MOJ TEKST O PINKU NA "ISTORIJSKOJ" VUČIĆEVOJ KONFERENCIJI: Lični stav Miroslava Parovića

Dosta ljudi me je zvalo sa konstatacijom kako me je Vučić sa nipodaštavanjem spomenuo na jednoj od svojih mnogobrojnih „istorijskih“ konferencija za medije.

Razlog za takav Vučićev stav o meni bilo je pitanje novinarke TV „Pink“ vezano za moj tekst u Danasu, a u kome sam argumentovano objašnjavao zbog čega je važno da prvo padne Pink, a da se tek onda ide na rušenje i demontažu Vučićevog režima.

Naravno, vrlo ažurni i oprezni vlasnik Pinka, Željko Mitrović je navedeni tekst uočio, a pošto je dovoljno paranoičan onda je odlučio da stvari istera na čistac i proveri da li možda neko jači ne stoji iza mene i poručuje mu nešto.

Tako sam se obreo u toj „istorijskoj“ besedi Aleksandra Vučića. Njegova prva reakcija na postavljeno pitanje bila je glumatanje kako ne zna ko sam, a u cilju omalovažavanja.

To je inače njegov klasičan manir koji često koristi kada treba da neku stvar neugodnu po sebe zabašuri.

Recimo, na sličan način kako je imao poteškoće da se seti ko sam ja ranije nije uspevao pravilno da izgovori prezime poznatog jugoslovenskog novinara albanskog porekla, Fahrija Musliua.

Tako je ovaj novinar u Vučićevoj izvedbi u emisiji kod Milomira Marića ispao Fahrija.

I ostatak reakcije je bio vrlo zanimljiv jer je predsednik svih građana ustvrdio kako je to što sam u tekstu citirao stihove Branka Miljkovića: „ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju“ u stvari moj poziv na neke nove „oluje“, a od kojih nas on svojom „veličinom“ brani.

Naravno, za ljude koji nisu čitali stihove Branka Miljkovića ili pak nisu čuli pesmu Bijelog dugmeta u kojoj su navedeni stihovi parafrazirani zaista se i može stvoriti slika kako sam pozvao na akciju nalik na onu koju su hrvatske snage izvele u Krajini 1995. godine.

I ovde sada dolazimo opet na početak priče, a to je zašto mora da padne simbol Pinka pa tek onda vlast i sistem koji stoji iza te vlasti.

Naime, upravo je taj medijski sistem doveo psihu ljudi u tu fazu da su konstantno uplašeni od nekakvih „ustaša“, „balija“, „šiptara“ i drugih raznoraznih neprijatelja koji svako malo sa Pinka jurišaju da naprave nekakvu novu oluju.

Taj ambijent navodne stalne ugroženosti dovodi ljude u stanje da uzimaju oružje u ruke i jurišaju. Pa tako recimo čovek u Somboru odluči da prebije ženu, a onda kada policija dođe da ga u tome spreči od pomisli da su stigle ustaše i upuca dvojicu.

Ovakav užasan društveni ambijent stvoren je stalnim mračenjem i konstantnom kampanjom kojom udara na najniže emocije ljudi.

To je takav ambijent u kojem predsednik države nađe za shodno da nakon dva maskara u kojima su živote izgubili mahom mladi ljudi on problem pokuša da reši davanjem po sto evra svoj deci Srbije i prevremenim parlamentarnim izborima na kojima bi od ljudi koji veruju da je Branko Miljković pozivao na oluju dobio potvrdu kako on nije ništa kriv.

Moja je nada da kada padne vlast Aleksandra Vučića i uvreženi sistem zla kojeg decenijama propagira i promoviše Pink, da će tada društvo biti u mnogo boljem stanju i da će naša deca biti uskraćena svog ovog mraka kojim smo mi decenijama trovani.

I da opet citiram velikog pesnika: „ali: hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?“ kao opomenu da i promene koje će se desiti mogu da se izvitopere te da valja biti na oprezu.

p. s. Mitroviću, u pravu si, neko moćan stoji iza mene i poručuje ti da je gotovo. Građani Srbije ti to poručuju, a od njih niko nije jači.

Autor je inženjer i predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Glas javnosti