Ruski pisac Andrej Rajevski: Draža Mihailović – čovek na kome će se temeljiti buduća Srbija

Duboko verujem da svi Rusi duguju veliki dug zahvalnosti srpskom narodu, čak i oni koji toga nisu svesni (o tome više kasnije).

Ovo je za mene veoma poseban tekst, zato što su teme koje ću obraditi drage mom srcu i celoj mojoj porodici. Nakon boljševičke Revolucije,  moja porodica i još 1,5 miliona Rusa napustili su svoju voljenu otadžbinu na svršetku građanskog rata. Svi naši takozvani evropski “saveznici” odmah su nas izdali (ima li tu čega novog?). Organizovali su intervenciju i istovremeno podržali rusofobični boljševički režim (da, pomažući obema stranama, kao što Imperija to čini i danas u, recimo, kurdskim oblastima Iraka i Sirije). Svi saveznici su Ruse izdali osim jednog. To su bili Srbi, koji su u to vreme bili na svom vrhuncu (Prvi svetski rat), ali su takođe morali i da obnove svoju ratom opustošenu zemlju, pri čemu je većina infrastrukture bila uništena, dok je skoro 30% celog stanovništva stradalo u ratu.

Dočekali su nas raširenih ruku i velikoga srca, priznali su sve bivše ruske zvaničnike i oficire u svojstvu koje su imali pre 1917. godine i dali su utočište episkopima, sveštenicima i vernicima Ruske pravoslavne crkve u izgnanstvu, čije je novo sedište postalo grad Sremski Karlovci, u Srbiji.

Moja porodica je živela u Beogradu, a moja majka je rođena u beogradskom naselju Topčidersko brdo. Celog svog života govorila je savršenim srpskim jezikom, kao rodnim; što se tiče moje kume, bila je čista Srpkinja (i takođe je savršeno govorila ruski). Želim da to napomenem kako bih objasnio da su veze između moje porodice i srpskog naroda bile jake i duboke.

Duboko verujem da svi Rusi duguju veliki dug zahvalnosti srpskom narodu, čak i oni koji toga nisu svesni (o tome više kasnije). I ne samo zbog toga kako su prihvatili naše izbeglice, već i zbog mnogih drugih primera rusko-srpskog prijateljstva u istoriji.

Kontrast između Srba i naše takozvane „pravoslavne“ ili, još više, slovenske braće ne bi mogao biti veći. Čak imamo posebnu reč za to: Srbe koje nazivamo „bratьa“ (što znači „braća“) dok ostale među njima jednostavno nazivamo „bratuški“, što je teško prevesti, ali pretpostavljam da bi značilo nešto kao „jednosmerna braća,“ ili čak oni koji se samo „pretvaraju da su braća“. Svi znamo koliko su nas puta jednosmerna braća izdala, čak i oni koji Rusiji duguju postojanje svojih zemalja (lično imam predaka koji je umro oslobađajući Bugarsku od osmanskog jarma!). U stvari, oni su i danas isti (ne svaki pojedinac, naravno, ali uzeto kao nacija, to je istina bez ikakve sumnje – pogledajte samo kako oni dopuštaju da njihove nacionalne teritorije koristi NATO da bi pretio Rusiji) . Sledeći put kada budu imali problema sa komšijama, neka se obrate NATO-u (i želim im puno sreće!) – jer sigurni smo da više neće imati šta da traže od nas Rusa. Nikad!

Ali ovog puta želim da se dotaknem jedne veoma posebne vrste Srba, mnogo blaćenih, oklevetanih i na drugi način omraženih srpskih četnika Jugoslovenske vojske i njihovog vođe, srpskog heroja Draže Mihailovića.

Imao sam retku sreću da sam u životu sreo nekoliko srpskih oficira, od onih koji su se borili protiv NATO-a tokom agresije Anglocionista na Bosnu, Srbiju i njenu kosovsku pokrajinu, pa do starih četničkih oficira i vojnika koji su stvorili najefikasniji i nadaleko najveći pokret otpora Hitleru, još pre invazije na SSSR. Takođe sam upoznao i dosta ruskih carskih oficira od pre 1917. i njihove porodice (uglavnom u Argentini) i živo se sećam kako su ti stari vojnici sa srdačnim divljenjem i zahvalnošću govorili o samom Mihailoviću i njegovim ljudima. Toliko su bliski bili Rusi i Srbi u egzilu da su se često venčavali (poput mog ujaka i moje kume).

Moja svrha ovde nije da pišem Mihailovićevu biografiju, ili čak da ga predstavljam čitaocima. U tu svrhu postoji zaista izuzetno dobro napravljen film koji je sada slobodno dostupan na Jutjub-u (Koliko dugo će to trajati? Preuzmite i pravite kopije, ljudi!) Tu se u velikoj meri objašnjava sve, u fascinantnim detaljima.

Ne, ono što želim danas je mnogo skromnije. To je da podelim sa vama razloge za moje uverenje da svaka buduća Srbija vredna da se zove  Srbijom jedino može biti, i biće, utemeljena na sećanju na Dražu Mihailovića i na vekovima poštovane srpske junake čiji podvig je bio otelotvoren u njemu.

