Rim, posle ubistva Gaj Julije Cezara: Antonije i Lepid stupaju na scenu (54.deo)

Kao što je u nekom od prethodnik nastavaka feljtona Glasa javnosti lepo konstatovao prof. dr Dragan Simeunović, naš ugledni naučnik i svetski ekspert u borbi protiv kriminala: "Ubice i atentatori uvek na kraju ostanu izigrani, atentaom ne postignu ono što su očekivali, a nasilnu promenu vlasti iskoriste oni kojima ruke nisu okrvavljene..."

Zabuna i strah posle Cezarove smrti

 Pošto su ubice izvršile takav zločin na svetom mestu i na čoveku posvećenom i neprikosnovenom (Cezar je bio sveštenik i posvećeno lice, a neprikosnoven jer je bio iuzabran za doživotnog konzula), nastade odmah bežanje u Senatu, i po celom gradu. U toj gužvi neki od senatora su bili ranjeni, a drugi ubijeni. Nastao je i veliki pokolj ostalih građana i stranaca, ne namerno, nego, kao što biva u opštem neredu, greškom.

Gladijatori, naoružani još u ranu zoru kao da će ići na pozornicu, jurili su iz pozorišta u ograde Senata i, kad su se gledaoci uplašeni razbežali, oni su pljačkali ono što je za prodaju. Svi su zatvarali vrata i spremali se da se brane sa krovova.

Antonije utvrdi svoju kuću pretpostavljajući da je i njemu određena smrt s Cezarom, a zapovednik konjice Lepid, doznavši na trgu šta se dogodilo, otrča na rečno ostrvo, gde je imao jednu legiju, pa je odvede u polje da bi je imao pripremnu na Antonijevu (Posle Cezarove smrti Antonije je ostao jedini konzul) zapovest. On je bio naklonjen Antoniju kao naj­bližem Cezarovom prijatelju i konzulu. Oni su većali kako da osvete Cezarovu smrt koja ga je snašla na ovaj način, ali su se bojali da će Senat biti naklonjen ubicama, te su još čekali.

Pošto, već smo napisali, Cezar nije voleo telesnu stražu, u Cezarovoj blizini nije bilo vojske; samo se služio službenom pratnjom; od kuće do Senata njega su obično pratili mnogi službenici i velika masa građana i stranaca, kao i mnogi robovi i slobodni ljudi. Tog dana svi su se razbežali, osim tri roba; oni položiše njegovo telo na nosiljku i, zbog neparnog broja nosilaca, nespretno ga odnesoše do nje­gove kuće.

I to onoga koji je do malopre bio gospodar i kopna i mora. 

 

Stanje među zaverenicima posle Cezarovog ubistva 

Ubice su htele da kažu nešto u Senatu, ali kako niko nije ostao, oni su, omotavši toge oko leve ruke kao štit i držeći krvave mačeve, trčali i vikali da su ubili kralja i tiranina.

Neko je nosio kapu na koplju kao znak slobode. Pozivali su narod da obnovi nekadašnju državu, podsećajući ga na nekadaš­njeg Bruta (onog Bruta koji je, po predanju svrgnuo s prestola Tarkvinijevce sa kraljevskog prestola u Rimu), i na zakletvu kojom su se tada zakleti protiv kraljeva.

S njima su, dohvativši mačeve, trčali još neki, koji su, mada nisu učestvovali u delu, ipak hteli da imaju udela u slavi: Lentul Spinter, Favonije, Akvin, Dolabela, Murko, Patisk; slavu nisu stekli, ali su bili kažnjeni zajedno s krivcima.

Pošto im narod nije prilazio, zaverenici su bili u nedoumici i bojali su se. U Senat su se ipak uzdali, iako su se senatori, usled neznanja i zabune, odmah razbežali. Naime, senatori su im bili srodnici i prijatelji i isto tako su teško podnosili tira­niju. A u narod su sumnjali, kao i u Cezarove veterane, kojih je tada bilo mnogo u Rimu. Jedni su već bili otpušteni iz vojske dobivši naseobine. Drugi su bili pred naseljavanjem i došli su da isprate Cezara na vojni pohod. Bojali su se Lepida (Marko Emilije Lepid, patricijskog roda, sina istoimenog konzula, zapovednik konjice posle Cezara), koji je imao pod sobom gradsku legiju, i konzula Antonija, da ne bi on, obraćajući se narodu mimo Senata, učinio nešto nepogodno po njih.

