Glas Javnosti

SOS BI DA BUDE NOVI DOS

Politika
Autor: Glas javnosti

Obezglavljena srpska opozicija pokušava (ne)uspešno da se kao feniks digne iz pepla, pa je 11 stranaka i strančica došlo na ideju da formira Slobodnu opoziciju Srbije (SOS) koja bi trebalo, bar po onome  što se priča u redovima tih stranaka, da bude nešto kao DOS 2000. godine.

 

Da je Srbija u mnogo čemu u sosu opšte je poznata stvar, ali da će je SOS baš izvući iz toga u kome već jeste,nema mnogo nade.

Za sada, kakao kažu lideri SOS-a , a među kojima su i neki koji su bili deo DOS-a (Velimir Ilić , Boris Tadić i Zoran Živković) ideja je da se opozicija okupi „pod jednom kapom“, a zajednički cilj je smena aktuelne vlasti.

Nije li to bila ideja i nekadašnjeg DOS-a u kome su s koca i  konopca bile skupljene sve tadašnje opozicione stranke bez obzira na program i ideologiju?!

Pre 21 godinu to je izgledalo kao jedina alternativa režimu Slobodana Miloševića, što se na septembarskim izborima 2000. godine i pokazalo kao tačno.

Sličnost između ondašnjeg DOS-a i novoformiramnog SOS-a je samo i jedino  u velikom broju  stranaka koje su ideološki, politički i programski na različitim polovima. Istini za volju, DOS koji je formiran u januaru 2000. godine na inicijativu SPO na početku je bio koalicija od 19 stranaka. Nova koalicija u kojoj su i neki veterani DOS-a ima, za sada, 11 stranaka.

DOS je na kraju bio konglomerat od 18 stranaka (bez SPO-a) koji je srušio Miloševića. Tadašnje perjanice DOS-a bile su Demokratska stranka na čelu sa ubijenim srpskim premijerom  Zoranom Đinđićem i Demokratska stranka Srbije čiji kormilar  bio i prvi demokratski predsednik SRJ Vojislav Koštunica.

I jedan i drugi su bili ozbiljne političke figure tog doba i do tada se nisu okušali kao vlastodršci.

Ono što  sosovcima predstavlja balast je što su mnogi od njih bili deo vlasti i one dosovske, a pojedini i ove naprednjačke , pa su svoju priliku da „promene sistem i naprave normalnu Srbiju“ prokockali.

Ono što su osnivači SOS-a,  izgleda, izgubili iz vida je njihova realna politička snaga. Neki od njih  (Nova Stranka, čije osnivač Zoran Živković, Nova Srbija Velimira Ilića, SDS Borisa Tadića, DSS i POKS) okušali su izbornu sreću ove godine na biralištima i niko nije uspeo da pređe smanjeni cenzus od tri odsto.

Lideri SOS-a su uvereni da bi zajedno mogli više, međutim zaboravljaju vrlo bitnu činjenicu ,a to je da biračko telo, ovo sadašnje, DSS neće glasati za koaliciju u kojoj su  Boris Tadić i Zoran Živković i obrnuto, tako da vrlo lako može da im se desi da upadnu u zamku opsene da će ujedinjenje da im donese i ulazak u parlament. A da, zapravo, bude sasvim suprotno – da dobiju čak još manju podršku od one što su je imali pojedinačno.

Očigledno je da su  su izgleda neki ostali u 2000. i da su zaboravili da između vlasti Aleksandra Vučića i Slobodana Miloševića nema baš mnogo sličnosti. Milošević je u trenutku formirmiranja DOS-a izgubio podršku svih zapadnih saveznika i velikih sila i bilo je jasno da mu se traži alternativa.

Tadašnja Demokratska opozicija Srbije imala je maksimalnu podršku i moralnu i materijalnu, kako su govorili „prijatelja iz inostranstva“, a lideri te iste opozicije su bili „čisti“ -bez repova iz prošlosti i onih koje nosi teret bitisanja u nekoj  vlasti.