Znam da imam puno čitalaca i prijatelja komunista i molim ih za strpljenje i razumevanje. Tačno je da se oni koji se 2020. godine nazivaju komunistima veoma razlikuju od one vrste komunista koji su se ranije mogli naći u Evropi, 1900-1946. U izvesnom smislu, to je jako loše, jer većina savremenih takozvanih „komunista“ nikada nije čitala Marka ili Engelsa, niti se bavila Lenjinom ili Hegelom. Ali s druge strane to je vrlo dobro, jer savremeni komunisti patriotizam ne smatraju „buržoaskim,“ niti religiju „opijumom naroda“. Prijatelji, davno sam napisao da se „Beli“ i „Crveni“ (koristeći ruske kategorije, ali koje se, mislim, mogu preneti i na srpsku stvarnost) nikada neće slagati o Prošlosti, čak i ako bi se mogli složiti oko toga šta bi trebalo da bude Budućnost. Ono što sledi odnosi se na prošlost, pa jednostavno složimo se da se ne slažemo i ne dozvolimo da nas ta razlika u mišljenju deli.

Sličnosti između sudbine ruske nacije i Srba su mnogobrojne, kao i razlike. Ali ima jedna stvar  koja im je sigurno zajednička: komunisti, koji su preuzeli vlast nad nama, učinili su sve što su mogli kako bi nam oduzeli istorijsko pamćenje. Još gore, klevetali su naše narode, naše tradicije, kulture i našu veru iz dva osnovna razloga:

Apsolutno su nas mrzeli, i Ruse i Srbe

Morali su da opravdaju ne samo svoje “reforme” (u stvari, prisilni socijalni inženjering), već i teror koji su sprovodili.

Po ovom mehanizmu, car Nikola II je postao slabić i imbecil, njegova supruga ljubavnica Rasputina i nemački agent,  a dorevolucionarna Rusija “tamnica naroda” (uzgred, predratna Jugoslavija u komunističkoj propagandi takođe se nazivala “tamnicom naroda”, sa Srbima kao tamničarima), rusko pravoslavlje je bilo predstavljano kao “nazadno“ i previše vezano za „rituale“, ruski narod je navodno bio „šovinistički,“ a ruska vladajuća klasa (staro plemstvo, petrinjska aristokracija, trgovci, industrijalci, sveštenstvo, filozofi, inteligencija itd.) svi su postali “klasni neprijatelji” naroda.  1922. boljševici su čak uspeli da proteraju vodeće ruske intelektualce na zloglasnom “filozofskom“ brodu! Oni koji su ostali pomrli su u sovjetskom GULAG-u ili su bili streljani. Štaviše, uloga SAD-a, Nemačke i Velike Britanije u finansiranju podrivanja carske Rusije bila je u potpunosti zamagljena.

U Srbiji se dogodila vrlo slična stvar, ali tek kasnije. Videćete u samom filmu u kojoj meri je istinita priča o Draži Mihailoviću i četnicima unakažena i iskrivljena u (novom) zvaničnom vjeruju Anglocionističkog carstva.

Molim vas da pogledate ovaj film pre nego što budete čitali dalje.

(Engleska verzija:)

(Srpska verzija:)

Lično me je ovaj film duboko dirnuo, posebno stari četnik prikazan na kraju. Imao sam sreću da upoznam deo sveta odakle ovaj stari četnički vojnik potiče.

Njegove suze su moje suze.

***
Vrhovni sud Srbije je 2015. zvanično rehabilitovao generala Dragoljuba „Dražu“ Mihailovića, poništavajući farsično suđenje koje je komunistički režim organizovao 1946. „Sud je utvrdio da je sporna presuda doneta na nelegitimnom suđenju iz političkih i ideoloških razloga, i u skladu sa zakonom o rehabilitaciji protiv te odluke nema žalbe,“ glasilo je sudsko rešenje.

Iako je ovo bio važan prvi korak u odbacivanju komunističkog falsifikovanja istorije, vlast i obrazovni sistem Srbije i dalje vode stari komunisti i naslednici vatikansko-bečke škole, koji su vekovima prisvajali srpska dostignuća i prekrajali nekoliko milenijuma srpske i slovenske istorije.

