Kosovo za tante, ili samo za kukuriku

Sva je prilika da je rešenje za našu južnu pokrajinu itekako na vidiku. Možda za već nekoliko meseci imaćemo rešenje kojim, kako neki vole da kažu, 'niko neće biti zadovoljan'.

To da li će Albanci biti manje ili više zadovoljni nas se i ne dotiče mnogo, nego ono što će da nas zadesi sa sudbinom srpske i državne i duhovne kolevke.

Ali, da krenemo od žurbe. Svetu je (čitaj:Americi) očigledno dozlogrdilo višegodišnje natezanje nas i njih,  od pregovaranja bez ikakvih rezultata, dremki po itisonima briselskih kancelarija, troška za sendviče( kažu koji su probali - odvratni su) na račun građana EU,  do jednogodišnje pauze zbog kosovskih carina, što je očigledno bila poslednja kap koja je prelila čašu i oni su rešili da lupe šakom o sto(astal).  Evropi i svetu je očigledno više preko glave da imaju nerešen problem u srcu EU, pored svih korona, Avganistana, Kina, Iraka, Izraela, kojekakvih proleća,  ekonomskih kriza i čega sve već.

Čak su i Makron i Angela požurli, pa su za petak zakazalii video skup na kojem će se  preko tv ekrana putem sastati Vućić i Hoti.  Dva dana kasnije, razgovaraće uživo u Brisleu. Osim poziva za učešće, nikakav drugi detalj nismo saznali.

A šta mi zapravo znamo o svemu i šta da očekujemo? Pa ne znamo ništa, a tek ne znamo šta nam se sprema. Vučić i ekipa postigli su ipak neki uspeh u tome da će ipak da se pregovara, a ne samo da rešenje  bude priznanje i ništa drugo.

O čemu se pregovara? Nemamo pojma. Kompromis oko čega? I o tome ništa ne znamo, Šta je ideja? Da me ubijete ako znam. Jedino što zapravo znamo je da Albanci hoće samo priznanje, a naša je priča da smo za kompromis, šta god on podrazumevao.  A zlonamerni kažu da je već sve napisano (i dogovoreno) i da obe strane treba samo da poptišu.

Šef takođe ništa ne priča, jedino što je procedio onomad je nekakvo razgraničenje, ne objasnivši to dalje, ni kako bi to išlo, ni kako bi se razgraničili, ni gde bi ta linija (logično, ako se razgraničavaš) išla i šta bi mi u svemu dobilii. On je još samo nekoliko nedelja kasnije rekao da je ta ideja propala, jer su je svi u Srbiji dočekali na nož. Iako ništa nije objasnio. I to je sve što znamo.

Poziv Grenela u Vašington je tek nepoznanica. Ne znamo da li je to ideja Amerike(Trampa) da se problem reši na brzaka, pre izbora, ili je sve ipak u  dogovoru s Briselom. Ako nije dogovor, čemu onda švrćkanje Lajčaka po Beogradu i Prištini i ako nemaju zajedničku ideju, na šta će sve da liči na kraju  - šta, na primer, ako je Tramp za podelu, a EU nije?!  Šta ako, recimo, obe strane prihvate vašingtonski predlog, a Brisel to ne odobri? Opet, niko ništa ne objašnjava.

Ipak, i pored svih nejasnoća, nešto se može pročitati između redova, pre svega kroz nastupe vrlog nam predsednika. Prvo, iz rečenice da mi 'nećemo tante za kukuriku, nego tante za tante'.  Dakle, može da se nađe rešenje, ali dajte nam nešto. Šta? E, to je najveće pitanje. O tome ćemo još kasnije, ali izjava od skora govori malo određenije - 'traže da dozvolimo Kosovu stolicu u UN, ali ne nude ništa'.

I, upravo ta poslednja rečenica govori najviše do sad i daje obrise konačnog rešenja. Dakle, gotovo je izvesno da ćemo morati da legnemo na rudu i dozvolimo Prištini ulazak u zgradu na Ist Riveru. Kako, njima je gotovo svejedno, može i stolica, može i fotelje, može i samo itison, da i taj isprobaju, ali samo da su u UN.

