Piksi, ajde polako

Jer, kada tako lako i bezbolno prihvatite kapitulaciju, najveći poraz reprezentacije pred svojim navijačima, u istoriji dugoj 105 godina, onda je to zabrinjavajuće.

Zabrinjavajuće kao i silni zvižduci stadiona, uz povike „Piksi, odlazi“. Na sve to, i dalje, aktuelni selektor, nije se previše potresao. Kao da ga ništa ne dotiče.

U stilu "vrsnih političara", Dragan je ponudio diplomatski odgovor uvijen u jeftinu foliju i demagogiju vremena u kom živimo. Ne zna se da li je nedostojnija igra i "strategija" koju je postavio ili odnos prema surovoj realnosti koju je prezentovao na konferenciji za medije. Na pogrdno skandiranje selektoru, odgovorio je:

„Uf, što se toga tiče. Znate, imaju ljudi pravo na svoje mišljenje. Imaju pravo da iskažu svoje nezadovoljstvo, kao što sam ja nezadovoljan porazom, oni su i igrom i porazom. To je normalno, to je moj komentar. Nismo izgubili od Letonije, Andore, izgubili smo od jedne super fudbalske velesile. Budimo realni. Naravno da sam čuo šta su ljudi rekli. Ali, nemojte da zaboravite da je tokom ove četiri godine svašta dobro učinjeno, ne može jedan ovakav poraz sve to da poništi“.

A, Dragan ko Dragan. Po običaju ni „o“ o otkazu, koji je trebalo da podnese još posle Mundijala i Evropskog prvenstva, i sada kao moralnom činu za bruku protkanu u pet šamara od Engleza, koji su u srpsku prestonicu stigli desetkovani povredama glavnih igrača. Bez Džuda Belingema, bez Bukaja Sake, bez Trenta Arnolda, bez Kola Palmera, bez Džona Stounsa... Ni nagoveštaj da pomišlja da napusti klupu na kojoj ga narod sa tribina ali i ispred malih ekrana više ne vidi.

Zamislite da su sve najjače vedete Gordog Albiona istrčale na teren Marakane? Da li bismo prošli ko Moldavija u Oslu protiv Norveške 11:1?

Stiče se utisak da je čak i sreća okrenula Draganu leđa. A, imao ju je previše puta na svojoj strani. Nekad mu je bila i jedini saveznik. O, da...

Stiče se utisak i da je potrošio baš sve kredite koje je i te kako imao kod ljubitelja fudbala u Srbiji. O, da...

Strašan je fudbaler bio, imao je blistave momente, dok se nedvosmisleno stiče utisak, uzimajući u obzir rezultate, da je više na sreću nego na znanje i pamet ostvarivao ciljeve. Predstava od sinoć nije dostojna čak ni trenerskog posla koji je prethodno obavljao u Japanu i u Kini...

No, krenimo samo od Irske i njegovog debija, kada smo okrenuli od 2:1 do 3:2 uz onaj reme-delo gol Aleksandra Mitrović. Lob u stilu Maradone na istoj toj Marakani.

Aplauz, za divljenje! Ali, Draganu se tada osmehnula sreća.

Osmehnula se i tri dana kasnije protiv Portugalije na istoj toj Marakani, kada je Ronaldova lopta prešla gol-liniju. Videlo se iz aviona, ali nisu videli oni čiji je to posao. Linijski i glavni sudija, a kako nije bilo VAR-a, Portugalcima nije priznat čist pogodak.

Onaj koji bi im trasirao put u Katar, gde je otišla Srbija. Fortuna je bila naklonjena Draganu i Orlovima i u Lisabonu protiv Ronalda i drugova. Preokret i kasni gol rezerviste i apsolutnog heroja Aleksandra Mitrovića za 2:1 i direktan let Orlova na Mundijal.

Ali, posle toga nigde nas nije bilo. Izvlačili smo se, provlačili, da bi se tog 09.09.2025. dogodila Engleska.

Jedan, dva, tri, četiri, pet. Kao na fudbalu iza zgrade izbrojali su Kejn i drugovi impotentnoj Srbiji. Da ne beše Đorđa Petrovića, moglo je da bude i šest, sedam, osam. Pa i devet!

To ozbiljnoj reprezentaciji, fudbalskoj naciji sa ozbiljnim strategom ne može da se desi.

Desilo se. Ili se možda nije desilo nego se već dugo dešava.

I šta dalje? Prosto je, odgovor se sam nameće.

Glas javnosti /S04S