Kako je Franc Leskošek UNIŠTIO Radmilo Lavrenčića, da bi FAP iz Priboja preselio u Maribor? (6. DEO)

TITO: "Ovoga treba uhapsiti"

U prethodnom nastavku feljtona Glasa javnosti - BORBA PROTIV MAFIJE podsetili smo se mafijaškog obračuna države sa jednim od najuspešnih ljudi socijalističkog doba -Bate Todorovića...

Ovaj nastavak deluje nestvarno, ali sa sličnim epilogo: Todorović je umro ubolnici gde je prebačen iz zatvora od raka, a idejni tvorac Fabrike automobila FAP iz Priboja, kojeg je mafijaški deo slovenačkog i hrvatskog političkog vrha  prvo uništio moralno, lažno fabrikovanim dokazima na sudu, poslao ga u zatvor, onda, nenadano pustio da bi Radmilo Lovrenčić poginuo u sumnjivoj automobilskoj nesreći na auto putu kod Batočine, u blizini mesta, gde je isto pod sumnjivim okolnostia poginula i legenda srpskog bankarstva Borka Vučić!

Ili je, možda, ovo priča o Lavrenčiću koji je bio prva žrtve velike političko - mafijaške zavere Slovenaca i Hrvata protv Srbije...

Svojim najboljim prijateljima Radmilo Lavrenčić je nakon što je posle tri godine i devet meseci izašao sa robije, ispričao - ono što je po njegovom uverenju bila pozadina celog „slučaja Lavrenčić“.

- Jednog dana u Priboj je došao Leskovšek sa svojom svitom. Namera mu je bila da ubedi organe samoupravljanja, ali i kolektiv FAP-a, da fabrika treba da pređe u Maribor, gde već postoji tradicija u proizvodnji kamiona, a da se FAP-u, navodno, obezbedi neki prikladniji program proizvodnje.

- Proizvodnja kamiona nije jednostavna, ona zahteva stručan kadar. Posebno su potrebni stručnjaci za razvoj, jer se kamioni u svetu usavršavaju i razvijaju. Vi nemate stručnjake za dalji razvoj kamiona. Umesto kamiona, mi ćemo da obezbedimo FAP-u bolje programe proizvodnje… I još mnogo toga je Leskovšek rekao u tom stilu i sa jasnim namerama.

- Meni se činilo, na osnovu izraza lica prisutnih, da su reči Leskovšeka naišle na odobravanje većine prisutnih. Bojao sam se da autoritet Leskovšeka ne poljulja mišljenje većine u kolektivu, pa sam zamolio Leskovšeka da mi dozvoli da ka`em nekoliko reči…Složio se, dao mi je reč.

- Sve je ovo tačno što je drug Leskovšek vama rekao, od prve do poslednje, izuzev zaključaka. Vi vrlo dobro znate kako smo mi sve ovo počeli. Ovde, gde su sada fabričke hale bila je poljana, znate kakve smo muke imali da ih sagradimo i povežemo levu i desnu obalu ćudljive reke Lim, da izgradimo više stambenih zgrada. Našli smo ljude, doveli smo ovde kvalifikovane radnike, imamo proizvodnju koja raste svakim danom, imamo dobrog licencnog partnera. Prve kamione smo izvezli. Dve „porođajne“ muke i probe smo prošli. Što bi sad menjali delatnost, što bi nešto počinjali iz početka? Mi smo početak ostavili daleko iza nas.

Dok su radnici slušali govor Radmila, menjali su izraz lica, kao da su već zaboravili sve šta je pre nekoliko  minuta govorio drug Leskovšek. Konačno su se izjasnili da fabrika ostane u Priboju. Pred odlazak iz Priboja, Leskovšek je rekao Radmilu:

- Zemljak, zemljak, platićeš mi za ovo!

