Madlen Olbrajt u svojoj knjizi 'Fašizam – upozorenje': Otac mi je rekao da bi voleo da je bio Srbin!
Autor: Glas javnosti
Pre nego što pređem na sadržaj knjige Madlen Olbrajt, glavne palice američke spoljne politike u vreme Bila Klintona, a moguće sad i kod Džo Bajdena, moram da dam izvinjenje i jednu ogradu.
Izvinjavam se svima koji možda smatraju da je predstavljanje knjige Madlen Olbrajt neprikladno u Srbiji, imajući u vidu njenu ulogu u zločunu prema našem narodu i zemlji. Kada sam video da je Madlen Olbrajt (ambasador SAD u UN a potom Državni sekretar u administraciji Bila Klintona) napisala knjigu „Fašizam – upozorenje“, cinično sam pomislio da je reč o njenoj autobiografiji, uzevši u obzir politiku za kakvu se zalagala prema Srbima, kao i, uopšte, njenu podršku nelegalnim američkim vojnim intervencijama u drugim krajevima sveta.
Imajući u vidu nepravdu i politiku zla koju su SAD i Zapad provele prema Srbima devedesetih, a čiji je jedan od glavnih kreatora bila upravo Madlen Olbrajt, zapitao sam se da li je uopšte prikladno da njenu knjigu uzmem u šake i čitam.
Mislim da je odluka da pročitam knjigu i zamolim da mi bude dozvoljeno da je predstavim na stranicama "Glasa javnosti" – portala koji, za razliku od mnogih medija u Srbiji koji su živeli i žive zahvaljujući donacijama američke ambasade i američkih organizacija u vreme Klintona a i danas, apsolutno na suprotnom polu od onoga što su SAD radile Srbima devedesetih – ispravna iz dva razloga.
Prvo, uvek je korisno da se zna šta i „druga strana“ (da ne kažem, naši (ne)prijatelji) misli, ma koliko se mi sa tim slagali ili ne, pogotvo ako se radi o nekome ko je bio i možda če biti uticajan. Drugo, analizirajući šta druga strana govori i piše, pomaže da se bolje shvati kako ta strana misli i rezonuje stvari – nešto što, smatram, gotovo sve vlasti koje su vodile Srbe i Srbiju nisu uspele da urade kada je reč o našem postavljanju prema svetu.
***
Knjiga „Fašizam – upozorenje“ (koju je sredinom aprila u Americi i Britaniji izdao Harper-Kolins) kako navodi autor, reakcija je na autoritarne i nedemokratske tendencije koje su u poslednje vreme sve prisutnije u svetu. Na preko 250 stranica Olbrajtova analizira kako se razvio i kako je izgledao fašizam u Nemačkoj i Italiji i njihovi lideri – Musolini i Staljin, potom prelazeći na druge režime koji su, prema njenom viđenju, ispoljile ili ispoljavaju autoritarne tendencije koje imaju elemente fašizma, pa tako govori o Frankovoj Španiji, o pokretu Osvalda Moslija u Engleskoj, o Ataturkovoj Turskoj, ali i o savremenim liderima kao što su Orban u Mađarskoj, Kačinski u Poljskoj, Zeman u Češkoj, (pokojni) Ugo Čaves u Venecueli, Kim Džong-unu u Severnoj Koreji, Erdoganu i, naravno, Vladimiru Putinu i Donaldu Trampu.
Olbrajtova nije zaobišla ni Slobodana Miloševića.
Bivši američki državni sekretar definiše fašistu kao nekoga „ko se snažno identifikuje i tvrdi da priča u ime nacije ili grupe, nezainteresovan za prava drugih i voljan da preduzme bilo kakve neophodne mere – uključujući i nasilje – da postigne svoj cilj“. Osim za Musolinija i Hitlera, ona ne tvrdi da su drugi lideri o kojima piše fašisti, ali tvrdi da njihovo ponašanje ima obeležja koja su plodotvorna za fašizam.
