Ako hoćete svoje vino, namučićete se, ali pićete božansko piće

Otkad je sveta i veka, najplemenitije piće bilo je i ostalo vino, nektar bogova s Olimpa, piće koje se pilo i pre i posle, i na Tajnoj večeri, a dan danas je je sinonim za vrhunsko uživanje u kvalitetnoj kapljici.

E sad, postoji i način da ga sami stvorite, međutim ako se upustite u tako nešto, ima krv da propišate ( s oproštenjem, ali u srpskom nema bolje metafore za toliku muku), ali imaćete svoj nectar, kao nekad Zevs i njegova ekipa.

Pričaćemo još o muci koja vas čeka, ali za početak razmislite o razlici rakije i vina i šta je sve potrebmo da uradite da stvorite jedno ili drugo. Kod rakije, nema velike muke, omlatite šljive, kajsije, jabuke, dunje, negde izvadite koštice, skrkate u bure, čekate dve ili tri nedelje, ‘džibra’ prevri i  ispečete. Kraj. Ali rakiština nikako nije božansko piće…

Ajmo od početka, što se tiče priče o vinu - logićno, ako hoćete svoj vinograd, potrebna vam je zemlja, neka očevina ili deovina na selu, ili da je jednostavno kupite, za lične potrebe, dovoljno je 15 ari. I da kupite to parče, nije skupo, zemlja je još uvek jeftina. Na 15 ari sadi se oko hiljadu kalemova, potrebno je pre sadnje duboko izorati, nađubriti i onda saditi. Naravno, potrebno vam je kolje, žica koju ćete da rastegnete, poneki radnik da vse posadite i kad saberete troškove, izađe oko hiljadu i po evra.

Kad ste posadili, potrebni su vam i mali kočići uz koje će loza da ide ka prvoj, donjoj žici, a kasnije, ka drugoj i trećoj. Ali, ima dotle vremena, ima da se radi prve tri godine, jer tek posle tog vremena dobijate prvi pristojan rod. U drugoj, imaćete neki grozd već da pojedete. Dakle, tri godine se spremite na rintanje dok ne dođe prava berba. Šta se radi? Pa, svašta, morate da pratite izraslu lozu, da je vezujete uz koćić i upravljate dalje, morate da brinete i o zemlji, trave ne sme da bude, pa imate skuplju varijantu da vam to neko traktorom isfrezira, ili da sami kosite, a za to je idealan trimer. Računajte bar tri puta to da radite godišnje. Kad loza več izraste i dođe do druge i treće žice, morate da računate sa više polivanja, jer je vinograd izuzetno osetljiv na bolesti, pre svega plamenjaču, koja se stvara u kombinaciji kiše i sunca. Ako lozu ne isprskate na vreme, a to je minimum svake druge nedelje, od aprila do početka avgusta, bolest može da uzme maha i uništi vam sve. Kad se sabere, od aprila do kraja jula, ima da šetate s kantom (10 do 15 kila na leđima) kroz vinograd bar jedno šest  - sedam puta. Ne zaboravite, vinograd je gospodin i on gospodari vama, a ne vi njim, ima ga čuvate I pazitei lečite kad se razboli…

I nije polivanje jedini posao, kad loza krene da raste, morate da je usmeravati izmeđi žica i svaku grančicu da uvučete da bi pravilno rasla. Već krajem maja sledi prvo ‘zalamanje’ -  orezivanje prekomerno izrasle loze makazama, jer tada raste kao luda i ako to ne uradite, spojiće vam se loza između dva reda špalira i nećete moći daprođete kroz vaš vinograd, a snaga koju čokot vuče iz zemljeiIi Sunca ići će u lišće, a ne u grozdove.  Ali ima još do grozdova…

Treće godine, pre branja prvog roda, nege oko Svetog Trifuna sledi redovno orezivanje, dakle režete do čekota sve ono što je izraslo prethodne godine, te grane izvlačite, vezujete u snopove i iznosite iz vinograda. Pos’o od bar dva dana.

Kad ste to uradili, dalje do berbe radite sve redovno ono već nabrojano. Tolikom šetnjom zapamtićete svaki čokot i svaku stopu vašeg vinograda…Berba sledi, ali da se vratimo još malo na početak, gde ste dobro razmislili šta bi da posadite. Dakle, na 15 ari rod bi trebalo da bude barem oko dve tone i najbolji je izbor da posadite 800 kalemova neke vinske sortu  i još oko 200 za jelo, nema greške ako se odlučite za ‘hamburg’, ‘afus’ ili ’Italiju’. I tako, stigosmo do berbe…

Sve berbe su poseban praznik, ali prva je zaista nešto izuzetno. Skupili ste prijatelje i rođeke, dali im kante i  makaze i berba plemenitog voća se okončava za dan i po, dva, zavisi od broja berača. Nije tu kraj, samo da znate…

Grožđe se onda donosi do podruma i mulja u muljačima, sok se ocedi iz kace i sipa u spremno bure, ako je belo grožđe.Ako više volite crno, ostavite ga umuljano nekoliko dana da sok poprimi crvenu boju (inače je boja soka ista i kod crnog i kod belog) od pokožice. Dakle, kad ste sve sipali u bure, pokrivate otvor nekom laganom tkaninom, da mušice ne ulaze i pokvare sok, a i da komina ima vazduha da bi previrala i pretvorila se iz šećera u alkohol. Za jedno mesec dana dobijate mlado vino, koje je već vino, ali je malo mutno. To još nije to’, sad morate da svu tekućniu iz bureta ‘preručite’ u neki drugi sud, da bi ga oprali i izbacili svo nataloženo ‘đubre’. To  uradite još jednom i za Božić, otprilike, imate svoje, pravo i bistro vino. Dakle, uspeli ste!

Nego, ima još posla – od one komine koju ste izmuljali, u kaci je ostalo još polovina količine koju ste ubrali, pošto ste istočili i polovinu tečnosti, ona druga ostala je u u pucadima. Od toga, pečete lozu, tačnije komovicu, izutezno kvalitenu rakiju, koja se koristi i kao lek, pre svega za skidanje temperature i obloge. Sve u svemu, dobili ste oko 500 litara vina i barem 150 komovice – možete da pijetekoliko hoćete, a ostatak poklanjate ili i prodajete. A ima i da jedete grožđa koliko vam je volja...

Sve u svemu, dakle, ima da rmbačite od februara do početka novembra, ali verujte, kad dođe leto, a vi u vašoj hladovini popijete 'ladan špricer(srpski običaj skrnavljenja vina, na šta se ceo svet zgražava, ali njihov problem), nema većeg zadovoljstva i uživanja. Posle litar, dva, osećaćate se toliko lepo, da ćete pomisliti da ste bar Dionis, bog vina. I sutra nema da boli glava. Pa vi vidite možete li tako nešto, i da li hoćete, pre svega. In vino veritas!

G.J

SKINI APLIKACIJU