                                      *****

Radmilo Lavrenčić, po ocu Slovenac, a majka Srpkinja, inače rođeni Beograđanin, kao mlad inžinjer sa nedostatkom nekoliko ispita do diplomiranja, obreo se pedesetih godina u nedođiji u Sandžaku sa zadatkom da tamo u kraju gde gotovo niko nikada nije video automobil, gde se jedino znalo za volove koji vuku zaprežna kola na četiri drvena točka – podiže fabriku teških kamiona.

Zahvaljujući ovom, u mnogo čemu neverovatnom čoveku u Sandžaku su počeli da se proizvode kamioni u Fabrici koja je postala licencni partner čuvenog nemačkog „Mercedesa“ i najveća fabrika privrednih vozila na Balkanu!

Ali je Radmilo Lavrenčić zbog toga postao i bio prva žrtva velike političko-mafijaške zavere dela slovenačko-hrvatskog establišmenta  - što ga je, ni kriva ni dužna, odvelo na desetogodišnju robiju i na kraju koštalo i – života.

- Otac ti je Slovenac, tebi je mesto u Sloveniji, da razvijaš slovenačku industriju. Setićeš se ti našeg razgovora i kajaćeš se što nisi prihvatio ovu ponudu. Ja sam te stvorio, ja ću da te uništim, zapretio je Franc Leskovšek Radmilu Lavrenčiću koji je ostao uporan da baš u Priboju, u Srbiji, mora i treba da ostane fabrika privrednih vozila.

Nažalost, Leskovšekove reči su se obistinile i Radmilo Lavrenčić je doživeo tešku i najcrnju sudbinu.

 Velika seoba fabrika iz Srbije

 Priča o „slučaju Lavrenčić“ počinje neposredno posle rezolucije Informbiroa 1949-1952. godine, kada je dobar deo opreme i odgovarajuće proizvodnje iz Srbije, pod izgovorom da se preseljava zbog Sovjetske opasnosti,  u druge delove (u Hrvatsku, BiH i Sloveniju) tadašnje Jugoslavije...

Tako je vojna industrija iz kragujevačke „Zastave“ preseljena u Travnik u BiH, proizvodnja kamiona „Pionir“ po licenci Čehoslovačke „Prage“ preseljena je iz Rakovice u Maribor gde je radioničke remontne hale pravio još Adolf Hitler, fabrika „Petar Drapšin“ iz Mladenovca preseljena je u Hrasnicu kod Sarajeva, proizvodnja aviona je iz zemunskog „Ikarusa“ i pančevačke „Utve“ premeštena u Mostar...

U Priboju, koji leži na razmeđu Srbije, Crne Gore i BiH bilo je određeno da se locira fabrika za remont vojne opreme, da bi to odmah bilo preinačeno u gradnju fabrike teških kamiona, pošto je Srbija tom preraspodelom ostala bez ove proizvodnje.

I beogradski nesvršeni inženjer Radmilo Lavrenćić, kome je tada do diplomiranja na Mašinskom fakultetu trebalo još nekoliko ispita, obreo se u Priboju i latio pionirskog posla na običnoj ledini koji je za njega, kako je sam tvrdio, bio veliki izazov.

Uz sve to, u vreme vladavine komunista, Radnilo Lavrenčić nikada nije bio član Titove partije, niti je posedovao crvenu komunističku knjižicu i nikada nije prisustvovao nijednom komunističkom sastanku, ali je u to vreme – uspeo da napravi fabriku teških kamiona na ledini u sandžačkoj nedođiji, da je očuva i da sve to u vremenu totalnog jednoumlja – glavom plati!

 Tempo se suprostavljao osiromašenju Srbije

 Presudnu ulogu u osnivanju FAP-a odigrao je Svetozar Vukmanović Tempo, tada predsednik Privrednog saveta savezne vlade, na koga su bili kivni i Slovenci i Hrvati, ali on je bio uporan dajući podršku Lavrenčiću da se u Sandžaku gradi fabrika teških kamiona.