***
Ličnosti poput cara Nikole II ili Draže Mihailovića smatram izuzetno važnim, jer oni su ti koje ja nazivam “polarizatorima”. To su ličnosti koje su prezrene i omražene, a istovremeno i poštovane i voljene. Zašto je to važno? Jer ako odaberete pravu „polarizatorsku ličnost“, vrlo brzo ćete ustanoviti koliko vaš sagovornik zna i koje su njegove stvarne vrednosti. Postoji još mnogo takvih ličnosti, počevši čak i sa samim Hristom, našim Gospodom, (Dođoh da bacim oganj na zemlju; i kako bih želio da se već zapalio! Ali se meni valja krstiti krštenjem, i kako mi je teško dok se to ne izvrši! Mislite li da sam došao da mir dam na zemlji? Ne, kažem vam, nego razdjeljenje. Jer od sada će petoro u jednoj kući biti razdijeljeni: troje protiv dvoje, i dvoje protiv troje. Odijeliće se otac od sina i sin od oca; mati od kćeri i kći od matere; biće svekrva protiv snahe svoje i snaha protiv svekrve svoje. Luka 12: 49-53). Naravno, ne radi se o podeli porodica ili izazivanju svađa, već o tome da svako pokaže “svoje pravo lice” i koliko je svako spreman da žrtvuje za svoje vrednosti. Uzgred, kako ja taj izraz koristim, „polarizujuća ličnost“ je vrednosno neutralna odrednica. Tako bi Hitler bio veoma dobar primer zle polarizirajuće ličnosti.

U stvari, car Nikola II i Draža Mihailović imaju mnogo toga zajedničkog, ali želim da napomenem dve stvari: obojica su odbili da napuste svoj narod, iako je to značilo sigurnu smrt, a njihova su se ubice toliko bojali njihovog moralnog (ne političkog, a još manje vojničkog) autoriteta  da ih nisu samo masakrirali (u slučaju cara Nikole sa čitavom porodicom, uključujući decu) već su sakrili i mesto gde su njihova tela bila uništena i bačena. Lično, čak vidim i određeni stepen lične sličnosti između ova dva čoveka, posebno u njihovim očima: obojica su ispunjeni posebnom tužnom ljubaznošću, svojevrsnim Hristovim krotkim samoodricanjem. Oboje su bili savršeno svesni da ih neće samo ubiti, već i oblatiti, i da će ih mnoge neupućene buduće generacije prezirati. Mogu se samo nadati da su znali da će istorijska istina jednog dana ipak prevladati!

Zašto je to toliko važno? Zato što ne možete obnoviti civilizaciju na nejasnim i mlakim uzorima koji su nesposobni da ikoga nadahnu. Čak bih ustvrdio da bilo šta, da bi bilo smisleno, treba biti zasnovano na čvrstoj duhovnoj i ideološkoj osnovi (stvari se ne rade samo zato da biste ih učinili, naši najvažniji poduhvati su često samo sredstva za postizanje nekog višeg cilja). Ovo je, uzgred, velika trenutna slabost Anglocionističke imperije: ona izaziva mnogo podsmeha i mržnje, ali je prestala da ikoga nadahnjuje još pre nekoliko decenija – to je siguran znak više njenog propadanja.

Naravno, svestan sam da ima mnogo Rusa koji nemaju visoko mišljenje o  caru Nikoli II ili ga još uvek preziru zbog toga što ga doživljavaju kao površnog, slabog i glupog morona sovjetske propagandne mašinerije (i liberalno-demokratske masonske propagandne mašine pre toga!) Takođe nema sumnje da ima Srba koji ne vole ili preziru Dražu usled Titove propagande. U većini slučajeva po sredi je jednostavno neznanje. Jednom kada sloboda istraživanja prošlosti zaista bude obnovljena (kao što je to slučaj u Rusiji danas), dogodiće se ono što je neizbežno: oni koji su bili siročad sopstvene istorije i kulture, postepeno će ih ponovo otkriti i tada će biti izvršena radikalna ideološka revizija (ko bi mogao da predvidi tokom 1980-ih ili čak 1990-ih da bi ruski ministar odbrane prešao u pravoslavlje i javno se prekrstio pre održavanja vojne parade ili da bi ruski kontingent u Hmeimimu, u Siriji, imao ne jednu, već dve crkve izgrađene na toj bazi?).

Zamislite Rusiju i Srbiju kao „petrijeve posude“ u kojima su bakterije istorijskog pamćenja tek počele da rastu i, umesto da posmatrate trenutni broj „bakterija sa obnovljenim istorijskim pamćenjem“, pogledajte prirodu tih bakterija i supu bogatu hranljivim sastojcima u kojoj se nalaze.

Naše zemlje su petrijeve posude. Mi smo bakterije. Prijatno!

Živo se sećam kako je Anglocionistička propagandna mašina klevetala srpski narod uopšte, a posebno četnike, za masovna ubistva koja su se vršila u sklopu navodnog „etničkog čišćenja“ i „genocida“ (Srbi, Hrvati i Bosanci-Muslimani su iste etničke pripadnosti; razlikuju se samo po svojoj religijskoj pripadnosti; „Bošnjak“ je izraz koji je popularizovao američki Stejt Departman). Mnogi autori su ovu laž već odavno opovrgli, istina je već razotkrivena, ali baš kao što je to slučaj sa, na primer, rezolucijom povodom incidenta u Tonkinskom zalivu (izgovor za napad na S. Vijetnam), atentatom na Kenedija, Operacijom Gladio ili 11. septembrom, istina je na dohvatu ruke, ali njih za to uopšte nije briga.

