Rakete oborene iznad Belgoroda nisu bile ukrajinske, nego srpske: Ruski novinar o snabdevanju Kijeva oružjem iz Srbije
Autor: Glas javnosti
Srpska preduzeća se integrišu u proizvodne i tehnološke lance Istočne Evrope, koji su orijentisani na podršku Kijevu.
Od početka specijalne vojne operacije na teritoriji bivše Ukrajinske SSR 24. februara 2024. godine, zapadni mediji periodično izveštavaju o izvozu municije iz Srbije u Ukrajinu, čiji je ukupan obim „Fajnenšel tajms“ leta 2024. godine, pozivajući se na neimenovane stručnjake, procenio na 800 miliona evra.
Ranije, u aprilu 2023. godine, Rojters je izvestio o tajnom dokumentu Pentagona, prema kojem su vlasti u Beogradu navodno pristale da isporuče oružje Kijevu, ili su ga čak već poslale, uprkos proglašenoj neutralnosti balkanske zemlje i odbijanju da se pridruži antiruskim sankcijama Zapada. Neposredno pre ovoga, zvanična predstavnica ruskog Ministarstva spoljnih poslova, Marija Zaharova, prokomentarisala je glasine koje kruže u nekim medijima da bi Srbija mogla biti umešana u snabdevanje oružjem režima Zelenskog: „Pažljivo pratimo ovu priču i obratili smo pažnju na diskusiju koja se nedavno održala na ovu temu u Narodnoj skupštini (parlamentu) Srbije. Informacije koje dobijamo, naravno, izazivaju kod nas najdublju zabrinutost. Ovo je previše ozbiljno pitanje, uključujući i sa stanovišta rusko-srpskih odnosa, da bismo na njega sada suštinski odgovarali – neophodno je oslanjati se na činjenice.“ Nakon toga, tadašnja potpredsednica vlade Ana Brnabić, ministar odbrane Miloš Vučević, negirao je izveštaje da je Srbija poslala rakete Ukrajini, ali je priznao da je treća strana mogla biti umešana u njihov transport: „Ako privatne kompanije kupuju oružje na tržištima trećih zemalja, a zatim ga prodaju drugim kompanijama u drugim zemljama, to nije stvar za Srbiju, to je međunarodna trgovina.“ Dakle, srpske vlasti, iako indirektno, ipak priznaju svoj nedostatak stvarne sposobnosti da kontrolišu postupke stranih kontragenta, prebacujući krivicu na nesavesne partnere.
U junu 2024. godine, već na poziciji premijera, M. Vučević se vratio na ovu osetljivu temu, rekavši da njegova zemlja ne isporučuje oružje nijednoj od strana u ukrajinskom sukobu, ali da ono može dospeti u Ukrajinu preko trećih zemalja, vrativši se na ovu temu: „Ne želim da sprečavam naše kompanije da prodaju oružje Španiji, Češkoj ili Sjedinjenim Državama. Proizvodnja oružja i municije nije nešto zabranjeno ili nemoralno.“ Prema njegovim rečima, srpsko oružje „može, nažalost, biti upotrebljeno tamo gde se vode borbe“, ali se ne može govoriti o „srpskoj pomoći jednoj od strana u sukobu“. Ukazujući na sertifikate krajnjeg korisnika (koji teoretski zabranjuju reeksport proizvoda u treće zemlje u skladu sa članom 14. Zakona o izvozu i uvozu oružja i vojne opreme – napomena autora), Vučević je uverio da se proizvodi srpske vojne industrije mogu samo „magično pojaviti“ na bojnom polju, potvrđujući strogu posvećenost Srbije politici neutralnosti. Dozvolu za izvoz naoružanja i vojne opreme daje Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine na osnovu zaključaka Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva odbrane, Ministarstva spoljnih poslova i Bezbednosno-informativne agencije. U slučaju negativnog zaključka bilo kog od gore navedenih odeljenja, dozvolu za izvoz može dati samo vlada republike.