Hrvatski političari bili su izuzetno kivni na Tempa, jer je tih godina počela izgradnja Beogradskog sajmišta, što im se nikako nije sviđalo, jer su to smatrali kao direktan udar  na rad Zagrebačkog sajma.

Tempo i Lavrenčić bili su uporni i sa tada čuvenom firmom za proizvodnju kamiona Saurer iz Beča sklopili vrlo povoljan dogovor za otkup licence – Saurer je pristao da se  otkupom od 200 kamiona ustupi dokumentacija i pravo proizvodnje.

Saurer je tada poklonio FAP-u jedan autobus za prevoz radnika, dva terenska vozila i jedan radio aparat na baterije. Ovo ne bi ni bilo vredno pomena da upravo ovi pokloni nisu kasnije postali glavni predmet optužbe protiv Lavrenčića.

I 30. oktobra 1953. godine u Priboju je bilo vrlo svečano – Jovan Veselinov, tadašnji član Saveznog izvršnog veća, otvorio je Fabriku automobila FAP iz Priboja. Prva vozila montirana u FAP-u pojavila su se na Velesajmu u Zagrebu, odmah je ugovorena prodaja 700 kamiona, a prvih 100 kamiona prodato je Turskoj.

Naravno, to je izazvalo veliki jed i zavist slovenačkih i hrvatskih partijskih rukovodilaca. Kamioni u koloni za Tursku prošli su kroz Beograd u kome je zaustavljen saobraćaj, sve je grmelo od zaglušujućih sirena FAP-ovih kamiona, a na čelu kolone išao je „ševrolet“ direktora FAP-a Radmila Lavrenčića, u kome je bila i njegova supruga Nevenka.

Naravno, na Lavrenčićev uspeh bili su zavidni i srpski političari. Lavrenčić je i u Turskoj, pred brojnim svetskim novinarima u centru Istambula demonstrirao snagu i moć  FAP-ovih vozila terajući vozače da se kamionima penju uz i spuštaju niz stepenice , što je bila atrakcija prve vrste i izazvala iskreno  divljenje Turaka prema kamionima FAP, vozačima FAP-a i njihovom direktoru.

Međutim, na zahtev najčešće Slovenaca i Hrvata FAP su redovno obilazile razne savezne i republičke komisije, ne bi li ga zatvorili, jer se  nalazio u – srpskoj provinciji.

Za takve prilike i prigode Lavrenčić je organizovao svaki put predstavu – naložio bi da se rastavi desetak uvezenih kompletnih kamiona, a zatim su radnici uvežbavali da ih sastavljaju, da bi ponovo pred dolazak komisije bili rastavljeni i u prisustvu komisije sastavljani na improvizovanoj „liniji montaže“.

Tako je Lavrenčić uspevao da ubedi svaku komisiju političara da je proizvodnja kamiona u Priboju ozbiljno započela i da će tu fabrika i - ostati. Prilikom dolaska raznih komisija u FAP pogoni su bili besprekorno čisti, sve je blistalo i bilo na svom mestu, a svi radnici su nešto radili i sve raspoložive mašine su brujale.

 Predstave za naručene inspekcije

 Na znak da komisija dolazi sve bi bilo u pokretu, radu i velikom poslu – direktor Lavrenčić je objašnjavao radnicima da od toga zavisi dalji opstanak fabrike kamiona u Priboju. Lavrenčić nije mario za otvorene pretnje Franca Leskovšeka i prešao u kontranapad...

Krenuo je da argumentima ubedi vojni vrh tadašnje JNA da je FAP za vojsku mnogo pouzdanije i jače vozilo od slovenačkog TAM-a i da se vozilo iz Srbije a ne iz Slovenije usvoji kao standardni kamion armijskog vozila JNA.