 

Stanje u Rimu posle Cezarovog ubistva

 U takvoj situaciji ubice pojure na Kapitol s gladijatorima. Posle savetovanja odlučiše da svetinu privuku nagradama, jer su se nadali da će, ako neki od njih počnu da hvale ono što se desilo, i ostali poći za njima iz težnje za slobodom i iz želje za državom, zapravo za Republikom, za uspostavljanjem zakona i vlasti od pre diktature.

Smatrali su, naime, da je rimski narod baš onakav kakav su čuli da je bio u doba kad je stari Brut prognao kraljeve, a nisu uviđali da oni očekuju dve stvari koje su nespojive među sobom:

- da oni isti koji vole slobodu treba da budu potkupljeni?!

 Od toga bi drugo bilo mnogo lakše postići, pošto se država već odavno izopačila.

Građani su već bili izmešani sa strancima; oslobođenici su imali ista građanska prava s njima, a robovi su nosili slično odelo kao i gospodari; sem senatorskog odela, ostala odela su bila slična. Pošto se žito siromasima izdavalo u samom Rimu, iz Italije u Rim su dolazili i besposleni, prosjaci i nepouzdana svetina.

Pored toga, tu se našlo mnogo veterana koji se nisu pojedinačno, kao nekad, razilazili u svoj zavičaj, jer je nekima zbog nepravičnog postupka bila nesigurna budućnost, nego su zajednički slati, na tuđe posede i u tuđe kuće. Njih je tada bilo mnogo po hramovima i svetim mestima, pod jednom zastavom i jednim vođom kolonije. Pošto su svoje stvari bili rasprodali kao ljudi koji odlaze, oni su bili potkup­ljivi za sve.

 

Najamnici zaverenika drže se neutralno

 Odmah nakon atentata, lako se okupilo mnogo takvih ljudi na trgu oko Kasijevih pristalica. Ovi, mada su bili iznajmljeni, nisu se usudili da hvale delo, Cezarevo ubistvo, bojeći se Cezarove slave i pre­mišljajući šta će biti sa zaverenicima, nego su klicali miru kao opštoj koristi, i stalno su to zahtevali od magistrata smatrajući da će tim lukavstvom spasti ubice. Jer, mira ne bi moglo biti dok se njima ne oprosti delo.

Dok se to dešavalo, prvi se pojavi pretor Cina, Cezarov rođak po ženidbi. Ušavši mimo očekivanja usred njih, on skide pretorsku haljinu kao iz prezira što mu ju je dao tiranin, nazva Cezara tiraninom, njegove ubice tiranoubicama, a samo delo pohvali kao veoma slično onom delu koje su izvršili njihovi preci. On u isti mah naredi da se ti ljudi kao dobro­tvori pozovu s Kapitola i nagrade.

Tako je Cina govorio, a najamnici, videći da iz neokaljane svetine niko ne prilazi njima, nisu hteli da zovu zaverenike, niti su išta drugo činili, nego su samo ponovo zahtevali mir.

 

Zaverenici napuštaju hram na Kapitolu

 Kad je i Dolabela (Publije Kornelije Dolabela, iz patricijskog roda Kornelijivaca, nije imao ni potrebne godine starosti za konzula (trebalo je da ima 43 godine), niti je prethodno obavio ni`e magistrature (cen­zor, kvestor, edil, pretor) kada ga je Cezar imenovao za konzula (44. god.) kao svog zamenika, po{to je nameravao da ode iz Rima na vojnu protiv Pair}ana), mlad i slavan čovek, koga je sam Cezar pred nameravani odlazak iz Rima imenovao za konzula za preostali deo godine — kad je, dakle, obukao konzulsko odelo i stavio znake vlasti, pa i on počeo da grdi Cezara koji mu je to dao, praveći se da je bio učesnik zavere, ali da nije učestvovao u samom delu protiv svoje volje (neki pričaju da je on podneo i predlog da se taj dan svetkuje kao dan rođenja Rima) — tada se i najamnici oslobodiše, budući da su im saučesnici bili i pretor i konzul, te pozovu Kasija i njegove ljude da siđu iz hrama.