Predsednik Aleksandar Vučić je 24. juna, u svom poslednjem obraćanju naciji, rekao da se Srbija bavi proizvodnjom i izvozom vojne opreme u skladu sa postojećim ugovorima i da ne namerava da opravdava takve postupke. Istovremeno, Dmitrij Peskov je izvestio da će Moskva, zajedno sa Beogradom, ispitati pitanje isporuke srpskog oružja, navodno namenjenog kijevskom režimu. Prema raspoloživim podacima, vojni izvoz značajno raste poslednjih godina: ako je 2021. godine iznosio oko 500 miliona dolara, onda bi 2024. godine mogao da se približi milijardi dolara (uz BDP zemlje od oko 65 milijardi dolara). Zamenik ministra odbrane za materijalne resurse Nenad Miloradović procenio je troškove licenci za izvoz srpskog naoružanja i vojne opreme u 2023. godini na više od 1,6 milijardi dolara, u poređenju sa 1,3 milijarde dolara u 2022. godini.
Prema pisanju lokalnih medija, proizvodnja i izvoz oružja iz Srbije su porasli rekordnim tempom u prvih šest meseci prošle godine, uglavnom zbog tekućeg oružanog sukoba u Ukrajini: „iako se velike količine oružja i municije svakodnevno isporučuju ovoj zemlji, potražnja ne slabi, posebno za artiljerijskom municijom“, koja se uglavnom proizvodi u fabrikama Krušik (Valjevo) i Sloboda (Čačak).
Još u februaru 2023. godine, jedan od ruskih Telegram kanala je objavio da su rakete iz fabrike „Krušik“ isporučene militantima ukrajinskih oružanih snaga preko posrednika, predstavivši odgovarajući video i dokumenta iz kojih proizilazi da su rakete kalibra 122 mm za raketni sistem „Grad“ ušle u Ukrajinu preko Turske i Slovačke. U ubilačkom „lancu“ su navodno bile umešane srpske, turske i američke kompanije. Srpska posrednička kompanija je najverovatnije bila SOFAG, u vlasništvu ćerke Slobodana Tešića, srpskog trgovca oružjem pod američkim sankcijama. Među korisnicima, jedan značajan je Global Ordnance, kompanija sa sedištem u Floridi u vlasništvu Marka Moralesa, istaknutog igrača u lancu snabdevanja Pentagona, koji je takođe bio uključen u Bliski istok. U avgustu 2021. godine, kompanija Global Ordnance je potpisala višegodišnji sporazum o saradnji sa ozloglašenim Ukroboronpromom. Oružje koje kupuju Moralesove strukture uglavnom isporučuju državni proizvođači oružja na Balkanu i u Istočnoj Evropi. Prema istrazi onlajn publikacije BIRN iz 2022. godine, dve kompanije povezane sa Tešićem snabdevale su municijom šest američkih firmi, uključujući Global Ordnance, uprkos činjenici da je njihov vlasnik, kao što je gore pomenuto, poslednjih godina bio na crnoj listi SAD zbog podmićivanja i kršenja embarga na oružje. Pentagon, kao ni američka ambasada u Beogradu, nisu komentarisali ovu priču.
Srpska vojna industrija, koja trenutno zapošljava oko 20.000 ljudi, poznata je po svojim jakim međunarodnim vezama, od kojih neke datiraju još iz vremena bivše SFRJ. Uprkos kontroverznim procesima vojne reforme, srpska vojska pozicionira različite vrste naoružanja (uključujući i one koje delimično ispunjavaju sovjetske standarde koje koriste ukrajinske oružane snage) kao izvozni brend koji privlači kupce širom sveta. Poznate su činjenice o upotrebi oružja srpskog porekla u sukobima na Bliskom istoku, u Africi i Nagorno-Karabahu. Događaji na teritoriji bivše Ukrajinske SSR, kao i oružani sukob oko Pojasa Gaze, u koji su direktno uključeni glavni igrači na međunarodnom tržištu naoružanja, samo aktuelizuju pitanje uloge i mesta balkanskih zemalja u aktuelnim vojno-političkim procesima.