Dokazao je to začuđenim generalima na demonstracijama FAP-ovog vozila, koje je bezmalo išlo i pored druma kao i drumom. Uz to, stručno je dokazao armijskom vrhu, a kao izuzetno sposoban i promućuran čovek, Lavrenčić je pribavio i poverljivi dokument da motori „Dajz“ na TAM-ovim kamiona imaju veliki problem zbog pucanja glave motora zbog nestručno rešenog sistema hlađenja!

 Oštro pismo vojnom vrhu

 Tih dana je Lavrenčić napisao oštro pismo Vojnom savetu jugoslovenske federacije, koga su činili Josip Broz Tito, ali i Slovenac Edvard Kardelj i Hrvat Ivan Gošnjak i upozorio ih „da će i njima da pucaju glave kao što TAM-ovom motoru „Dajz“ pucaju glave ako se TAM uvede u jugoslovensku armiju kao standardno vozilo.

Naravno, Lavrenčić je imao i „lokalne“ protivnike – „večite kursiste i bukače“, neradnike koji su bili nezadovoljni svim i svačim. Po nečijem nagovoru, nekolicina njih je uputila tih prvih godina FAP-a pismo Titu, iznoseći teške optužbe protiv direktora Lavrenčića.

Na margini pisma, po celoj njegovoj dužini, Tito je napisao:

„Ovoga treba uhapsiti“!

Tita je smirio Svetozar Vukmanović Tempo, a na zahtev hrvatskih i slovenačkih političara i vojnog vrha, Tempo je stao na čelo komisije koja će otići u Priboj i FAP i sve još jednom proveriti na licu mesta.

Lavrenčić je svojim kanalima bio na vreme obavešten o dolasku komisije. Danonoćno su u FAP-u vršene pripreme, fabrika je očišćena, uglancan i sređena, gotovi kamioni parkirani u liniju, pod Konac", sve je okrečeno, izloženi osvojeni delovi, a linija montaže radila je punom parom. Nije ni trebalo puno improvizacije, jer je FAP zaista radio punim kapacitetima.

 Počeo da smeta i Tempo

Tempova komisija je krenula za Priboj da tobože iznenadi Lavrenčića, a autobus TAM-a kojim su putovali  posle stotinak kilometara  se– pokvario!

Lavrenčić je imao informaciju o kvaru i brže-bolje poslao FAP-ov autobus da dovezu Tempa i njegovu komisiju u Priboj. Komisija je dve nedelje pregledala i proveravala tehničku i pravnu dokumentaciju, proizvodne hale, proizvodnju i nije našla ičeg - spornog.

Jedan član komisije, pri odlasku komisije iz Priboja Lavrenčiću - na uvo rekao - izveštaj o radu FAP-a biće  pozitivan.

Posle izveštaja komisije i sam Tempo se našao na udaru hrvatskih i slovenačkih političara. A onda su Slovenci i Hrvati pokušali da iskoriste i poslednji adut – Lavrenčića treba skloniti po svaku cenu!

Savezni organi su zahtevali da se FAP-ova stručna ekipa upozna sa novim tehnologijama i izborom neophodne opreme za proizvodnju teških kamiona, pa je ekipa o trošku tadašnje jugoslovenske državne kase upućena da obiđe proizvođače teških kamiona u SSSR, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj i Italiji.

 Pakovanje za -  zatvor

 To je bilo dugo putovanje sa dva putnička automobila, od prve polovine novembra 1956. do prvih dana februara 1957. godine. I dok je Lavrenčić sa saradnicima obilazio evropske proizvođače, u FAP-u su devizni inspektori prethodno dobro instruirani od UDBE, vršili kontrolu poslovanja, ali i kontrolu i ocenjivanje političke podobnosti Lavrenčićevih saradnika.

Na udaru se našao Julio Milberg, Nemac, izuzetno vredan, stručan i pošten čovek, navodno nemački vojnik na Istočnom frontu (što nije tačno i Lavrenčićeva lična sekretarica, za koju su inspektori tvrdili da je bila kao devojčica pripadnica nemačke TOT organizacije, što takođe nije bilo tačno.