Pišući o pojedinim zemljama i njihovim liderima, Olbrajtova u kratkim crtama opisuje ključne političke i istorijske okolnosti i onda daje svoje viđenje šta se u tim zemljama dešava(lo). U tom smislu knjiga je korisna jer daje opis i pregled važnih događaja u istoriji 20. veka i navodi zanimljive i, u širim krugovima, manje poznate detalje kao što su: da je Italija mobilisala manje vojnika za Drugi svetski rat nego za Prvi, iako je do 1939. imala za 20 odsto veću populaciju; da su tokom operacije osvajanja Berlina sovjetske snage išle u uniformama i tenkovima bez oznaka (slično kao, tvrdi Olbrajtova, u Ukrajini pre nekoliko godina)...
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Olbrajtova je kritična i prema propustima međunarodne zajednice i greškama samih liberalnih elita na Zapadu kada je reč o ophođenju prema svetu i zemljama istoka, ali ne previše.
Naprotiv, utisak je da je ova knjiga takođe i svojevrsno „pranje biografije“, jer gotovo da nema samokritike kada je reč o potezima i merama Klintonove administracije koja je gotovo apsolutno dominirala svetom devedesetih. Sve se svodi na tezu kako je Klintonova admnistracija želela mir i demokratiju, ali druga strana je htela dominaciju i poštovanje i uticaj, a ne slobodu. Od vašeg gledišta na svet i znanja o ovim događajima, zavisi kako ćete se odnositi prema ovom rezonovanju.
U opisu okolnosti i događaja Olbrajtova često polazi od svog iskustva i porekla – kao deteta iz jevrejske čehoslovačke porodice koja je uoči Drugog svetskog rata kao izbeglica došla u SAD. Opisujući nacističko bombardovanje Londona u vreme Drugog svetskog rata, autor tako daje vrlo detaljnu i dirljivu sliku stradanja i razaranja. Čovek ne može a da ne pomisli kako neko ko je sam bio izbeglica i proživeo rat i ima veoma upečatljive uspomene na taj događaj, može da se zalaže za kampanju bombardovanja kakva je bila ona protiv naše zemlje, ili izglađivanje Iraka tokom devedesetih?
Za nas, sa balkanskih prostora, čini se posebno zanimljivim šta Olbrajtova piše o Srbima i Srbiji, gde je izvesno vreme živela u Vrnjačkoj Banji, o čemu je Glas javnosti pisao, i u Beogradu...
Posle Drugog svetskog rata Olbrajtova i njena porodica vratili su se u Čehoslovačku, a njen otac je ubrzo postavljen za ambasadora u Jugoslaviji. Opisujući Jugoslaviju kao multietničku zemlju u kojoj su komunisti zabranili bilo kakve nacionalne simbole, Olbrajtova navodi kako je za čehoslovački državni praznik, kao devojčica nosila čehoslovačku nacionalnu nošnju i delila cveće ispred ambasade u Beogradu.
Prelazeći potom na devedesete, Olbrajtova opisuje masakr u Vukovaru za koji su navodno odgovorni Srbi, a za sve je kriv – naravno – Milošević, za koga bivši američki državni sekretar navodi da je bio „jugoslovenski biznismen koji je izmanevrisao svoj put u vrh Komunističke partije“ nakon Titove smrti. Tvrdi da je Milošević svoju političku inspiraciju našao u srpskoj istoriji, kulturi i knjigama kao i u Memorandumu SANU. Posle sledi opis događaja koji je nama dosta poznat: navode se brojni zločini u ratu koji su, navodno, počinili Srbi zato što su bili opsednuti nacionalizmom, pa je tako NATO morao da reaguje kada su se pojavile masovne grobnice.
Međutim, zanimljivo je da Olbrajtova – koja je bila autor odbijenog sporazuma iz Rambujea po kome bi Kosovo postalo nezavisno a NATO okupirao teritoriju i slobodno se šetao po Srbiji – za Kosovo kaže „da je pokrajina u Srbiji“ i drži se tog stava. Pišući o Kosovu, Olbrajtova daje sledeće sumiranje srpske istorije vezane za to područje: „Na Kosovu 1389. srpske snage su pretrpele tesan poraz u sukobu sa mobilnom konjicom Otomanske imperije. Srpski vođa, koga su Turci uhvatili, doveden je pred sultana i obezglavljen. Kroz vekove, mnogi Srbi, odavajući poštu svojim snagama, zaklinjali su se da osvete poraz. Za njih, Kosovo je bilo centralno za njihov identitet.
Kako su godine prolazile, populacija pokrajine je bila pod velikim uticajem blizine sa susednom Albanijom i kulturoloških implikacija turske vladavine. Do 1990-ih, većina Kosovara bili su etnički Albanci i muslimani po veroispovesti. Hrišćanski Srbi bili su manjina. Pod Titom, kosovski Albanci su dobili pravo da imaju sopstvene škole i institucije. Ovo je uznemirilo lokalne Srbe koji su se žaliti na religijsku diskriminaciju i da je njihova izvorna zemlja prenaseljena muslimanima koji imaju visok natalitet. Milošević, kada je došao na vlast 1989. ukinuo je privilegije date Albancima. To je zauzvrat prouzrokovalo da se militantni Albanci organizuju u Oslobodilačku vojsku Kosova, grupu boraca koji su pružali otpor i tražili punu nezavisnost.
Agresivne taktike OVK dale su izgovor Miloševićevoj oštroj reakciji i pomogle mu diplomatski. Da je bio mudar, mogao je da okrene svetsko javno mnjenje protiv gerilaca tako što bi razmotrio zahteve umerenijih Albanaca koji su tražili autonomiju. Ipak, on nije video etnički sukob kao politički problem koji bi trebalo rešiti; samo je video neprijatelja koga je potrebno uništiti“.
Opisujući jedan od susreta sa Miloševićem, Olbrajtova ističe kako joj je, navodno, držao predavanje o istoriji...
„Ukazala sam mu da sam živela u Beogradu u vreme Jugoslavije kao i da je moj otac napisao knjigu o toj zemlji, koju je posvetio ljudima koji tamo žive.“ Potom dodaje jednu senzacionalnu tvrdnju:
„Moj otac mi se poverio, da nije bio Čeh voleo bi da je Srbin; bila sam jako dobro informisana“.
Na primeru Kosova Olbrajtova brani i politiku intervencije mimo dozvole UN, što je i danas centralna tačka sukoba Zapada i Rusije. Prema viđenju bivšeg američkog državnog sekretara, Nirnberški proces je ustanovio pravilo da tvrdnje „pratio sam naređenja“ ili „poštovao sam zakon“ nisu dovoljna odbrana od odgovornosti, ukoliko su naređenja i zakoni protivni ljudskim pravima. Tvrdi da su ti principi urezani u Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, kao i druge važne dokumente, te da oni daju pravnu osnovu državama da intervenišu ukoliko dođe do kršenja ljudskih prava. U prevodu – ljudska prava nisu unutrašnja stvar svake države, već svih država.
Naravno, Olbrajtova ne pominje kako onda američka administracija u njeno vreme nije insistirala na ovim principima kada je reč o autokratijama kao što su Saudijska Arabija i druge bliskoistočne zemlje, koje su američki saveznici. Ili – kada je o Balkanu reč – šta je sa pravima srpskog naroda na identitet, slobodu i život?
Knjiga Madlen Olbrajt je svakako korisna za razumevanje jednog pogleda na aktuelna dešavanja u svetu. Ipak, odsustvo samokritike prema potezima administacije kojoj je pripadala i čiju je spoljnu politiku kreirala, a koja je u dobroj meri tolerisala „svoje“ fašiste i autokrate, utiču da se i ovo delo vidi kao još jedan prilog argumentima jedne strane – intervencionističko-jastrebovske strane američke politike – a ne doprinos balansiranoj diskusiji o stanju demokratije u svetu.
(Glas Javnosti - Vladan Dinić)
SKINI APLIKACIJU
.png)