Istina je da se zapadna civilizacija srozala do stanja koje bi se moglo najpre opisati kao „ukidanje pojma istine“. Jednostavniji način kako bi se to moglo reći je da većini ljudi (nažalost, većini ljudi i dalje se ispira mozak) činjenice prosto nisu bitne. Većina su uglavnom „ideološki konformisti“, dok preostale jednostavno nije briga sve dok se trenutne stope potrošnje održavaju ili, što je još bolje, povećavaju. Sve drugo je za njih u osnovi nebitno.

Unutar Jugoslavije, sličan proces „indukovane amnezije“ i „istorijskog reprogramiranja“ odvijao se tokom godina Titove vladavine, pa i posle toga. Čak i savremeni srpski političari, od kojih su mnogi korumpirani i zavise od „grantova“ SAD-a ili EU, i dalje poput papagaja ponavljaju titoističku propagandu. Ali u dubinama samosvesti srpskog naroda sećanje na Dražu je jednako živo kao što je sećanje na cara Nikolu II živo u sećanju mnogih ruskih ljudi. Ovo istorijsko pamćenje nije definitivno vraćeno našim narodima, ali već je dosta tog sećanja koje trenutno izvire iz dubina svesti da se naši „liberali“ i „demokrate“ ozbiljno zabrinu i da bi se zapadni mediji apsolutno iznervirali.

Kao što je rečeno, ne verujem ni za sekundu da će Rusija ili Srbija ikada postati monarhije (uprkos tome što sam i ja monarhista). Zapravo se nadam da se to nikada neće dogoditi, jer ako bi se dogodilo, to će biti pseudo-monarhija kojom upravlja neki parlament na čelu sa beskorisnim parazitom a la kraljica Elizabeta II, pod potpunom kontrolom masonskih loža.

Prava pravoslavna monarhija može postojati samo u zaista pravoslavnoj zemlji i sa zaista slobodnom pravoslavnom crkvom, a ne u zemlji u kojoj je velika većina pravoslavnih hrišćana pravoslavna samo formalno, u „kulturološkom“ smislu, i koji pravoslavlje doživljavaju kao nacionalnu, a ne duhovnu pojavu. U stvari, verujem da smo već u „poslednjim vremenima“ u kojima će se Hristova Crkva smanjiti na „malo stado“ koje se spominje u Jevanđeljima i Apokalipsi. Ovo su vremena u kojima pravoslavna monarhija ne može postojati, pošto je το κατεχον („onaj koji obuzdava“) „sklonjen sa puta“ (2 Tes 2: 6-7). Nikola II je bio ovaj „katehon,“ dok sada “tajna bezakonja” već funkcioniše (postoji i poznato proročanstvo o Moskvi kao Trećem Rimu, status koji je taj grad izgubio 1917. godine, a koje se završava rečima “i četvrtog neće biti”).

Ali, pod pretpostavkom da svi ne izginemo u nuklearnom ratu izazvanom ljubaznošću Neokonzervativaca (političke sekte koja upravlja Amerikom), ni buduća Rusija niti Srbija ne mogu se utemeljavati na vrednostima, politikama i ponašanju ličnosti poput Lenjina ili Tita (ako ne iz drugog razloga, onda zato što njihove zemlje – SSSR i Jugoslavija – više ne postoje, a osim toga, Lenjin je mrzeo Rusiju koliko je i Tito mrzeo Srbiju).

Pre nekoliko godina napisao sam tekst pod nazivom „Kosovo će biti oslobođeno“ u kome sam predložio sledeći misaoni eksperiment:

Zamislite na nekoliko minuta da se Imperija iz nekog razloga srušila. Nema više NATO-a i verovatno više nema ni EU. Ili je možda ostalo samo malo NATO-a i samo malo EU, uprkos svemu. Ali što je još važnije, nema kampa Bondstil. Šta mislite da bi se tada dogodilo?

Dao sam svoj odgovor na ovo pitanje, šta bi se po meni dogodilo u spoljašnjem smislu, a to je da bi se srpski narod neizbežno ponovo ujedinio i da bi oslobodio Kosovo. Danas pokušavam da zamislim šta bi se trebalo dogoditi u Srbiji pre oslobađanja Kosova.

Unutra, conditio sine qua non za ponovni preporod Srbije je obnova istorijske istine, a to pre svega znači priznanje istine o kukavičkom pokolju preko 1.500.000 Srba od strane Hrvata, bosanskih Muslimana, Albanaca, Bugara i Mađara (da, ovo je bio pravi genocid i u punoj meri; izvorni papističko-hrvatski plan bio je preveriti 1/3 Srba, proterati još jednu trećinu i ubiti preostalu trećinu). Neformalna, ali ne manje otrovna kombinacija “pravih” nacističkih kolaboracionista (Hrvata i bosanskih Muslimana), genocidne politike papstva u takozvanoj “Nezavisnoj Državi Hrvatskoj”, akcija komunističkih partizana, tipična politička “velika igra” i izdaja Britanaca (koji su Srbe koristili kao topovsko meso protiv elitnih SS divizija), aktivna podrška Sovjetskog Saveza i potpuna ravnodušnost SAD-a i nacija zapadne Evrope, upotpunjuje tu sliku.