Lavrenčiću je u Milanu trebalo da se priključi njegova supruga Ivanka, danima je čekala da joj izdaju pasoš i – nisu joj ga izdali.

Umesto nje, u Milanu se pojavila supruga tadašnjeg partijskog sekretara FAP-a Sava Dautovića, koja je tamo otišla sa zadatkom da Lavrenčiću saopšti da će biti uhapšen čim kroči u Jugoslaviju, i da, valjda, pripomogne da pobegne iz svoje zemlje?!

On je odbio da pobegne u svet i odlučio da se vrati u Jugoslaviju, rekavši joj „da nije nizašta kriv da bi bežao“!

 Policajci namerno pružili priliku da pobegne

 Radmilo se vratio u Jugoslaviju preko Slovenije, i zaista, čim je kročio na slovenačko tle, uhapsili su ga – srpski policajci! Ali, tada se dešava potpuno smešna situacija: na putu ka Beogradu uhapšeni Lavrenčić vozi svoj „ševrolet“, a jedan policajac sedi pored njega, drugi pozadi.

- Ti si, svakako, nešto skrivio, rekao bih nešto grdno čim su nas poslali na granicu da te uhapsimo, govorili su policajci Lavrenčiću.

Na ulazu u Zagreb policajci su tražili od Lavrenčića da stane ispred jednog motela, a potom su mu saopštili „idemo da se malo osvežimo, a ti se malo odmori“!

Jedan od njih dvojice se vratio i rekao mu doslovce: „Nešto mi je čudno u tvom slučaju, jer nam nisu rekli ono što u takvim slučajevima redovno govore – ako pokuša da pobegne, zna se“! A potom nastavio: „Ovo je veliki grad, blizu smo aerodroma. Ako se izgubiš mi te nećemo juriti“!

Kada su se posle dužeg vremena vratili, jedan od njih je rekao: „Ti si još tu, čekaš nas, nigde nisi mrdnuo“!

Na sam dan hapšenja Lavrenčića, „Politika“ donosi vest iz Slovenije: Fabrika automobila u Mariboru isporučiće kroz tri meseca prve kamione izrađene po licenci nemačke firme „Klekner-Humbold Dojč“!!

Na osnovu ugovora o licenci, mariborska fabrika izrađivaće motore od 150 do 250 konjskih snaga za kamione, traktore i druge strojeve kao i za autobuse sa 40 sedišta. Već kod prvih kamiona biće korišćeno 25 do 30 posto domaćeg materijala. Sa proizvodnjom kamiona tipa „Pionir“ nastaviće se i dalje. U mariborskoj fabrici automobila koja će ove godine proizvesti 2.800 vozila, proučava se mogućnost podizanja investicionog kredita od jedne milijarde i osam stotina miliona dinara.

 Medijsko spinovanje krivice

 Radmilo Lavrenčić je uhapšen 14. februara 1957. godine bez prethodne saglasnosti Republičkog javnog tužilaštva. Očigledno, hapšenje je usledilo na osnovu pritisaka koje su vršile političke strukture Slovenije, Hrvatske i – Federacije. Lavrenčić se mnogima teško zamerio – Hrvatima  - što im je propala proizvodnja kamiona i autobusa tipa „Merkur“, Slovencima zbog TAM-a, armijskom i politićkom vrhu tadašnje Jugoslavije zbog oštrih i uvredljivih reči.

Optužnica protiv Lavrenčića bila je zaista bizarna: „Lavrenčić je iz sredstava tajnog konta poklonio NO sreza Priboj terensko vozilo „Landrover“ u vrednosti od oko 2.900 dolara. Takođe, Lavrenčić je poklonio osnovnoj školi u Kratovu, jednom od najzabačenijih sandžačkih sela bez struje, radioaparat na baterije u vrednosti od 80 dolara“!