Ovi se obradovaše postupku Dolabele i smatrahu ga novim i uglednim čovekom, koga će imati kao konzula nasuprot Antoniju. Od njih siđoše samo Kasije i Marko Brut s krvavom rukom, jer ga je ranio Kasije kad su obojica istovremeno udarali Cezara. Kad su došli među njih, oni ništa smerno nisu rekli, nego su hvalili jedan drugog kao tvorce "dobrog dela" van spora; grad su nazivali sređnim i za svedoka su najviše navo­dili Decima Bruta što im je gladijatore doveo u zgodnom tre­nutku. Narod su hvalili što je hteo da bude sličan svojim precima, koji su isterali kraljeve i koji nisu vladali pomoću sile kao Cezar, nego su bili izabrani po zakonu.

Izneli su predlog da se pozove Sekst Pompej, sin Pompeja Velikog, koji se borio za demokratiju i još se tukao s Cezaro­vim legatima u Španiji, a narodni tribuni Kesetije i Marul, koje je Cezar lišio vlasti, da se opozovu iz progonstva.

 

Kasijevi ljudi biraju poslanike za Antonija i Lepida

 To rekoše Kasijevi ljudi i ponovo se vratiše na Kapitol, jer se još nisu pouzdavali u situaciju. Kada je tom pri­likom, prvi put, data mogućnost njihovim prijateljima i srod­nicima da dođu k njima u hram, izabrali su poslanstvo koje će za njih govoriti s Lepidom i Antonijem o slozi i brizi o slobodi, kako bi se domovini uštedele buduće nevolje koje proizlaze iz nesloge. Poslanici nisu hvalili ono što se zbilo (jer to nisu smeli činiti kod Cezarovih prijatelja), ali rekoše: "kad je delo već učinjeno, da se treba pomiriti s time; da vinovnici zaslužuju oproštaj, jer nisu to učinili iz mržnje, već iz ljubavi prema otadžbini; da su oni sažaljevali Rim, koji je već bio opusteo zbog čestih pobuna — da ne bi budući neredi uništili još ono preostalih dobrih građana. Ako su oni i ljuti na neke, nije pravično da ispoljavaju lično neprijateljstvo u opštoj opasnosti; mnogo je bolje privatne razmirice potčiniti opštoj stvari; pa ako je neko i nepomirljiv u tome, bar u sada­šnjoj situaciji treba da se odlože lična neprijateljstva.

 

Antonijev odgovor zaverenicima 

Antonije i Lepid, kao što sam rekao, hteli su da osvete Cezara iz prijateljstva prema njemu,ili zbog zakletve, a možda iz želje za vlašću — jer su smatrali da će im sve biti lako ako takvi ljudi odmah budu uklonjeni. Bojali su se njihovih prijatelja i srodnika te ostalih senatora koji su im bili naklonjeni, a najviše Decima Bruta kome je Cezar označio obližnju Galiju, gde se nalazila velika vojska. Odlučili su da još čekaju ishod događaja i da pokušaju, ako je moguće, da pridobiju Decimovu vojsku, koja je već bila nezadovoljna zbog stalnih ratova.

Pošto su tako odlučili, Antonije je ovako odgovorio posla­nicima:

„Iz ličnog neprijateljstva nećemo ništa raditi; ali, zbog okajanja zločina i zbog zakletve koju smo svi dali Cezaru da ćemo biti čuvari njegova tela ili osvetnici ako mu se nešto desi, religija traži da se zločin progoni, i da se radije živi s malo ali čistih građana, nego da svi budemo učesnici proklet­stva. Zbog nas, kojima se tako čini, potrebno je da se sasta­nemo u Senatu, da s vama odlučimo ono što će biti pravično za državu i da usvojimo ono što većina odobri."

 

Antonije postavlja straže i prenosi u svoju kuću Cezarove stvari 

Antonije im tako otvoreno odgovori. Poslanici zahvališe i odoše stavljajući sve u čvrstu nadu, pošto su verovali da će im Senat u svemu biti naklonjen.