Dok se jedan genocid iz Drugog svetskog rata eksploatiše i propagira, genocid srpskog naroda je podmuklo skriven. Njihovi dželati su sve do danas ostali miljenici Imperije, koja ih je pomagala u neprekidnim pokušajima da izbrišu uspomenu na svoje žrtve. Dr. Gideon Grajf, najistaknutiji stručnjak Izraela za Aušvic, čija je nedavno objavljena knjiga „Jasenovac, Aušvic Balkana“, detaljno govori o ubistvima više od 800.000 Srba u logoru smrti Jasenovac. Prema dr. Grajfu, u Jasenovcu, jednom od mnogih vatikanskih logora smrti u nacističkoj marionetskoj državi Hrvatskoj, postojalo je „57 različitih načina ubijanja žrtava“. „Siguran sam da ih nije bilo toliko u Aušvicu. To je svetski rekord. U istoriji čovečanstva nije postojalo nešto takvo, “ rekao je dr. Grajf, dodavši da ne treba sumnjati u broj (ukupnih) žrtava i podsećajući da je istraga zajedničke hrvatsko-srpske komisije pokazala da je taj broj mogao biti i do 1.4 miliona (svi citati su iz televizijskog intervjua sa dr Grajfom na Srpskoj televiziji). Konačno, da biste saznali istinske strahote sa kojima se srpski narod suočio u ovom monstruoznom papističkom pokušaju genocida nad njim, pogledajte ovu veb stranicu: reformation.org

Tu ćete naći sve detalje o onome što je autor nazvao „najstrašniji verski masakr 20. veka“.

Što se tiče knjige dr Grajfa “Jasenovac, Aušvic Balkana” dostupna je na Amazonu, ali po veoma visokoj ceni.

Obnavljanje istine moraće neizbežno da obuhvati i ubistva koja su počinili Titovi komunisti, od kojih je stradalo na desetine hiljada srpskih intelektualaca, pravoslavnih sveštenika, četnika i njihovih porodica, po završetku Drugog svetskog rata.

Nadalje, sve zemlje, javni subjekti i ličnosti koji su stajali iza tih zločina moraće biti kažnjeni. Ne da im se sudi pred nekakvim novim Nirnberškim tribunalom (što i ne bi bilo loša ideja, samo da bude sprovedeno na pravi način, mada, u slučaju Rusije i Srbije, većina zločinaca su ionako već dugo mrtvi), već da im se sudi pred „sudom istorije,“ gde će advokati odbrane i tužioci biti istoričari, dok će porota biti naš narod (Bog je, očigledno, jedini konačni sudija).

Jednostavno rečeno, ovde koristim metaforu Aleksandra Solženicina. Odnos ruske civilizacije prema boljševičkoj državi, i odnos srpske civilizacije prema titoističkoj državi je isti onaj koji postoji između zdravog tela i zloćudnog tumora: da, oni definitivno dele mnogo zajedničkog DNK (Rusija, na primer, oduvek je bila kolektivističko i „socijalno“ društvo), ali među njima takođe postoji i dovoljno razlike da bi potonjeg učini smrtnom pretnjom prvom. Dalje, baš kao i sa zloćudnim tumorom, izuzetno je teško iskoreniti u potpunosti samo tumor, bez da se zahvat dotakne i zdravog tkiva. Solženicin je dodao da će prema njegovom mišljenju ruskom narodu trebati oko dva veka da se potpuno izleči od posledica boljševizma.

Dakle, ovde nije reč o tome što su radili komunisti i kako su razarali našu prošlost, samo posmatrano iz drugog ugla. Bilo je sjajnih junaka i vrlo dobrih ljudi koji su živeli u našoj komunističkoj prošlosti, i veliki poduhvati su ostvareni na brojnim poljima tokom ovog perioda. Reč je o obnavljanju istorijske istine, što bi svaki pošten čovek trebalo da podrži, pa čak i učestvuje u tome. U protivnom, naši će ljudi izgledati kao zatvorenici oslobođeni iz koncentracionog logora, ali koji i dalje nose zatvorsku odeću koju su im dali (sada već bivši) mučitelji.

Istina je da je Rusija od 2000. godine uspela da ostvari zaista čudesan preporod, posebno u svetlu pravog rata (čak i ako je taj rat trenutno oko 80% informativne, 15% ekonomske i samo 5% kinetičke prirode) koji Anglocionisti vode protiv nje. Srbija je u mnogo lošijoj situaciji, na neki način gotovo podjednako lošoj kao ona u kojoj je Rusija bila devedesetih. Ali uveren sam da će se „srpski Putin“ pojaviti, očigledno iz „niotkuda“, i da će se srpski narod okupiti oko njega, onako kao što su se Rusi okupili oko Putina.

Konačno, kada dođe vreme da se srpski narod digne i oslobodi, siguran sam da će nedavni primeri Rusa koji su se borili za Srbiju u Bosni i Srba koji se bore za Rusiju na Donbasu nadahnuti ne samo dobrovoljce, već i svakoga ko tada bude sedeo u Kremlju.