Takođe, Lavrenčić je okrivljen za lumpovanje i kockanje u barovima i kockarnicama Nemačke, Italije i Austrije.

Hapšenje Lavrenčića bilo je tih dana propraćeno u celokupnoj dnevnoj štampi kao afera decenije.

Najatraktivniju priču za „široku potrošnju“ isprisao je o Lavrenčiću zagrebački „Vjesnik“, koji je tvrdio da je Lavrenčić pio vino iz cipelice čuvene pevačice Katarine Valente, što je, naravno, izmišljotinai  uopšte nije bilo taćno, niti ikada i bilo čime dokazano.

 Montirani svedoci

 Svedoci optužnice bili su Nikola Vojinović, čovek ondašnje UDBE infiltriran u FAP-u, Pribojac Derviš N., zatim izvesni Slobodan Stojkanović, lažni svedok regrutovan sa Golog otoka samo da potvrđuje ono što je svedočio Nikola Vojinović, zatim Rade Stojadinović koji je neposredno pred Lavrenčićevo hapšenje došao s njim u sukob zbog lošeg rada i koji je prisustvovao terevenkama u Bečkom „Eden“ baru kada se zaista pio šampanjac iz cipele Nadežde Popović, Lavrenčićeve sekretarice, koja je tih dana uspela da se udomi i uda za Stojadinovića.

Sudski proces u Okružnom sudu u Užicu protiv Radmila Lavrenčića trajao je šest meseci i u avgustu 1957. godine direktoru FAP-a se izriče zatvorska kazna u trajanju od 15. godina strogog zatvora, za delo – pljaćke.

Za vreme suđenja sudska – improvizovana školska učionica u užičkoj gimnaziji, bila je prepuna, a na dan presude bilo je mnogo sveta koji nije mogao da se izbori za mesto u „sudnici“. I redovnim posetiocima suđenja ostalo je mnoštvo nejasnih i neutemeljenih stavova presude.

Radilo se o klasičnom političkom suđenju, prvom i najvećem suđenju ove vrste u Titovoj Jugoslaviji, bombastim naslovima u dnevnoj štampi stvorena je klima u javnosti, pored žestokih političkih pritisaka na sud, pa je užički Okružni sud doneo presudu koja nije uopšte imala bilo kakvo logičkog utemeljenja.

Tako je sud terensko vozilo koje je Lavrenčić poklonio NO sreza Priboj tretirao kao krivično delo pronevere, da bi u žalbenom postupku to isto tretirao kao „zloupotreba položaja“, a poklanjanje radio aparata na baterije osnovnoj školi u selu Kratovo tretirao kao – humano delo.

Po Lavrenčićevoj žalbi Vrhovni sud priznaje „da je presuda prvostepenog suda bila sa puno proizvoljnih zaključaka, kao i da je ostalo puno toga spornog i činjenični nedokazanog“!

Međutim, i u Vrhovnom sudu su sedeli slovenački i hrvatski politički kadrovi, pa je napisano obrazloženje za smanjenu kaznu Lavrenčiću na sedam godina i osam meseci:

„Veliku bezobzirnost prema društvenoj zajednici Lavrenčić pokazao time što je Sreskom odboru u Priboju ustupio jedno terensko vozilo, a Osnovnoj školi u Kratovu radio aparat“!

Uz Lavrenćića, Okružni sud u Užicu je na dve godine zatvora osudio u ovom procesu i Marka Baldića, Srbina, tada komercijalnog direktora FAP-a i Julija Milberga, po nacionalnosti Nemca, službenika FAP-a, na šest meseci zatvora – obojicu zbog, navodnog – falsifikata! 