Narodno poverenje u njih je bilo veliko, a u svojim redovima imali su lidera jedne, tada, male stranke, ali koji je važio za legalistu i političara čiste biografije – Vojislava Koštunicu, koji je na koncu, na septembarskim izborima bio istaknut kao protivkandidat, do tada, neprikosnovenom Slobodanu Miloševiću.

DOS je uz podršku zapada i kandidata čiji slogan je bio potpuno odgovarajući njegovom dotadašnjem liku i delu „Ko uvek sme da vas pogleda u oči?- Koštunica“ , kao i uz narodno raspoloženje za promene i tada uz sve prtednosti momenta „tesno“ pobedio Miloševića.

Euforija u postdosovskom periodu i nada koju su tada imali građani Srbije ubrzo je splasla, a od promena sistema, sudeći po godinama koje su došle, ostalo je ono – obećanje ludom radovanje.

Razočarani građani Srbije danas malo veruju opoziciji u kojoj je većina onih koji su bili deo vlasti posle 2000. godine. To nepoverenje očitalo se i na poslednjim  izborima na kojima je onaj deo opozicije koji je na njima učestvovao prošao, blago rečeno, katastrofalno.

Situacija u Srbiji danas je potpuno drugačija kada bi SOS da bude novi DOS i nikako ne ide na ruku novoformiranom bloku.

Aktelni predsednik Srbije i SNS  ima apsolutnu podršku „prijatelja iz inostranstva“ daleko je u većoj prednosti u odnosu na celu opoziciju u Srbiji.

Činjenica je da podrška Vučiću ne manjka ni u narodu, ali  da je razjedinjena i slabašna srpska opozicija pred njegovom moći,  nemoćna.

Istina, to nije samo zasluga moći srpskog predsednika i njegove stranke, već  nejedinstva  i nesposobnosti opozicije da u svojim  redovima „izrodi“ nekoga ko nije bio na vlasti i ko je politički neokaljan.

Većina aktuelnih opozicionih igrača bila je nekada deo neke  vlasti i pozala šta (ne) ume. Tu možemo da izuzmemo smao  Boška Obradovića predsednika Dveri. Ali i on se pokušavajući da se transformiše  od tvrdog nacionaliste u  nekog novog lidera koji promoviše ekologiju izgubio i  zapetljao, što bi narod rekao,kao pile u kučine.

Dodatni problem  srpske opozcije danas je i što njeni nazovi šefovi imaju sujete velike kao kuća i što bi svaki od njih da baš on bude vođa novog bloka „koji će srušiti ovu vlast“. Objektivno, niko njih nema taj politički kapacitet.

Dokaz te teze je i to što su lideri Dveri Boško Obradović i Dragan Đilas bili raspoloženi da budu deo SOS-a, ali pod uslovom da se kao politika novog saveza prihvati platforma njihovih stranaka.  

Svako ko je u Srbiji poslednjih 20 godina izbliza, kao novinar, posmatrao situaciju u političkim partijama jasno zna da su one sve bazirane na „principu neprikosnovenog lidera čija je uvek poslednja“, a i da se većina stranačkih prvaka i  opozcije okružuje „poslušnicima“  pa im taj argument kada govore protiv Vučića za koga oni tvrde da „voli poslušne i da je autokrata , da je njegova uvek poslednja “  i ne ide u prilog.

Slobodna opozicija Srbije ne bi se rekalo da ovakva kakva je sada ima bilo kakve šanse na sledećim izborima, za koje mnogi tvrde, da bi mogli da budu već na jesen. Ništa mnogo veće šanse nemaju ni oni koji su ostali po strani – Narodna stranka Vuka Jeremića , Đilasov SSP, ali ni Obradovićeve Dveri.

Ono što je izvesno i DOS se na kraju rasturio zbog različiutih viđenja i pristupa poilitici, ali ispunivši  misiju koju je imao – smena tadašnjeg režima. SOS bi sudbina raspada mogla da sečeka mnogo pre cilja koji je sebi postavio –smena aktuelne vlasti.  Ako i izdrže do jesenjih izbora, teško da će dočekati sledeću zimu, ako u obzir uzmemo raznolikost politika i polaznih osnova svih stranaka koje ga čine.

(Glas javnosti)

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu.

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR