Solženjicin Kao Milan Panić (TREĆI DEO)

Lažni logoraš Aleksandar Solženjicin. Prevario Ameriku pa rasturio SSSR.

Aleksandru Solženjicinu je „povodom ničega“ otkriven spomenik u Ulici Aleksandra Solženjicina u Moskvi. Međutim, neće svi Rusi to tako lako prihvatiti.

Danas je Solženjicin kamen razdora ruskog naroda. Liberalne demokrate ga veličaju i rado bi smenili Gospoda Boga da bi na nebo doveli Aleksandra Solženjicina. Patriote se kunu u Boga, ali ga često i psuju što je dozvolio da jedna baraba "piša" po svemu što je rusko.

Treći nastavak donosi „crnilo“ Aleksandra Solženjicina pisano ne po želji Si-En- En - a, već kritičke misli ruskih ljudi čija reč se sluša i poštuje .

Počinjemo sa Jurijem Poljakovim.

Jurij Poljakov, pisac, glavni urednik „Literaturne gazete“. U čemu je suština sukoba? Njegov američki autoritet mi ništa ne znači. Nekim medijima sam, uključujući i list „Kultura“, izrazio čuđenje povodom stogodišnjice A.I.Solženjicina. Slični, okrugli datumi naših najvećih pisaca 20. veka, Šolohova, Tvardovskog, Katajeva i drugih, prošli su više nego skromno. O stogodišnjici K. Simonova sledeće godine ništa se ne priča. Iz tog razloga sam odbio da uđem u komisiju za proslavu godišnjice autora „Crvenog točka”. Nedavni događaji sugerišu da su ličnosti iz kulture koje su se borile protiv SSSR-a na strani Zapada sada u prednosti u odnosu na one umetnike koji su ostali na našoj strani „Hladnog rata“.


IZVOR: Agencija Gamma / Aleksandar Solženjicin na Ekspu 04

Zašto u Moskvi nema spomenika velikom kompozitoru Georgiju Sviridovu, koji je preminuo pre šesnaest godina? Mstislavu Rostropoviču je na brzinu postavljen bronzani spomenik u prestonici. Budite dosledni. Vajajte maestra ne samo sa violončelom, već i sa “Kalašnjikovom“, sa kojim je, došavši iz egzila, jurcao po Beloj kući 1991. u vreme državnog udara. Da budem iskren, ne vidim drugu prednost Rastropoviča u odnosu na Sviridova.

Zbog toga što je Solženjicin protestovao protiv „detanta“ i savetovao zapadne političare da ne veruju u rukovodstvo SSSR, kako ih i danas uče naši „protivnici“ u vezi sa dešavanjima u Novorosiji, zbog činjenice da Aleksandar Isaevič nije priznao Šolohovljevo autorstvo, čak ni kada je pronađen rukopis „Tihog Dona“, zbog toga što je tvorac „Dvesta godina zajedno“ oprao kvislinge Vlasova i Banderu i zbog mržnje prema ruskom narodu, neću da se izvinjavam za njegove postupke i misli.

Dosta mi je mojih grehova! Da, ja sam protiv toga što su klasici dostojni „bronze“, postavljeni uglavnom od građana koji su se borili protiv sovjetskog režima. Mladi ljudi će imati iluziju da se kandidat za spomenike može postati samo ako se bar nakratko posvađa sa domovinom. Treba im objasniti upravo suprotno. Naši izuzetni sunarodnici, koji nisu trpeli đubre u prekookeanskim promajama, zaslužuju isto poštovanje i pažnju društva i države kao i disidenti.

Njegovo ime sada odzvanja u programima škola i univerziteta. Muzeji Solženjicina su otvoreni, škole i univerziteti se zovu po njemu... Njegova slika ne silazi sa televizijskih ekrana, ne silazi sa stranica „demokratskih” novina i časopisa . Solženjicinovi radovi tendenciozno orijentisani na devalvaciju društvenih vrednosti kolektivizma, zajedništva i pristojnosti, „cvetaju“. U Rusiji se ne mogu naći ljudi koji ne znaju ime Solženjicin osim predškolaca ili beskućnika koji nikada nisu išli u školu.