Lavrenčić je bio uporan da nije uopšte kriv nizašta, naprotiv – jednom potpuno zaostalom kraju Srbije izgradio je fabriku teških kamiona, opismenio, ostručio i zaposlio na hiljade mladih ljudi i preporodio čitav jugozapad Srbije.

Njegov zahtev za zaštitu zakonitosti, kao poslednji pravni lek, nije usvojen od tadašnjeg Saveznog javnog tužilaštva – tamo su ga „na nož“ dočekali slovenački i hrvatski kadrovi.

Međutim, posle samo tri godine izdržane kazne, pred kraj 1961. godine Radmilo Lavrenčić je oslobođen daljeg izdržavanja kazne, uz uslov da ne obnavlja sudski proces, na što je on pristao stavljajući svoj potpis.

Tito je znao sve...

 Hapšenjem i odlaskom iz FAP-a Radmila Lavrenčića, klima u Priboju se od one, stvaralačke i radne, promenila – ovde su tek tada postali svesni kakve je zasluge za razvoj FAP-a, Priboja i čitavog ovoga kraja imao ovaj čovek. Kako tih šezdesetih godina prošlog veka, tako i danas ovde se formiralo i održalo  višedecenijsko mišljenje – bio je to politički obračun slovenačkih i hrvatski političkih kadrova sa kadrovima iz Srbije, jer im nije odgovaralo da se Srbija brže i snažnije razvija od njih.

I danas u Priboju se tvrdi da nema sumnje da je za sve o slučaju Radmila Lavrenčića znao i Josip Broz Tito i naravno – nije ništa hteo da preduzme da se, nažalost, ostvari pretnja Slovenca Franca Leskovšeka:

„Ako ne dozvoliš da se proizvodnja teških kamiona premesti u Sloveniju, ja ću te uništiti“!

    Nakon izlaska iz zatvora, Lavrenčić je bio uništen čovek i moralno i psihički!

I, 29. maja 1967. godine, pod čudnim okolnostima, Radmilo Lavrenčić je poginuo kod Batočine na autoputu Beograd-Niš.

Na njegov poslednji oproštaj u Beogradu došla su tri autobusa iz Priboja, bilo je dogovoreno i napisan oproštaj koji je trebalo da pročita jedan marginalni politički apartčik, ali u zadnji čas neko mu je, izgleda, došapnuo, i nije ni pročitan oproštaj od čoveka koji je itekako zadužio Priboj.

Nažalost, u ovom gradu koga je Radmilo Lavrenčić itekako zadužio, nijedno sokače ne nosi ime i uspomenu na ovog velikog čoveka, žrtvu slovenačke i hrvatske političke osvete Srbiji.

 

Lavrenčićev projektni zadatak

Radmilo Lavrenčić po dolasku u Priboj morao je uz fabriku teških kamiona da obučava kadrove, ali i da gradi prateće objekte. Tako je doveo iz Beograda arhitektu, jednu mlađu ženu koja se kasnije postala njegova životna saputnica i dao joj na istrgnutom papiriću iz notesa – projektni zadatak:

„Hoću da mi projektuješ salu bez stubova, u kojoj će moći za stolovima da sedi najmanje trista radnika, i dok mirno ručaju, da se svi međusobno mogu videti i da u isto vreme mogu da posmatraju pozorišnu predstavu ili neki drugi kulturno-umetnički program i da u Sali ostane prostora za ples i zabavu. Hoću da  se u sali dočara izlazak sunca iza oblaka. Hoću da projektom obezbediš tehničke uslove za čuvanje i spremanje kvalitetne hrane za radnike i hoću da projektuješ stepenice uz koje Džafo ne može na Zekanu ući u restoran“!

Takva sala je projektovana i dugo je u upotrebi, a nekdašnji lokalni pribojski bekrija Džafo, koji je na konju Zekanu ulazio u sve pribojske kafane, „pola pio, pola Šarcu davao“, zaista nikada nije mogao da uđe i u ovu kafanu zbog specifično projektovanih stepenica.