Da ilustrujem koliko je istina iskrivljena, u pogledu Srba čiju su časnost i hrabrost tokom istorije dokumentovali i saveznici i neprijatelji, toplo vam preporučujem da pročitate poslednju propoved pastora Fridriha Grisendorfa, objavljenu u jednom listu u Eversburgu, Nemačka,  “Poslednja propoved nemačkog sveštenika”.

Sada vam predlažem da pogledate dva videa koja se spominju u glavnom filmu.

Prvo, intervju vojnih veterana iz SAD o njihovom iskustvu sa četnicima:

Zaključno, želim se obratiti svima onima koji imaju različit pogled na Dražu, Srbe ili bilo šta drugo. Ono što sam ovde predstavio je moje lično, apsolutno iskreno stanovište. Ali, naravno, možda grešim (kao što se često dešava!).

Ja ne samo da nemam problema sa kritikama zasnovanim na činjenicama i logičkim argumentima, već naprotiv iskreno pozivam da mi budu upućene! Međutim, moram da vas upozorim da će bilo kakvi pokušaji ponavljanja standardnih floskula ispunjenih mržnjom prema Draži, Srbima ili bilo čemu drugom biti presečeni i poslati tamo gde im je mesto: u kantu za smeće naših servera i istorije! Sve smo to već čuli, jer to je nasledstvo Anglocionističkih medija, i nije nam potrebno da se to ponavlja ovde.

The Saker/Stepski soko

DODATAK: Pošto se Draža, četnici i Srbi sada opisuju kao čudovišta, odlučio sam da dodam niz citata koji ne samo da pokazuju da su ih u prošlosti smatrani herojima, već i pokazuje ono što su neke istaknute ličnosti imale da kažu o njima.

Dali ste istoriji heroja kakvog nema u našem vremenu
„Dvadeset godina nakon smrti Draže Mihailovića nepomračena je njegova slava kao branitelja slobode protiv fašističkog, a takođe i protiv komunističkog terora. Nije imao trenutka slabosti, niti gorčine. Ne znam ni za jedan zabeleženi slučaj da je zamerio onima koji su ga izdali.

Pre dvadeset godina, znala sam da je nevin po svim optužbama protiv njega i od tada sam videla mnogo novih dokaza njegove nevinosti. Njegovo napuštanje bilo je zločin, a kao i svaki zločin, zločincima to nije donelo stvarnu korist.

Volela sam vaš narod pre rata, volela sam ga i poštovala ga sve više i više kako su godine prolazile, i uverila sam se da heroj koga ste dali istoriji nema premca u našem vremenu. “

Dama Rebeka Vest (Poruka Srbima, 8. jula 1966.)

“Dok sedim pišući ove retke u ranu zoru pred nepomičnim morem, Mihailović stoji pred streljačkim strojem. Ja se ne bavim time šta je prvi gerilac Evrope trebalo da uradi ili nije uradio; ono što me brine jeste to da niko ne staje u njegovu odbranu.”
Žorž Bernano, francuski književnik, 1946.

“Britanska štampa je objavila nemačku nagradu ponuđenu za hvatanje Tita, ali je samo jedan list spomenuo (sitnim slovima) nagradu za hvatanje Mihailovića. I optužbe za saradnju s Nemcima su se nastavile.”
Džordž Orvel, britanski književnik, 1946.

“General Dragoljub Mihailović se na izuzetan način istakao kao vrhovni komandant snaga Vojske Jugoslavije, a kasnije i kao ratni ministar, organizovanjem i vođenjem značajnih snaga otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. do decembra 1944. godine. Nesalomljivim naporima njegove vojske, mnogi vazduhoplovci Sjedinjenih Država spašeni su i vraćeni na sigurno, na prijateljsku teritoriju. General Mihailović i njegove snage, iako su bili uskraćeni za dovoljne zalihe i boreći se pod krajnje nepovoljnim uslovima, opipljivo su doprineli savezničkoj stvari i odigrali su ključnu ulogu u postizanju konačne savezničke pobede.”
Hari S. Truman, predsednik SAD, 29. marta 1948.

“Konačna tragedija Draže Mihailovića ne može izbrisati sećanje na njegovu junačku i često usamljenu borbu protiv dvojnih tiranija koje su pogodile njegov narod, nacizam i komunizam. Znao je da totalitarizam, bez obzira kakav naziv nosio, znači smrt slobode. Tako je postao simbol otpora svima onima širom sveta koji su vodili herojsku i usamljenu borbu, sličnu njegovoj, protiv totalitarizma. Mihailović je pripadao Jugoslaviji; njegov duh sada pripada svima onima koji su spremni da se bore za slobodu.”
Ronald Reagan, predsednik SAD, 8. septembra 1979.

“Ni sa čim uporedivo spasavanje više od 500 američkih vazduhoplovaca od zarobljavanja od strane neprijateljskih okupacionih snaga u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata, što su izvršili general Dragoljub Mihailović i njegovi četnički borci za slobodu, za šta ga je predsednik Hari S. Truman odlikovao medaljom „ Legije zasluga,“ pored ostalog simbolizuje duboko lično uvažavanje i poštovanje svih spašenih američkih vazduhoplovaca i njihovih potomaka, čija će zahvalnost biti večna.”
Saopštenje Nacionalnog odbora američkih pilota koje je spasio general Mihailović, 1985.