Dobro, a šta je tu naše tante? Za početak, mogli bi i da im damo dozvolu, ali da ih ne priznamo, nešto kao dve Nemačke do skora, a obe su bile u UN, iako međusobno nepriznate. E sad, šta bi dobili je pitanje za milion dolara. Kad smo već kod dolara, šuška se da su Ameri u zamenu za naš pristanak spremni da istresu milijarde istih. To je OK, ali tu priču će Srbi teško prihvatiti - šta god si uradio, prodao si Kosovo za kintu, svako će reći. Šta onda? Verovatno bi se lakše progutalo kad bi dobili makar sever, uz potpunu garanciju za naše ljude južno od Ibra i veliku autonomiju verskim objektima, nešto kao na Svetoj Gori. E ova priča bi malo lakše prošla, a još ako bi se ukombinovala sa ulaskom u EU za godinu, dve, dobru kintu i uz dobro upregnute režimske televizije i tabloide da sve lepo objasne, možda i prođe.  Međutim, kad rekosmo EU, oni su se baš ućutali, ali i poslali neke ne baš dobre poruke. O susretu Vučića sa Ursulom ništa ne znamo,  vrh EU ništa nije saopštio, osim štrurog da je 'za nastavak pregovora', ali nam je jasno stavio do znanja da od novih poglavlja nema ništa. Pametnom dosta, a još jasnija je poruka Angele, koja i pored najave, nije primila Šefa. Šta li se u Briselu i Berlinu smišlja, sam Bog zna...

A šta sa Rusijom? O poslednjem susretu  Vučića s Putinom ni reč nije saopštena, ali je jasno da Kremlj neće srećno dočekati eventualan ulazak Kosova u UN, a kasnije i u NATO. Jedva su progutali Crnu Goru, a sad im samo fali još jedna zemlja u Alijansi, skoro u njihovom okruženju. A i nešto su se ućutali oko onog 'prihvatićemo sve šta se dve strane dogovore'...

Ipak, šta god bude, sumnjam da će lako da prođe. U glavi Srbina je genetski zapisano - Kosovo je sveta srpska zemlja, oko toga nema razgovora i šta mi imamo Njima da poklanjamo Naše. Kakva će reakcija da bude na bilo kakav ishod teško je prepostaviti, ali da će biti vrelih jesenjih dana, to je gotovo izvesno, jer imamo sasvim dovoljno usijanih glava koje su spremne na džumbus, a i običan svet je sve drugo samo ne ravnodušan prema sudbini onoga što smatra Svojim. Šta god bude, ne daj bože nekog haosa i nasilja, moramo da znamo da ćemo tu žabu morati da progutamo, a važno je da što lakše 'prođe'. Ako je to ikako moguće.

I na kraju, jasno je da će Priština, kakav god ishod bude, biti zadovoljnija od nas. Oni će isterati stogodišnji san (za to, kapa dole kako se ostvaruje nacionalni cilj, mogli bi i nešto da naučimo), njima će njihovi krstići i stankovići lepo objasniti  kako je sve ispalo super i mirna Bačka(Kosovo).

A biće zadovoljna i ona naša, na svu sreću velika manjina, koja godinama trubi kako  Kosovo treba dati, kako je to gotova stvar i da mi tu ništa ne možemo. Samo da ga poklonimo, uđemo u EU, ima da procvetamo...

I to je, uostalom, u redu, svako ima pravo na mišljenje, ali nije mi jasno samo, ako su toliko građanski i empatijski nastrojeni prema Albancima, i tako vole da poklanjaju tuđu zemlju, groblja, istoriju i manastire, zašto, za početak i primer, ne poklone jednu sobu svog stana nekom napaćenom Albancu iz Beograda ili Preševa?! To braćo (su)građanska, uradite, i onda poklanjajte šta vam volja!

G.J.

SKINI APLIKACIJU