Tajne šifre Vučićevog govora

Vučićevi nastupi ne obećavaju otvaranje srpskog društva, represija u koju se uzda ne izgleda kao čin oslobođenja već nova vrsta pritiska koji bi mogao da proizvede nova pucanja.

 Loše vesti za Srbiju, loše su vesti za region. 

Disanje u mikrofon, obožavanje pauza, dah zakletve, sve smo to više puta videli.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić svoje nastupe odavno koristi za ideološku konsolidaciju političkog sistema kojim vlada. Njegovi govori i agresija prema medijima vode ka organskom spajanju vođe i društva. Zajednica se na taj način povinuje fantaziji jedne političke represije. Estetski izraz te represije su Vučićeve cinične šale, fiziognomske šifre, grimase i subverzivna značenja koja učitava stalnom proizvodnjom jezika urgencije. U kriznim momentima patološka priroda tog jezika jača, govornik izlazi na čistac sa direktivama koje se predstavljaju kao viša sila, kao da silaze odozgo, mimo politike i iznad vođine snage.

Nakon školskog masakra u Beogradu i masovnog ubistva u Mladenovcu, nakon 16 mrtvih, došlo se u jednu takvu situaciju. Vučić je u obraćanju naciji ponudio niz represivnih mera, ali nije pomenuo odgovornost za raspad društvenog u Srbiji, niti za političku promociju nasilja u medijima koje kontroliše.

Pre nego je Vučić išta rekao, teren je raščišćen na društvenim mrežama i na javnim smotrama. Dok je ubica u Mladenovcu još punio šaržer za drugo masovno ubistvo u dva dana, navijači KK Partizan su na utakmici protiv Reala raširili poruku: “Udaljavanje od tradicije, vere, porodice, uvek ostavlja tragične posledice”.

Jedan ministar je za masakr đaka optužio “zapadne vrednosti”. Ipak su to objašnjenja iz nižih slojeva realnosti, otac nacije se ne spušta na nivo geopolitike i kulture, on obitava iznad istorije, sav u mitološkom vremenu, njega interesuje suština ljudskog postojanja, on je za smrtnu kaznu - ali mu ne daju.

Vučićeva patetična zaricanja i retorski šund u redovnim okolnostima laka su zabava koja maskira strašnu štetu koju proizvodi. U trenucima nacionalne žalosti, međutim, reč je o formativnim porukama, kojima vođa igra na kartu opštih vrednosti i kolektivističkog zanosa.

Govornik poput Vučića uvek drži dva plana, dve perspektive koje se smjenjuju. Na nivou drame i katarze kod njega se javljaju očaj i nada, poniznost i gordost, praštanje i osveta. Ne bi Vučić bio junak fašiziranog političkog momentuma kad iracionalne poruke ne bi umeo podvesti političkom jeziku tehnokratije, kad birokratski špalir njegovih ministara u pozadini ne bi bio samo antipod višim znanjima koje on kao prvak deli sa narodom.

Šamansko zastrašivanje višim silama (“onda se pojavi psihopata, monstrum, đavo”) ide pod ruku sa kompleksima istorijske veličine (“srpski narod i građani Srbije jesu velika nacija”). Iracionalno se kod Vučića zaziva kao neka vrsta alternativnog programa, pa doslovno kaže:

“Da sam pobornik teorije zavere možda bih imao nešto da kažem. Pošto nisam i ne smem da budem, kao predsednik republike, samo ću iz racionalnog ugla, saopštiti činjenice, mere, i šta je sve to što treba da uradimo”.

Vučić će dakle govoriti “samo racionalno” jer je limitiran svojom predsedničkom funkcijom, a da nije, da se može obratiti u punom ljudskom kapacitetu, kojem implicite daje prednost, onda bi mogao reći nešto na tragu teorija zavera, u koje, inače ne veruje, ali eto, svakako ih mora pomenuti u prvom minutu govora.

Ovakve Vučićeve subverzivne demagoške plutače razasute su svuda po njegovom diskursu, one su kao pontoni preko kojih slušalac treba da dođe do pravog značenja skrivenog iza oficijelnog stanovišta koje je važno, ali u krizi nedovoljno. S obzirnom na to da predsednik u svakodnevnom političkom životu koristi jezik urgencije i otkrovenja, s obzirom na to da je devalvirao uzbunu proizvodeći je svakodnevno preko svojih paramedijskih mreža, njegova poruka je nejaka da ozbilji tragediju. Iz te nemoći izlazi agresija, otud pretnje.

Suočen sa stvarnom nesrećom Vučić koristi jezik kojim inače leleče za Prizrenom i lovi veštice po redakcijama, pa zato ispada nedovoljno ubedljiv. Vođina slavna pretnja da će se obesiti više ne radi. Stoga on uvodi reč “terorista” za napad u Mladenovcu, potom napadača devalvira kao “zlikovca” koji “belog dana više videti neće”. Klasičan vučićevski kalambur gde se politička terminologija, ideološki i pravni okvir terorizma završi lakim osmercem, a u velikom finalu začini catch all replikom na tragu domaće kinematografije:

“U Srbiji si našao Hitlera…đubre jedno!... koji je toliko naneo nesreće ovom narodu! Pa si ovde našao njemu da se diviš i da nam ubijaš ljude! Monstrume jedan!”

Predsednik Srbije najavio je represivne mere, policijsku uzbunu, ali i važnu akciju razoružavanja, koja mora odmah da se desi, “bez tih procedura kojima ćemo da čekamo 17 meseci”. Lider poziva na impulsivnu akciju, privatizuje trenutak odluke, despotska milost je potrošena, on u pomoć zove hiperbolu (“ne postoji ta majka i baka koja je spavala u posljednjih 48 sati”.)

Ne postoji vlada koja bi lako upravljala krizom kakva je zadesila Srbiju u posljednja dva dana. Ono što bi trebalo biti osnova svake političke akcije je smirivanje tenzije i delotvoran poziv na koheziju društva. Vučićevi nastupi nose tu poruku, ali svojom dramatikom ne obećavaju otvaranje srpskog društva. Represija u koju se predsjednik Srbije uzda ne izgleda kao čin oslobođenja već nova vrsta pritiska koji bi mogao da proizvede nova pucanja. Loše vesti za Srbiju, loše su vesti za region.

Glas javnosti/Vijesti.me

SKINI APLIKACIJU