PREDSEDNIK DS NESUĐENI ROKER: Lutovac ODBIO Caneta da postane član PARTIBREJKERSA! (VIDEO)

Partibrejkersi, Disciplina kičme, Pankrti, Paraf, Goribor ili The Clash, Joy Division, Gang of Four... Ko je očekivao da je ovo izbor muzike naoko mirnog predsednika Demokratske stranke Zorana Lutovca, koji otlriva da li smatra da je napravio grešku života kad je odbio ponudu ponudu Zorana Kostića Caneta da svira bas gitaru u Brejkersima.

-Cane smatra da sam napravio veliku grešku. Ko zna, možda je u pravu…, kaže Lutovac danas – 34 godine kasnije.

Javnost je nedavno bila prijatno iznenađena vašim odabirom omiljenih pesama, generalno muzikom koju slušate. Odakle ljubav prema toj vrsti muzike? 

-Odabrao sam pesme koje su temaski bliske poslu kojim se bavim kao političar. Različite su stilski i žanrovski, a zajedničko im je što i tekstovi i muzika odslikavaju moj muzički ukus. Naravno, to je tek delić onog što volim i slušam, a to se izgrađivalo od detinjstva do današnjih dana. Volim da slušam različite žanrove i pravce od klasičnog rokenrola, preko punka, alternative, amerikane i garažnog roka do soula, džeza i klasike. Od Litl Ričarda, Arete Frenklin, Ele Ficdžerald, Enimalsa i Stounsa, Bo Didlija, preko Hendriksa, Velveta, Toma Vejtsa, Studžisa, Bouvija, Kleša i Pistolsa, Strenglersa, Džoj Divižn, Gang of Four, Artik Mankisa, Berija Adamsona, Džeka Vajta do Mocarta, Baha, Vagnera, Malera … Naravno, ukus se formira i u društvu i uz pomoć medija i rok kritičara počevši od Džuboksa, Ritma, preko Tajanstvenog voza, Dole na uglu ili Neonske duge Žikice Simića…

Manje je poznato da vam je Cane ponudio da svirate bas gitaru u Partibrejkersima. Kako je to izgledalo i da li je moguće da ste ga odbili? 

Da, bilo je to 1986. godine u “Pevcu”. Radio sam kao student nekoliko dana intervju sa Canetom i Antonom za jedan omladinski časopis i tako smo se zbližili. Brejkersi na prvom albumu nisu imali basistu pa mi je Cane ponudio da im se pridružim. Bilo je to veliko iskušenje za mene. Cane smatra da sam napravio veliku grešku i to mi je rekao u Podgorici pred novinarima kada sam ih kao ambasador ugostio na predstavljanju monografije “Srce kuca tu je”. Ko zna, možda je u pravu…

Družili ste se i sa Kojom iz Discipline kičme i sa Milanom Mladenovićem iz EKV. Kako su izgledala ta druženja, kojim biste rečima opisali i jednog i drugog muzičara? Sećate li se neke anegdote…?

-I Koju sam ugostio u Podgorici kao ambasador predstavlajući aternativnu kulturu Srbije. Trebalo je da bude predstavljen “Fank-I-Lastiš Crnog Zuba”. Pitao sam Koju da angažujem nekog muzičkog kritičara – novinara koji bi posle projekcije vodio razgovor sa njim u Kulturnom centru, na šta mi je on rekao da bi bilo najbolje da ja razgovaram sa njim i sa publikom jer sam jako dobro upućen u materiju. I tako je i bilo. Bio je to veliki kompliment za mene. Odmah posle toga održao je i prvi koncert u Podgorici posle 30 godina karijere. Inače, možda spolja deluje grubo, ali Koja je jako nežan i brižan otac… Želim mu da se što pre oporavi. Milan je bio potpuno drugačiji i kao ličnost i kao muzičar, ali su Koja i on zajedno sa Vdom činili kultni bend Šarlo Akrobata, moj omiljeni. Milan je pokušao da snagu, energiju i individualnost uvede u melodični red i tako je nastao i kratko trajao Šarlo. Žao mi je što nije potrajao… Voleo je Gang of Four, Šarlo im je u Zagrebu bio predgrupa… Sećam se razgovora posle Ekatarininog albuma “S vetrom uz lice” kod njega u stanu. Pitao sam ga kako stvaraju pesme, kako je na primer, nastala pesma “Ti si sav moj bol”. Rekao je da su prvo imali tekst, a da su tek potom pravili muziku, ali da nije uvek tako – nekada nastaje prvo muzika, pa tekst… Sećam se da smo posle razgovora o alternativnoj muzici otišli na džez koncert okteta Dirty Dosen Brass Band u Kolarcu.

Gde ste izlazili u to vreme? Koja su to za vas kultna mesta u ondašnjem Beogradu, Jugoslaviji…

Akademija, SKC, ponekad KST… U Beogradu ste tada mogli da gledate Džejmsa Brauna, Igija Popa, Strenglerse, Nik Kejva, Gadfaderse, Vilka Džonsona, Taksidomun, Vajolent femse… Išao sam na turneju od Hvara do Cavtata, pa sve do Herceg Novog sa štednom knjižicom Poštanske štedionice. Kultno mesto kojeg se sećam bio je pasoš sa kojim sam išao gde poželim bez viza i redova: u Padovu, Firencu, “naš Trst”, više puta sam odlazio u evropski Njujork – Berlin. I u vreme Berlinskog zida i posle toga… Atinu, Pariz, Cirih, Beč, Salcburg, Minhen, Hamburg, Keln, Brisel, Amsterdam… U to vreme su nam tražili vizu samo za Grčku, zbog Makedonije…

Od muzike koju ste vi slušali, pa i većina mladih tada, došli smo do toga da mladi u Srbiji danas slušaju vežinom nešto sasvim drugačije. 

Stvarno ne znam kako je moguće da je to treš-pinkovsko zagađenje zahvatilo sve segmente društva. Juče na klupi Tašmajdanskog parka sede tri devojčice i pevaju neke novokomponovane treš pesme. Tužan prizor. Naravno, postoje mladi koji prave sjajnu rok i džez muziku, vršnjaci mojih sinova koji slušaju neku drugu muziku: Repetitor, Vizelj, Straight Mickey and the Boyz … ali oni su do te mere u manjini da su neprimetni u ovom gradu koji je nekada bio prestonica rokenrola ovog dela Evrope. Samo ću podsetiti da je kultni Gang of Four najviše ploča prodao u Engleskoj, pa u Jugoslaviji. Sada se Repetitor više sluša u Evropi nego u Beogradu.

(Glas javnosti/Nova S)

SKINI APLIKACIJU