“General Draža Mihailović je bio patriota, hrabar vojnik i odvažan saveznik Sjedinjenih Država i svih naroda koji su krenuli u rat početkom četrdesetih godina da bi uništile tiranije koje su želele da porobe naš svet. Stotine američkih pilota duguju svoje živote generalu Mihailoviću i njegovim snagama, i američki narod nikada neće zaboraviti taj dug. Sve dok u bilo kojoj naciji postoje rodoljubi, ime generala Draže Mihailovića pamtiće se i uvažavati.”
Ričard Nikson, predsednik SAD, 21. aprila 1966.

Zašto je Mihailović bitan
“Kao Amerikanac, postiđen pognem glavu kad pomislim na užasno pogrešnu politiku koja je navela savezničke vođe u Drugom svetskom ratu da napuste generala Dražu Mihailovića i svoju podršku preusmere komunističkim hordama maršala Josipa Broza Tita. To što su uradili saveznici bilo je neverovatno skretanje sa puta časne politike i pravde.

“Mihailović je bio prvi pobunjenik u Evropi. Upravo je on podigao zastavu otpora nacističkom okupatoru – i svojim delovanjem nadahnuo je formiranje pokreta otpora u svim potčinjenim zemljama.

“Odupirao se nacistima u vreme dok su Sovjetski Savez i komunisti još uvek sarađivali sa njima – a njegov rani otpor, usporavanjem nacističkog pohoda, verovatno je sprečio pad Moskve.

“Doprinos Mihailovića savezničkoj stvari javno su priznali general Ajzenhauer, general De Gol, feldmaršal Aleksandar, admiral Harvud, Antoni Idn, predsednik Truman i kasnije predsednik Ričard Nikon. Na primer, 16. avgusta 1942. godine, tri britanska oficira visokog ranga, admiral Harvud, general Očinlek i vazduhoplovni maršal Teder, poslali su Mihailoviću sledeći zajednički telegram: „Sa divljenjem pratimo operacije koje vi vodite, a koje su od neprocenjivog značaja za Savezničku stvar. “

“Danas nijedna obaveštena osoba ne razmatra ozbiljno komunističke optužbe da je Mihailović sarađivao sa Nemcima, niti uvažava komunističko montirano suđenje u Beogradu koje je rezultirao njegovim pogubljenjem. Komunisti su razotkrili prirodu nepravde koju su činili kada su još pre nego je suđenje počelo najavili da će Mihailović biti pogubljen nakon ‘poštenog’ suđenja. To su jasno rekli kada su odbili da dozvole predočavanje dokaza koje su ponudili američki oficiri koji su bili u njegovom štabu ili američki vazduhoplovci koje je spasio.

“Pukovnik Robert H. MakDauvel, šef poslednje američke misije kod generala Mihailovića, i možda najiskusniji obaveštajni oficir koji je služio na obe strane u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata, posle rata je pregledao nemački obaveštajni dosije za Jugoslaviju. Ne samo da nije našao dokaze da je Mihailović sarađivao sa nacistima, već je našao brojne izjave kojima je utvrđeno da se Hitler bojao pokreta Mihailović daleko više nego što se plašio Titovog pokreta.

“Komunisti su se više plašili Mihailovića nego ikoga drugog. I zato su, kada su ga pogubili, njegovo izmrcvareno telo u tajnosti pokopali, tako da oni koji su ga sledili i poštovali ne bi mogli noću da dođu da puste suzu i polože cveće na njegov grob i da izgovore nekoliko reči molitve u znak zahvalnosti generalu Mihailoviću, za njegovo junaštvo i požrtvovnost.

“Ali uprkos svim zlostavljanjima i svim merama opreza komunista, istina o Mihailoviću – koja je sada narasla do razmera legende – i dalje živi u srpskom narodu. Dokaz toga je izvanredan članak o Mihailoviću koji je Mihajlo Mihajlov napisao za časopis “Nju lider,” malo pre nego što su ga Titovi sudovi početkom marta ove godine osudili na sedam godina teške robije.

“Mislim da bi bilo prikladno da mi u slobodnom svetu koji smo svesni istine učinimo sve što je u našoj moći da ispravimo iskrivljeni istorijski zapis i da pred licem istorije opravdamo jednu od najplemenitijih ličnosti Drugog svetskog rata.

“Pored toga što je bio izuzetan vojnik i sjajan narodni vođa, Draža Mihailović je bio čovek koji se zalagao za sve ono u šta mi u Americi verujemo. Iskreno je verovao u prava koja su utkana u našu Deklaraciju o nezavisnosti – u pravo na slobodu mišljenja i govora, i slobodu svakoga da sledi sopstvenim verskim, političkim, ekonomskim i društvenim uverenjima, bez ograničenja ili prinude od strane države.

