tako masovno da odlaze, jer postoji na desetine hiljada slučajeva, a pravi broj niko ne zna", objašnjava Adriana.
Sada, Rumunija "stidljivo" počinje da prepoznaje ove slučaje i sve više se priča o onome što se krajem prošlog veka dešavalo u toj zemlji.
"Kada odrastu i dobiju svoju decu, bez obzira na to da li žele ili ne, javlja se želja da otkriju ko su, i tada kreću da traže, naravno, uz pomoć vlasti i institucija. Ali jezička barijera im odmaže, pa dolaze kod nas", kazala je Adriana.
Usvojeni mladi iz inostranstva mogu se obratiti i Državnom organu za zaštitu dece i usvajanje, ali taj proces može da traje i po nekoliko meseci, jer se obavlja putem lokalnih vlasti.
"Oni u suštini dolaze s porukom: ‘Zdravo, ja sam Džoni i želim da pronađeš moju porodicu’. I onda prelazimo na detalje o tome gde su rođeni i kada, koje datume znaju, šta znaju o svojoj prošlosti, kroz priču saznajemo šta ih zanima i šta žele da saznaju i šta traže", kazala je volonterka.
Adriana najčešće razgovara noću sa mladima zbog različitih vremenskih zona. Informacije se skupljaju dok se ne stvori celovita slika.
"Jedan dečko iz Danske zamolio me je da mu pronađem majku. Našla sam je vrlo brzo. Jer su to male zajednice, ljudi se poznaju, i vrlo ih je lako locirati. Nije mogao da poveruje da smo je tako brzo pronašli", završava Adriana.
Jedina opcija – DNK test
Komplet za DNK testiranje pre svega sadrži uputstva koja moraju da se pažljivo prate korak po korak, bris se uzima iz uzorka pljuvačke u bočicu koja se, u posebnoj koverti, šalje poštom na analizu. Rezultati se obično dobijaju za oko četiri nedelje.
Postoji i mogućnost testiranja putem službi sudske medicine, ali za to moraju da budu ispunjeni određeni zakonski kriterijumi.
"Kod pomenutog slučaja ja sam kontaktirala majku i rekla da ću da im pomognem. Naručila sam komplet za testiranje, ona i potencijalni sin su odradili test, koji je na kraju pokazao da mu je ona majka", objašnjava Adriana.
Iz dugogodišnjeg iskustva u spajanju dece sa biološkim roditeljima, Adrijana je naučila da ne sudi nikome.
„Nisu svi biološki roditelji krivi. Nisu svi prodali svoju decu. Mnogi su bili primorani da ih daju jer su ih lagali. Govorili su im da su deca bolesna, da će ih lečiti u Americi. ‘Hajde da ih damo, jer tamo su bolnice, lekari... Odnesemo ih, izlečimo, pa vratimo", samo su neke priče koje su govorili roditeljima.
Najbolniji deo volonterskog rada su, kaže, razgovori s roditeljima koji i dalje traže svoju decu.
"Imam na hiljade poruka sa roditeljima. I primetila sam jednu stvar koja im je zajednička. Većina kaže da su im na porođaju govorili da su im deca umrla, nisu im davali telo, tvrdili su da su ih kremirali. Mnogi od njih se pitaju da li su ih slagali", kazala je ona.
Ipak, rumunski zakoni ne dozvoljavaju biološkim roditeljima da stupe u kontakt sa detetom koje je dato na usvajanje, a mnogi od njih više nemaju čak ni dokumente deteta.
Ne postoje ni zvanični podaci ni dokazi o tačnom broju slučajeva u kojima su roditelji izašli iz porodilišta bez svoje dece.
Stručna udruženja procenjuju da je u prvih deset godina nakon pada komunističkog režima, u inostranstvo iz rumunije usvojeno i do 100.000 dece.
Glas Javnosti/ T02S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