„Jedan dan iz života Ivana Denisoviča“, napisan 1959. godine, a objavljen tek tri godine kasnije u 11. broju „Novog mira“ 1962. godine, odmah je proslavio Solženjicina. Tada se, na talasu „borbe protiv kulta ličnosti Staljina“, ranih 60-ih zapravo rađa kult ličnosti Solženjicina koji se u naše vreme marljivo naduvava.

Posle Hruščovljeve smene 1964. Solženjicin je isključen iz Saveza pisaca i do perioda Gorbačova nije štampan. Usledila je tajna priprema Gorbačova za raspad sovjetske države. Sve je zašećereno parolama „perestrojke“, „ubrzanja“, „glasnosti“, „socijalizma sa ljudskim licem“, „novog mišljenja“...  i Solženjicin je „vaskrsnuo“. Počela je njegova neobuzdana „popularizacija“. Posle uništenja SSSR-a, kada je na vlast u Rusiji došao „demokratizator“ Boris Jeljcin, kult Solženjicina je naglo počeo da se veštački naduvava i podgreva.
Sledbenici „Cara Borisa” su preuveličali hvalisanja „titana ruske misli”, objavili rađanje novog Tolstoja ili Dostojevskog. „Podigli” su ga iznad nebeskih visina.“Okačili“ su ga na zidu iznad Staljina . Ma kakav Staljin, odmah do Boga i to mu se svideo. Upisan je i u aforizam:

„Šta da su Nemci pobedili?"

Bio je portret sa brkovima, okačili bi novog sa brkovima. Ništa lično, sve je posao!. Smatram da je veoma nužno da dam drugačiju definiciju ovih „patriotskih“ reči otvorenog izdajnika, zbog poređenja fašizama sa sovjetskim socijalizmom, Hitlera sa Staljinom... svejedno.


IZVOR: Agencija Gamma / Solženjicin sa papom Pavlom Drugim

Poređenje je tačno izrazila lenjingradska pesnikinja Valerija Vjuškova u svom epigramu Solženjicinu:

Ne, nitkovu nije bilo svejedno!
Solženjicin je lažov pun greha!

Prosto je nemoguće ne složiti se sa tezom da niko od pisaca sovjetske epohe nije naneo tako veliku štetu ugledu SSSR-a i štetu Rusiji, kao Solženjicin. Cela Evropa je čitala knjige u kojima je Sovjetski Savez predstavljen kao jedan veliki zatvor. Svaka, najodvratnija, književna izmišljotina protiv Sovjetskog Saveza, protiv njegovih naroda, a posebno protiv sovjetskog režima, na Zapadu je, kao i danas, nailazila na odobravanje uključujući i Solženjicinove opuse.

Svima je poznata Gebelsova formula „Što je laž monstruoznija, pre će poverovati u nju“. Tako je
Solženjicin uzeo Gebelsa u naručje.

Evo nekih odlomaka iz recenzija Solženjicina.

Vladimir Karpov, Heroj Sovjetskog Saveza, bivši politički osuđenik:

 „Da, u ratu je bilo izdajnika. Na sramna dela ih je gurao kukavičluk, bezvrednost njihove duše, panika...
Izdajnika ima i u mirnodopskim vremenima , to ste vi, Saharov i Solženjicin! Danas pucate u leđa svojim sunarodnicima.”

Solženjicin se 1978. javno se obratio Amerikancima čuvenim rečima:

„Svetsko zlo (SSSR), omraženo čovečanstvu, odlučno je da uništi vaš sistem. Treba li čekati da američka omladina gine braneći granice vašeg kontinenta?!

Ne samo Rusija nego svi narodi moraju proći kroz pokajanje. Neka se Francuzi pokaju za veliku revoluciju. Neka Amerika prihvati sve zločine Džordža Vašingtona. Nemačka će se izviniti svetu za seljačke nemire i Libknehta..."

