Saveti i preporuke: Kako pomiriti opozicione rogove u vreći?

Srpska politička scena u protekloj godini bila je obeležena nizom društvenih i političkih previranja.

Opozicija je imala priliku da se nametne kao značajan faktor, naročito kroz reakcije na događaje poput protesta zbog rudnika litijuma u dolini Jadra i tragične nesreće na autobuskoj stanici u Novom Sadu, gde je zbog urušavanja nadstrešnice stradalo 14 ljudi. Međutim, njihovo delovanje je ostalo fragmentisano, što otvara prostor za analizu uzroka te neefikasnosti i preporuke za ujedinjenje.

Projekat kompanije „Rio Tinto“ za eksploataciju litijuma izazvao je široku reakciju javnosti, koja se plašila ekoloških posledica po prirodne resurse doline Jadra. Građani su masovno izašli na ulice, blokirajući puteve širom Srbije, zahtevajući da se projekat obustavi. Većina opozicionih stranaka podržala je proteste, naročito ekološki orijentisani pokreti poput „Ne davimo Beograd“ i „Zajedno“. pak, opozicija nije uspela da preuzme lidersku ulogu. Građanski otpor ostao je dominantno vođen nezavisnim aktivistima, što je umanjilo politički kapital koji bi opozicija mogla ostvariti. Tragedija na autobuskoj stanici, gde je urušavanje dotrajale nadstrešnice usled jakog vetra odnelo 14 života, ogolila je sistemske propuste vlasti. Nesreća je izazvala šok i tugu, ali i pitanja o odgovornosti za stanje infrastrukture u Srbiji. Opozicione stranke su brzo reagovale, optužujući vlast za neodgovornost i ukazujući na korupciju u procesu održavanja javne infrastrukture. Međutim, izostala je koordinisana akcija svih opozicionih aktera – pojedine stranke su se fokusirale na kritiku lokalne vlasti, dok su druge prozivale nacionalni nivo. Građanima nije ponuđen sistemski plan kojim bi se ovakve tragedije sprečile u budućnosti, što je ograničilo domet opozicione kritike.

Glavne slabosti opozicije Na osnovu ovih ključnih događaja, mogu se identifikovati tri osnovne slabosti opozicije u Srbiji:

Fragmentacija i nedostatak jedinstva

Opozicija je duboko podeljena na ideološkim osnovama. Proevropske stranke, ekološki pokreti i desničarske opcije često se međusobno optužuju umesto da sarađuju. Ovo daje vlasti prostor da koristi strategiju „zavadi pa vladaj“.

Nedostatak dugoročne vizije

Opozicija često reaguje na krize ad hoc, bez jasne strategije i programa koji bi pridobili širu podršku građana. Ne postoji koherentna politika koja bi građanima ulila poverenje da opozicija može bolje upravljati zemljom.

Slaba povezanost s građanima

Iako su građanski protesti sve češći, opozicija često ostaje u senci, kao posmatrač. Učestvuju u protestima, ali ne preuzimaju inicijativu da ih kanališu u političku akciju.

Preporuke za ujedinjenje i efikasniji nastup opozicije

Kako bi opozicija mogla da parira Aleksandru Vučiću i njegovoj Srpskoj naprednoj stranci, neophodne su značajne promene u njihovom pristupu.

a) Formiranje jedinstvenog opozicionog fronta

• Ideološke razlike treba ostaviti po strani kako bi se postigao konsenzus oko ključnih tema: borba protiv korupcije, jačanje pravne države i zaštita životne sredine.
• Kreirati platformu koja bi obuhvatila sve opozicione aktere, sa zajedničkim ciljem smene vlasti.

b) Izgradnja jasnog političkog programa

• Opozicija mora ponuditi građanima konkretne politike za rešavanje problema – od korupcije i ekonomskih izazova do pitanja ekologije i infrastrukture.
• Program treba da bude jasan, lako razumljiv i usmeren ka svakodnevnim problemima građana.

c) Usmeravanje pažnje na lokalne probleme

• Tragedije poput urušavanja nadstrešnice pokazuju da su lokalni problemi često zanemareni. Opozicija treba da aktivno deluje na lokalnom nivou, organizujući tribine, predavanja i susrete sa građanima.

d) Povećanje vidljivosti i jačanje liderstva

• Potrebno je identifikovati opozicione lidere koji uživaju široku podršku, čak i izvan uskih ideoloških krugova.
• Ulagati u komunikaciju putem društvenih mreža, ali i u direktan kontakt s građanima.

e) Kontinuirana podrška građanskim inicijativama

• Umesto povremenog uključivanja u proteste, opozicija treba da postane neodvojivi deo građanskih pokreta, prepoznata kao njihov glas u institucijama.

Poslednja godina pokazala je da postoji značajan potencijal za mobilizaciju građana oko važnih pitanja poput ekologije i bezbednosti. Međutim, opozicija nije uspela da taj potencijal pretoči u političku snagu zbog podeljenosti i nedostatka strateškog pristupa. Ako opozicija želi da postane stvarna alternativa Vučićevom režimu, mora prevazići unutrašnje podele, ujediniti se oko jasnog programa i ojačati vezu sa građanima. Samo kroz doslednu i koordinisanu akciju, opozicija može postati ozbiljan akter na političkoj sceni Srbije i ponuditi promenu koja će zadobiti poverenje naroda.