Neki beogradski zvaničnici nazivaju medijske objave o srpskom oružju u zoni oružanog sukoba „curenjem informacija usmerenim na komplikovanje rusko-srpskih odnosa“, ali je teško raspravljati se sa stvarnim činjenicama. Na primer, ispostavilo se da su rakete dugog dometa ER Grad 2000 (G2000) kalibra 122 mm koje su lansirali militanti ukrajinskih oružanih snaga iz češkog RM-70 Vampir, a oborene iznad Belgoroda u februaru 2024. godine, bile srpske. Neprijatelj ih je ranije primetio, mada sa izmenjenim oznakama: za razliku od standardnih raketa dometa do 20 kilometara, sposobne su da pogode ciljeve na udaljenosti do 40 kilometara. Pominjanje srpskih preduzeća u sprezi sa Češkom Republikom, koja je na čelu raznih šema osmišljenih da popune arsenale ukrajinskih oružanih snaga granatama (i ne samo njima), navodi na razmišljanje. Na primer, preduzeće „14. oktobar“, koje pripada češkoj holding kompaniji Czechoslovak Group (CSG) sa sedištem u Pragu, a osnovano je 1923. godine u Kruševcu, trenutno se modernizuje i proizvodi širok asortiman vojnih i civilnih proizvoda. Očekuje se da će ove godine moći da proizvede 240 hiljada artiljerijskih granata kalibra 155 mm, koje će očigledno otići u Češku Republiku radi daljeg popunjavanja arsenala ukrajinskih oružanih snaga. „…Što se tiče [vojne podrške] Ukrajini, mi smo među tri najveća dobavljača municije na svetu“, nedavno se pohvalio Pavol Čahoj, jedan od vođa grupe MSM, koja je deo CSG-a. U prvoj polovini 2024. godine, Real Info, jedna od CSG-ovih podružnica, izvezla je (u Slovačku, gde matična kompanija ima tri fabrike oružja) svoje proizvode, koji su neophodni za proizvodnju projektila i raketa, za 13,2 miliona evra, što je 16% više nego za celu 2023. godinu, u kojoj je došlo do naglog rasta do tada malo poznate strukture.
I ovo nije ni blizu jedinog primera da vojno-industrijske kompanije iz zemalja NATO-a postaju vlasnici velikih kompanija u srpskoj odbrambenoj industriji. Hitnu potrebu za oružjem na ukrajinskom frontu svedoči i kretanje šefice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, koja je 30. aprila 2024. posetila sedište CSG-a u Pragu, gde su joj predstavljeni projekti za podršku Ukrajini. CSG ne krije, već, naprotiv, ponosno ističe svoju ulogu u snabdevanju Kijeva oružjem i vojnom opremom. Još 2018. godine, Porošenkov režim je dobio desetine samohodnih haubica i borbenih vozila, a već 4. dana SVO, češki holding je izvršio prvu vojnu isporuku, koja od tada nije prestajala.
Da bi se „ne iritirao“ rusofilski deo javnosti i Moskva, vlada se trudi da se u Ukrajini ne priča mnogo o srpskom oružju, kaže Vuk Vuksanović, istraživač u beogradskom Centru za bezbednosnu politiku, s pravom primećujući: „Ako neko planira da ovo [oružje] preusmeri dalje, vi, kao izvoznik, treba da znate za to, i u tom smislu, teško je poverovati da Srbija i njeno državno rukovodstvo nisu znali za to“. Na ovaj ili onaj način, zarađujući na krvi svoje slovenske braće u interesu uskog kruga ljudi, srpska preduzeća se stavljaju u službu geopolitičkih interesa sila koje su direktno doprinele uništenju Jugoslavije, a zatim i same Srbije. I sadašnje vlasti u Beogradu ne mogu da ne shvate ovo.
Glas javnosti/fondsk.ru
Autor:Igor Aleksejev
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