Ni reči za napad Nemaca na zemlje Evrope i njegovu otadžbinu, Sovjetsku Rusiju, ni za Hitlera i Aušvic sa Buhenvaldom, beloruski Katin i francuski Oradur, ni za milione Rusa ubijenih u logorima smrti, ni za spaljenu Belorusiju i Ukrajinu. Za to duša „ruskog patriote“ Solženjicina ne boli. Niko od emigranata raznih boja nije pao tako nisko.

Evo još jednog Solženjicinovog „patriotskog” pasusa, koji je izgovorio u Americi:

 „Engleska, Francuska, SAD su pobedile u Drugom svetskom ratu. (Prema Solženjicinu, SSSR uopšte nije
umešan u pobedu.) Države pobednice uvek diktiraju mir, one postavljaju tvrde uslove, stvaraju situaciju koja odgovara njihovoj filozofiji, njihovom shvatanju slobode, njihovoj ideji nacionalnih interesa.

Solženjicinovo opravdanje Vlasovca gde kaže da oni nisu izdali otadžbinu, „već je matica izdala njih“ i sve koji su prešli u službu Nemaca, formulisao tako da bi se oprala njihova izdaja.


IZVOR: Agencija Gamma / Solženjicin i Putin

Prema Aleksandru Isajeviču, Vlasovci su skoro sveti ljudi. Kako se čovek može sladiti njegovim divljenjem prema izdajniku? Postoji izraz:

"Prijatelj mog neprijatelja je moj neprijatelj."

Solženjicin priča užasavajuće priče o logorskim kaznama. On lično ne samo da nije doživeo ovako nešto, već nije mogao ni da vidi tako nešto. Pokušajmo na osnovu činjeničnog materijala da dokažemo da li su sovjetski logori za prisilni rad bili ili nisu bili logori smrti.

Evo dokaza o besramnim lažima lažova - avanturiste. U intervjuu 1976. godine, kada se već nastanio u Sjedinjenim Državama, prema Solženjicinu je 66 miliona ljudi istrebljeno u logorima, 13 miliona ukrajinskih seljaka je umrlo od gladi, a 2 miliona ljudi je stradalo u logorima posle rata. Ako ovde dodamo 26 miliona stvarno ubijenih tokom rata, onda ćemo završiti sa 107 miliona mrtvih do 1954. godine?

Dakle, ako je, prema Solženjicinu, 107 miliona sovjetskih ljudi nestalo krivicom Staljina, otkud onda 262 miliona sovjetskih ljudi po popisu 1979. godine. Gde se našlo više od 90 miliona ljudi za samo 20 godina nakon Staljinove smrti? Visokoobrazovan matematičar ne može da radi prostu aritmetiku!

Solženjicin - klasik laži i izdaje.

Najpoznatije Solženjicinovo delo, Arhipelag Gulag, je tajno pisao 1958-1968. Januara 1974. je objavljeno na Zapadu, u Francuskoj i SAD. U SSSR-u je ovaj Solženjicinov rad ilegalno distribuiran.

Uz Gorbačove pseudo-parole, orijentaciju na tržišnu ekonomiju umesto na socijalističku, književne zadruge su bile dozvoljene, ubrzano umnožene, pa čak i veštački stvarane. Godine 1989. jedna od ovih zadruga, “Perspektiva“ Viktora Aksjučca, organizovala je u Moskvi reprint stranih antisovjetskih časopisa i drugih izdanja ruske emigracije, uključujući A. I. Solženjicina „ Arhipelag Gulag“. U julu-avgustu 1989. zadruga „Perspektiva“ je zaključila ugovore za izdavanje milion knjiga, uglavnom Solženjicina.