Tada Antonije naredi da straže, postavljene ovde-onde, i danju i noću čuvaju magistrate. I svuda po gradu behu zapa­ljene vatre. Sluge ubica su cele noći trčkarale u kuće senatora, moleći ih za njih i državu. I vođe kolona su trčale preteći da će se osvetiti ako im se ne očuvaju kolonije, kako one koje su im već date, tako i obećane. Već se i najčestitiji deo građana oslobodio videvši da je broj zaverenika mali, i, sećajući se Cezarovih zasluga, izdeliše se na razna mišljenja.

Iste noći prenesen je u Antonijevu kuću i Cezarov novac i zabeleške o njegovim delima, bilo što je Cezarova žena tražila da se to prenese iz njene ugrožene ku}e u Antonijevu, sigurniju, ili što je to sam Antonije naredio.

 

Cezarovi prijatelji napadaju pretora Cinu 

Posle toga, rano ujutro Antonije je odlučio da se Senat sastane u hramu boginje Zemlje, koji beše sasvim blizu njegove kuće. Nije smeo da ga sazove u većnici, jer je ona bila pod Kapitolom gde su bili zaverenici s gladijatorima. Vojsku nije uveo da ne bi uzbunio grad, ali je Lepid ipak uvede.

Kad je svanulo, u Zemljin hram pohita među ostalim sena­torima i Cina, obukavši opet pretorsku odeždu koju beše dan pre toga odbacio zato što ju je tobože dobio od tiranina. Kad su ga neki  građani i Cezarovi veterani spazili, gnevni što je on, mada je bio njegov rođak, prvi govorio protiv njega, napadoše ga kamenicama i oteraše. Kad je pobegao u jednu kuću, ovi prinesoše drva i htedoše da je zapale, ali ih spreči Lepid došavši s vojskom.

To je bio prvi slobodni istup za Cezara, koji je zaplašio i najamnike i same zaverenike.

 

Senat veća kako bi oslobodio Cezarove ubice 

U Senatu je bio malo onih koji nisu imali nasilničke težnje i nezadovoljni učinjenim delom, većina senatora je odobravala Cezarevo ubistvo i na razne načine davala podršku ubicama. 

U početku su mislili da se zaverenicima ukaže poverenje, da se pozovu i da učestvuju u zajedničkom savetovanju, kako bi od krivaca postali sudije.

Tome se nije opirao ni Antonije, znajući da oni neće doći, kao što i nisu došli. Potom, da bi iskušali Senat, neki od njih su veoma smelo hvalili ubistvo, zaverenike nazivali ubicama tiranina i tražili da se nagrade.

Drugi su govorili da nagrade nisu potrebne, pošto ih oni nisu ni tražili, već da ih treba samo pohvaliti kao dobrotvore. Neki nisu bili ni za pohvalu, nego su smatrali da treba samo da budu pošteđeni. To su oni iskušavali. Očekivali su da vide koju će odluku Senat najpre prihvatiti, kako bi im i u drugim stvarima postepeno postao poslušan.

Čestitiji od njih, odbacujući to delo kao grešno, nisu se protivili da se oni spasu, iz obzira prema njihovim uglednim kućama, ali nisu odobravali da im se oda počast kao dobro­tvorima. Jedni su govorili da ne treba sprečavati mere obezbeđenja za njihovo spašavanje. Kad je neko rekao da će uva­žavanje zaverenika naneti porugu Cezaru, odgovorili su da neće dopustiti da se Cezar i mrtav više ceni nego oni živi.

Pošto je neko stalno govorio da od dve odluke treba sva­kako odabrati jednu — ili Cezara proglasiti za tiranina, ili ove iz sažaljenja spasti — ostali, prihvativši to, zahtevali su da se glasa o Cezaru, i da se zakunu da }e iskreno suditi. Ako to učine, niko im neće zameriti zbog onoga što su Cezaru iz nužde obećali kad je vladao, jer to nisu dobrovoljno odlučili, već zato što su se bojali za sebe posle Pompejeve pogibije, kao i ubistva bezbroj drugih ljudi posle toga.

 

Antonije govori u prilog Cezaru i dovodi Senat u zabunu 

Antonije, koji ih nije ispuštao iz vida, shvativši suštinu njihovih namera, koje su oni nedvosmisleno izneli u svojim govorima, odluči da im, upravo u vezi s tim namerama, nametne strah i brigu. Znajući da je velik deo samih senatora imenovan od Cezara za gradske magistrate, postavljen u sveštenička zvanja, za upravnike provincija i vojskovođe (a kako je Cezar polazio na dugi pohod, svi oni su izabrani na rok od pet godina) — on, kao konzul, pozva sve da se stišaju, pa reče:

„Oni koji traže glasanje o Cezaru moraju pre svega znati da će ostati na snazi sva njegova dela i odluke ako je on uprav­ljao izabran zakonitim putem; a ako se bude odlučilo da se on silom dokopao vlasti, njegovo telo treba da ostane bez sahrane i da se baci van domovine, a sva njegova dela da se ponište. A ona se prostiru, da se ukratko izrazim, na sve zemlje i mora; mnoga od njih, mada vam se to neće dopasti da čujete, moraće da se potpuno opozovu, kao što ću vam uskoro pokazati. Ono što je jedino u našoj moći i što se samo nas tiče, to ću najpre izneti pred vas, da biste u onome što je lakše imali sliku onoga što je teže. Gotovo sve nas na vlast je postavio Cezar; neki smo još i sada na vlasti, a neki su određeni da budu i ubuduće. Jer vi znate da su na pet godina određene i gradske i godišnje službe, i upravljanje nad provincijama i vojskama. Ako ih hoćete dobrovoljno napustiti, to je ponajviše u vašoj moći, smatram da najpre treba da odlučite to, pa ću onda ostalo izneti pred vas."

 

Senatori se dvoume 

Tako ih Antonije ućutka skrenuvši raspravljanje sa Cezara na njih same. Oni odmah svi zajedno skočiše vičući da svoje položaje ne žele poveravati novim izborima niti narodnom glasanju, nego da će čvrsto zadržati ono što su dobili. Neke je pogađalo to što nisu imali dovoljno godina određenih za zvanja koja su imali, ili neki drugi razlog.

Među njima se posebno isticao konzul Dolabela, jer on nije mogao da bude izabran za konzula pošto je imao svega 25 go­dina. Stoga je iznenada promenio svoje jučerašnje držanje kad je nastojao da dokaže da je bio saučesnik u ubistvu. Sada mno­gima poče prigovarati što, iz naklonosti prema ubicama, sma­traju da treba da se oduzmu zvanja magistratima, da bi se spasli zaverenici.

Ali su zaverenici Dolabeli i ostalima davali nadu da će ih, kad zadobiju narodno poverenje, odmah povratiti u ista zvanja, i da to neće biti promena ličnosti, već samo promena izbora, jer će doći zakonitiji izbor umesto izbora od diktatora; da će to i njima doneti ugled, jer će više biti cenjeni u demokratiji nego postavljeni od jednog čoveka.

I dok su oni još govorili, neki od pretora poskidaše haljine, praveći zamku onima koji su suprotno govorili, kao da će i oni zvanja primiti na zakonitiji način. Ali ovi uvideše prevaru, znajući, ako zvanja ispuste iz ruku, da ih više neće dobiti.

 

Antonije podstiče građane za Cezarovu stvar

 Dok su stvari još tako stajale, Antonije i Lepid izađoše napolje, gde su ih pozvali neki koji su tu već ranije dotrčali. Kad su ih spazili na visokom mestu, i pošto se jedva stišala vika, jedan od njih doviknu — bilo iz sopstvene pobude, bilo pripremljen:

„Čuvajte se da se i vama slično ne dogodi!"

Onda mu Antonije, otkrivši deo tunike, pokaza oklop, dajući ljudima na znanje kako bez oružja ne mogu da se spasu ni sami konzuli.

Dok su jedni vikali da zločin treba osvetiti, a većina njih zahtevala mir, on ovima drugima reče:

„O tome se i staramo kako bi mir nastao i bio trajan, ali je već teško pronaći da on bude siguran kad ni Cezaru nisu koristile tolike zakletve i zaveti."

Zatim se okrenu onima koji su tražili osvetu i pohvali ih kao ljude koji traže ono što spada u religiju i pobožnost, pa dodade:

„Ja bih se i sam rado vama pridružio i prvi to isto vikao da nisam konzul, koji mora da čini — ne ono što je pravo, već ono što je korisno; to naređuju oni koji su unutra. Tako je učinio i Cezar koji je, pobedivši u ratu, spasao one građane od kojih je sam ubijen."

(Glas javnosti)