“Kongres Sjedinjenih Država trebalo bi da se pridruži peticiji američkih vazduhoplovaca da im se omogući da se u Vašingtonu od javnih sredstava podigne spomenik koji bi u znak zahvalnosti bio posvećen generalu Draži Mihailoviću, spasiocu američkih vazduhoplovaca.

“Pored toga, ima još nešto što slobodni svet duguje u znak sećanja na generala Dražu Mihailovića. Nadam se da će se taj dug jednog dana u potpunosti otplatiti oslobađanjem njegovog naroda od komunističke tiranije.”

Senator Frank J. Lauše, demokrata iz Ohaja, 27. marta 1975

Američki oficir se seća proslave Dana zahvalnosti sa generalom….
“Kako smo se kretali Jadranom, moj um se vratio na jedan događaj koji će za mene uvek biti od velikog značaja. Pre nego što sam krenuo u svoju turneju po Srbiji, ministar [general Mihailović] je izrazio želju da učini nešto u čast Amerike rekavši: „Mi ovde imamo Slavu, dan našeg sveca zaštitnika. Šta je američka slava?

“Razmislio sam za trenutak i rekao sam mu: „Imamo četiri velika dana, Božić, Novu godinu, Dan nezavisnosti i Dan zahvalnosti. Božić volimo jer je Hristov dan. U Novoj godini uživamo jer u nju gledamo s nadom, dočekujemo je ponekad ne previše mudro, pa nas često posle slavlja od pića boli glava. Dan nezavisnosti bio bi divan da nije tuge zbog podnetih žrtava koja obuzima Jug, zbog našeg Građanskog rata. Dan zahvalnosti je naš dan, naša Slava, jer toga dana zahvaljujemo Bogu za naše oce osnivače i za rađanje naše zemlje u slobodi. “

“Mihailović je odgovorio: „Dobro, ukazaćemo počast Americi, i navečer tog dana na svakom planinskom vrhu Srbije naši seljaci će paliti vatre.“

“Na Dan zahvalnosti, trojica Amerikanaca, koji su stajali u malom selu visoko u srpskim planinama, videli su kako nastaje ogromno vatreno „A“. Zatim su se upaljene vatre jedna za drugom ređale, dok se u daljini nije zacrtalo jedanaest planinskih vrhova.

“Toga se sećam. Veličanstvena počast Americi koju joj je ukazao jedan zaista sjajan čovek.”

Pukovnik Albert B. Sajc, američki oficir za vezu kod generala Mihailovića

“Sjedinjene Države moraju insistirati na poštenom i otvorenom suđenju generalu Mihailoviću, heroju antikomunisitičkih četnika, koji je sada u rukama komunističkog režima maršala Tita u Jugoslaviji, jer samo tako naši budući saveznici će moći da se oslone na našu datu reč, kao nacija.
“Nema ničega spornog u tome da se u aprilu 1941. godine, u vreme kada je Sovjetska Rusija bila saveznik nacionalsocijalističke Nemačke, general Mihailović digao na oružje protiv nemačkih osvajača svoje zemlje.

“U to vreme je sadašnji diktator Jugoslavije, maršal Josip Broz, zvani Tito, bio emigrant, studirajući u Moskvi kao verni pristalica Treće internacionale – Kominterne – koja je sklopila savez sa Hitlerovom Nemačkom, u sklopu programa agresije iz uzajamne koristi. Dve i po godine, tokom najmračnijih dana borbe protiv Nemačke, Italije i Japana, Mihailović, bivši ministar rata u Jugoslaviji, borio se na našoj strani.

“Nije se postavljalo pitanje njegove odanosti ili hrabrosti sve dok je postojala stvarna neizvesnost u ishod rata. Tek nakon što se videlo da je naša pobeda sigurna, drugi elementi u Jugoslaviji prišli su dobro opremljenim i snabdevenim Titovim redovima, koji su tada počeli da od Sjedinjenih Država i Britanije primaju sve što je bilo obećano – ali nikada nije bilo isporučeno – Mihailoviću.

“Zahtev za podnošenje dokaza u prilog Mihailoviću Tito je kategorički odbio, a njegove pristaše u Kremlju sada otvoreno traže da se sve Titove tvrdnje usvoje, bez osporavanja.

“Sa svake tačke gledišta, sa stanovišta američkog prava, običaja i rasuđivanja, način kako se ovo suđenje sprovodi je besprimeran. To je u suprotnosti s našim osnovnim pojmovima o pravednosti, poštenom postupku i pravu svake optužene osobe da joj bude dozvoljeno da pozove svedoke u svoju odbranu.“

Kler But Lus, američki dramaturg, novinarka, ambasadorka i prva žena izabrana u američki Kongres, 20. aprila 1946.

„Nijedan narod u Evropi nema herojskiji zapis u ovom ratu od Srba. Među njima nijedan heroj nije slavniji od generala Draže Mihailovića. „
Vatson Kirkonel, kanadski pesnik i rektor univerziteta

Sa engleskog posrbio: Stefan Karganović

(The Saker, 19. 10. 2019)