"ŠEFE, NE RADI TI VAGA": Mladićevo pismo iz Haga najboljem prijatelju!

General Ratko Mladić uputio je iz Haga pismo nekadašnjem šefu svog obezbedjenja Branislavu Puhalu koji je, kao i on, imao porodičnu tragediju. Iste 1994. godine, Mladićeva kćerka je nadjena mrtva u stanu, a Puhalova supruga i trogodišnji sin udavljeni su u čukaričkom kanalu. Izvršioci su i dalje N.N. U pismu koje prenosimo u celini, Mladić navodi da je, nakon rata u Bosni, neko hteo da ga otruje.

- Poštovani prijatelji, Suzana i Puki, i lepa Anuška, imam potrebu da vas toplo pozdravim i da vam poželim odlično zdravlje, punu slobodu, puno ljubavi i puno uspeha u radu, a Ani sve petice u školi i da igra u KUD kao njena mama! Ti si mi, Suzana, zarobila Pukija, verujem da te lepo pazi i mazi i da ga ti dobro držiš na uzdi. Puki, kao i svi Jelaščani, voli kafanu, voli kapljicu, a ti ga sputavaj jer je on slatkoran i verujem da je sada na vagi pozamašan.

On je jednom prilikom stao na vagu u mojoj kući i veli: “Šefe, ne valja ti vaga”. Ja pogledah, a ona moja vaga, koja meri 100 kilograma, obrnula se i pokazuje 20 kg (100+20), a sada je Puki sigurno dogurao do 150 kg. Probuši mu, Suzo, kašiku, imaće problema sa težinom i stradaće krevet ili fotelja!

E, sada da vam opišem jedan od naših ratnih dana! Bili smo u komandi Gardijske brigade u Kalinoviku, Gornji “Logor”, pa se odlučih da odem preko sela Jelšca u Kaćunu, ka Podima, Jablan vrelu i Orlovačkom jezeru! Idemo “puhom”, prođosmo kroz selo Jelašac, prije podne jedna žena striže ovce na ledini ispod puta oko 60-70 metara od nas. Puki prepozna da je to njegova majka Ikonija, koju ja nisam znao! Rekoh mu: “Puki, idi pozdravi se s majkom!” On reče: “Ma moremo to kada se vratimo, otići ćemo mojoj kući”. Tako i uradismo, a Puki poče da priča o svojima, da mu je majka Ikonija rođena 1945. i da je njegov otac Đuro stariji od nje 17 godina. I dodade: “Šefe, moja majka Ikonija je plemenito stvorenje i kada bi Đuro rekao da je proda, ona ne bi ni A rekla”. Svi se nasmijasmo. Idemo ka Jablan vrelu, ču se pucanj iz šume nedaleko od nas. Uputismo se ka šumi i u tragu trave dođosmo na mali proplanak, tu je manji kamion “fijat” i tri vojnika iz Gardijske brigade koji su krivolovci i ubili su velikog vuka! Malo sam ih izgrdio jer nemamo goriva, a oni idu u krivolov. Imao sam razumevanja za njihov krivolov, jer je taj prostor od Foče i Jeleka, pa do Uloga bio bez stanovništva i mogli su se IG tuda provlačiti. Nisam ih kaznio za krivolov, ali mi je bilo žao ubijenog vuka kapitalca!

Odosmo na Jablan vrelo, umismo se i napismo se one predivne vode.

Puki mi priča da su u miru muslimani na Podima “rovili” salep – e to je ne znam kakva biljka. Odosmo slabim putem ka jezeru. Na planini u daljini grupa divokoza, podaleko su, nišanim, okinem, promaših i one pobegoše! U jezeru ima dosta ribe, niko je ne lovi, nema ribolovaca. E kako je taj predeo divan za seoski turizam, za šetnje i za sportska takmičenja i ljeti i zimi, samo naša opština ne ume to da iskoristi. A ima divnih staza i prema Gvoznu, Vilin kolu i Lukavcu, Leliji, Kladovu Polju, Oblji i Ulogu ka Morinama, Crvnju, Rudniku, Velikom Glošcu, Jakomišlju i tako dalje. Oni i ne razmišljaju o seoskom turizmu i o inovacijama u našim selima, koja imaju struju, zdravu hranu, čist vazduh… a mogli bi u svakom selu imati ergelu konja za turiste i da se obilaze predeli i ljudi.

Zašto se ne bi organizovale ture konjima do Uloga, da se peca riba na Neretvi i duž njenih obala da ima hidrorašalja i eto ugođaja i ukusne seoske hrane (kajmaka, sira, kiselog mleka, hleba ispod sača, pite, pečenog mesa ispod sača, cicvare, riblje čorbe pa i ribe na roštilju)! Mi te naše lepote ili ne vidimo ili ne umemo da ih prezentujemo i svetu pokažemo! Zašto? Neretva teče, oko nje nema ni ribnjaka, ni pčelinjaka, ni lovišta, niti hranilišta za fazane, jarebice, divlje patke, guske…

Čime se bave opštinske glavešine? Da li imaju ijednu lovačku pušku za divljač bilo gde? Nemaju, a zašto? A ribolova ima i biće, a plemenite divljači (jelen, srna, tetreb itd.) nigde nema?

Moj Puki, setih se 15. 6. 1996. godine, toga dana smo po planu rada u GŠ VRS imali marš za starešine na 20 km. Išli smo preko sela Krivača, sela Podžeblja, sela Purtići – Žepa, gde smo svi ručali, po Ješovom jelovniku. Bio je obilan ručak, ceo dan sam bio aktivan, dosta sam govorio (objašnjavao) pa sam se i umorio, i uveče dođosmo “puhovima”, ti me upita da li mogu otići da noćim kod Suze, što i odobrih, a i Rajko zatraži da ide do porodice, što isto odobrih, i posle legoh na spavanje i u 24.00, 15. 6. 1996. godine me strefi udar, jedva ustadoh do umivaonika, gledam se u ogledalu, sav sam bled, ne mogu da progovorim, odlazim u Rajkovu kancelariju, a na njegovom krevetu leži u odelu i čizmama njegov kurir Dača iz Mrkonjić Grada, uspavao se, jedva ga probudih! O tome i kasnijem periodu ću pisati u docnije vreme!

(Glas Javnosti/Alo)

SKINI APLIKACIJU