Roman „U prvom krugu” od 1990. do 1994. objavilo je deset (!) različitih ruskih izdavačkih kuća u ukupnom tiražu od 2,23 miliona primeraka. Sve rekorde je oborio manifest „Kako da opremimo Rusiju”, koji je napisao van granica svoje rodne zemlje i objavljen u Moskvi u septembru 1990. godine, 4 godine pre nego što se autor vratio iz izbeglištva. Članak je objavljen na četiri strane „Literaturne Gazete“ i „Komsomolske Pravde“ u obliku brošure od 16 stranica. Ukupan tiraž bio je 28 miliona primeraka. Izdavačka kuća „Vremja“ je 2006. godine potpisala ugovor sa Solženjicinom o objavljivanju njegovih sabranih dela u Rusiji i svetu u 30 tomova tokom 2006 - 2010.

Takva hiperaktivnost ruskih izdavača tokom gorbačovsko-jeljcinskog perioda vladavine SSSR i Rusijom, pa i posle njih, govori o direktnom interesu za masovnu propagandu koncentrisane antisovjetske klevetničke kompanije, raspoređene na vrlo prikladnom delu Solženjicina.

Aleksandar Tvardovski je svojevremeno hvalio prve Solženjicinove, naizgled neobične literarne pokušaje, a na autoritativno insistiranje „samog Nikite Sergejeviča” objavio je svog „Ivana Denisoviča” u svom „Novom svetu” novembra 1962. godine.

U drugom poluvremenu, šezdesetih godina 20. veka autor „Vasilija Terkina” je drugačije ocenio Solženjicinov
„talent”.

Poznati publicista Viktor Kožemjako citira Tvardovskog o Solženjicinu:

„Čak i da je štampanje u potpunosti zavisilo od mene samog, ne bih štampao . Solženjicin nema stvarne brige za narod! Izgleda da ne želi da bude bolje na kolhozu, nema ništa sveto. ... Tvoja gorčina šteti tvojoj veštini“.

O Solženjicinovoj drami „Jelen i Šalašovka“ nije ništa bolje govorio:

„Ja bih (da je objavljena) napisao članak protiv nje. Čak bih je i zabranio“.

Evo mišljenja pisaca naše zemlje o takvom fenomenu kao što je Solženjicin. Počeću sa citatom modernog klasika ruske vojne proze, Jurija Vasiljeviča Bondareva:

„Ne mogu da pređem preko nekih generalizacija koje Solženjicin iznosi po raznim novinama o ruskom narodu. Otkud taj antislovenizam? Odgovor vodi u veoma sumorna sećanja, a na pamet mi padaju zloslutni paragrafi nemačkog plana Ost. Veliki Dostojevski je prošao ne sedam, već devet krugova pakla, video i beznačajno i veliko, doživeo sve što je čoveku nezamislivo (očekujući smrtnu kaznu, izgnanstvo, težak rad...)


Ni u jednom delu nije stigao do nacionalnog nihilizma. Naprotiv, voleo je čoveka, negirao ono loše u njemu i afirmisao dobro, kao i većina velikih pisaca svetske književnosti, istražujući karakter svoje nacije. Dostojevski je bio u bolnoj potrazi za Bogom u sebi i van sebe.

Osećaj zla, kao da se obračunava sa čitavim narodom ključa u Solženjicinu, kao u vulkanu. Svakog Rusa sumnjiči za beskrupuloznost, inertnost i, kao u ekstazi samoponiženja, besno cepa košulju, vičući da bi i sam mogao da postane dželat. Izaziva, najblaže rečeno, zaprepašćenje, njegov zlobni prigovor Ivanu Bunjinu samo zbog činjenice da je najveći pisac dvadesetog veka do smrti i u izgnanstvu ostao Rus.

Solženjicin, uprkos ozbiljnim godinama i iskustvu, ne poznaje „do dna“ ruski karakter i ne poznaje karakter „slobode“ na Zapadu, sa kojim tako često poredi ruski život...

Očekujem da će me Solženjicinovi poštovaoci optužiti da navodim negativne kritike, samo s jedne strane. Cilj mi je da pokažem upravo to ogorčenje postupcima ovog „novog genija“. Drugo, ne želim da zauzimam stav nekih savremenih kritičara, koji skoro sve podatke iz sovjetske štampe nazivaju „sovjetskim agitpropom“, kome se, po njihovom mišljenju, jednostavno ne može verovati, već se publikacije zapadnih medija i pristrasni autori , uzimaju kao tačne i bez ikakve sumnje."

Konstantin Simonov - pisac i pesnik frontovik:

„Do dubine duše sam ogorčen kreativnošću i Solženjicinovim ponašanjem. Svesrdno se slažem sa govorom „Pravde“. U potpunosti delim sve stavove iznete u ovom članku u vezi sa Solženjicinom.

Marieta Sahinijan - pisac:

„Iznenađena sam koliko smo tolerantni prema takvom ološu. Solženjicin, ostajući nekažnjen, kvari našu omladinu. On uopšte nije pisac.

Čingiz Ajtmatov, kirgijski pisac („I dan traje duže od veka“, „Majčino polje“, „Bela lađa“):

„Ako želimo zaista da igramo na svetskoj sceni, onda idemo putem Gorkog i Majakovskog, ne Solženjicina“.


Ima još mnogo ovakvih izjava pisaca iz različitih sovjetskih republika i različitih nacionalnosti, ali ćemo dodati još imena koja ranije nisu pominjana, a čiji su lajtmotivi:

„Nema šta da ga čuvamo“,

„Solženjicin je unutrašnji emigrant, osoba koja profitira od antisovjetizma. Izjave mnogih kulturnih i naučnih ličnosti ispunjene su gnevom negodovanja. To su Aleksej Surkov, Stepan Ščipačev, Leonid Leonov, Vadim Koževnikov, Mihail Aleksejev, Semjon Babajevski, Sergej Ostrovoj, Agnija Barto, Belorus Petrus Brovka, Kalmik David Kugultinov, Litvanac Justinas Martsinkevičijus i mnogi drugi.

Boris Čirkov, Narodni umetnik SSSR-a:

„S takvima smo se borili i borićemo se i u životu i u umetnosti."

Mihail Žarov, Narodni umetnik SSSR-a:

„Ovom kurvinom sinu nije mesto među nama."

Oskar Kurganov, scenarista:

„Solženjicin je apsolutni antisovjet koji mrzi sovjetsku vlast i pokušava da učini sve da je okleveta. On je odvratan po svojim ljudskim kvalitetima, morao sam mnogo da slušam o njegovom ponašanju tokom boravka u logorima."

Boris Efimov, narodni umetnik SSSR-a:

„Solženjicin je nepovratno krenuo na put izdaje, postao je neka vrsta zastave za antikomuniste i antisovjetske svestrane."

N. Šipunov (Lenjingrad):

„Koliko dugo mi, sovjetski ljudi, treba da trpimo ovog nitkova na sovjetskom tlu? Dokle će on jesti ruski hleb i rusku slaninu i pisati podle klevete na sve nas?"

O. Zaharov, predradnik odeljenja za popravku i montažu (Saratov):

"Ima nas 250 miliona, a ako ima takvih izroda kao što je Solženjicin i slični, kako onda trpimo da takvi kao Solženjicini jedu hleb uzgajan rukama i znojem sovjetskih ljudi."


U aprilu 1972. literaturna gazeta je objavila pismo grupe verskih ličnosti u vezi sa klevetama u Solženjicinovom „velikoposnom“ pismu upućenom patrijarhu Rusije Pimenu. Solženjicinova kleveta na račun Patrijarha izazvala je negativnu reakciju unutar Sovjetskog Saveza. Evo odlomaka iz tog pisma:

„Saznali smo da su neke strane radio stanice, koje su stekle lošu reputaciju kao propovednici svakojakih kleveta na našu Otadžbinu, nedavno emitovali novu klevetu ozloglašenog  A. Solženjicina, punu klevete na račun Ruske pravoslavne crkve i njenog poglavara, Patrijarha moskovskog i cele Rusije Pimena“.

... Ispostavilo se da A. Solženjicin ismejava plemenito delo Patrijarha u odbrani mira. Patrijarhu zamera što „donira milione dolara stranim fondovima“. Dakle, „Fond mira“ (sovjetski humanitarni fond) je za Solženjicina – „spoljni fond“!

Solženjicinove knjige dale su značajan doprinos raspadu zemlje, za šta je dobio Nobelovu nagradu. Posebno neprijatan osećaj izaziva činjenica da je autor pažljivo stvorio za sebe sliku ruskog patriote. Nije li to da bi se ruski patriotizam kompromitovao primitivnim antisemitizmom? Štetna mala knjiga koju je napisao čovek koji je mrzeo svoju zemlju.

Za Obavezno proučavanje dela i biografije „izvanrednog savremenog ruskog pisca” Solženjicina u školama mora se naći vreme. Ovde, u verziji školskog programa iz književnosti, predloženoj za testiranje 2013. godine, nestaju Puškinov „Bronzani konjanik”, Gogoljeve „Peterburške pripovetke”, Čehovljeve priče „Čovek u koferu”, „Dama sa psom”.

Pogrom! Pod redukciju su potpali upravo oni autori koji najpotpunije predstavljaju ruski nacionalni identitet: 

Leskov, Belov, Rubcov. U školskim programima neki ruski književni klasici su vremenski i obimno skraćeni: Lav Tolstoj, Maksim Gorki.


Verovatno možete da pretpostavite iz kojih ideoloških razloga su aktuelni vlastodršci iz obrazovnih programa izbacili glavna poglavlja romana „Majka“ i „Pesma o sokolu“ Gorkog.. Od Šolohovljevog „Tihog Dona“ ostadoše samo „izabrana poglavlja“, po izboru, verovatno. Inače, ovi napadi protiv Gorkog i Šolohova veoma liče na nastavak Solženjicinove klevetničke kritike njihovog talenta od strane netalentovanog „stručnjaka za Gulag”.

Dakle, zarad savremene „demokratije“ vrši se nasilje nad literaturom, istorijom, a samim tim i nad i moralom društva.

Kada je majka bolesna, deca je ne napuštaju, naprotiv, trude se da se brinu o njoj, čine sve da ozdravi. Kad je majčica bolesna, ne možete da je napustite i idete tamo gde vam je prijatnije. Kada vidimo događaje koji se dešavaju u našoj zemlji – laži, izdaje, krađe, otpadništvo – onda ne smemo da ostavljamo našu zemlju da je rasturaju lopovi i izdajnici.

Potpisnik ovog teksta svedoči o prepirki Amerikanskog Predsednika Srpske vlade Milana Panića i novinara „Večernjih Novosti“, legendarnog Bore Komada:

Panić: Ja sam žrtva komunističkog režima Broza Tita! Jedva sam uspeo da emigriram u slobodan svet.

Bora Komad : Niste Vi nikakva žrtva. Ja sam žrtva komunizma. Ja sam ostao ovde da se borim za bolje sutra. Ja sam se mučio da rušim komunizam dok ste Vi uživali u „slobodnom svetu“


Panić : Nije ni Vama bilo loše kod Broza Tita.

Bora Komad : Da, „bilo mi je bolje kad mi je bilo lošije“.

Panić: Ostali ste kod Broza. Mogli ste i Vi da furate u Ameriku.

Bora Komad: Ja u Ameriku a drugi da stradaju i ruše komunizam da bi imali gde da se vratite. Svaka čas, dobili ste šta ste hteli.Uživajte na tuđoj muci.

Da li je Milan Panić mlađi brat Aleksandra Solženjicina?

Ne gasite televiziju, ima još . Stiže 4. nastavak.

Fotografije su ekskluziv i kopirajt agencije „ Gamma“

AUTOR: Vlastimir Ninin