IZBORI: Sve o sadašnjoj situaciji na Kosovu

Kao što je uvek slučaj kada je namera da druga strana bude prevarena, stvari se u početku predstavljaju gorim nego što jesu, kako bi i najmanji ustupci delovali kao velika dobit

Kada je Aleksandar Makedonski izložio svojim doglavnicima da namerava da prihvati (podstakne) Amonove sveštenike iz Egipta da ga proglase bogom, našli su se oni koji su imali hrabrosti da mu zbog toga prigovore. Njima je makedonski car odgovorio na način koji mnogo govori o pragmatizmu i bezočnosti moćnika, te je u tom pogledu relevantan i za naše doba.

I danas se neretko čuje da je Aleksandar Veliki, utonuvši u moć, izgubio osećanje za realnost; tj. da je skoro pa poludeo. Istina je drugačija: postupao je svrsishodno i promišljeno u skladu sa svojim interesima. Samo je nivo toga bio toliki da je mnogima u njegovo vreme delovalo da sa njim nešto nije u redu, tj. da normalan čovek ne može, čak ni iz koristoljublja, da ide toliko daleko u gaženju činjenica, pravde, morala, osećanja drugih.

Pa šta je Aleksandar Makedonski rekao Grcima i Makedoncima – koji u doba u kome je živeo još nisu mogli da prihvate da se, što je već bilo svojstveno istoku (a posle njega će polako postati prisutno i na zapadu), vladar usudi da uspostavi sopstveni božanski kult – a imali su hrabrosti da mu oponiraju zbog planiranih (svetogrdnih) postupaka? „Ratovi zavise od slave i često ta laž, u koju (ljudi) poveruju, postaje istina“. Drugim rečima, ko druge ubedi u ono što mu koristi, mnogo češće pobeđuje. Za to je, kako je primetio jedan nadaleko čuveni Nemac, mnogo korisnije plasiranje velikih nego malih laži. Jer pre će neko kritički preispitati malu laž, nego stvar toliko grandioznu da bi se malo ko usudio da je izgovori ukoliko nije istinita.

To sve zna i Aleksandar Vučić, koji odlično poznaje propagandne i manipulativne tehnike od antike do savremenog doba. Stoga, u ovim danima koji su usledili posle sednice Skupštine, koju je vlast vodila na način koji podseća na klasične autoritarne sisteme sa kvaziparlamentarizmom, režimski glasnogovornici tvrde da patriotska opozicija i strani faktori deluju na način koji vodi gubitku Kosova i Metohije, a vlast na čelu sa liderom SNS-a, „sama protiv svih njih“, brani svetu srpsku zemlju hrabro i nepokolebljivo.

Svi koji hoće da vide i koji nisu potpuno hipnotisani režimskom propagandom (u meri da više ne mogu normalno da rasuđuju) shvataju šta je suština nemačko-francusko-američkog plana. Nju čini faktično priznanje Kosova od strane matične države. Ali kao što je uvek slučaj kada je namera da druga strana bude prevarena (radi se o srpskoj javnosti, a ne o kooperativnoj vlasti), stvari se u početku predstavljaju gore nego što jesu, kako bi i najmanji ustupci delovali kao velika dobit.

Tako se građanima Srbije sada nameće da vodeći faktori Zapada od nas traže da prihvatimo da Kosovo uđe u UN; štaviše i da ga de jure priznamo. Zapravo nije tako (neću o tome šire pisati u ovom tekstu jer je na tu temu na Novom Standardu već bilo više tekstova). Kako sa nedavno omaklo Stejt departmentu: Amerikanci su zadovoljni da Srbija prihvati normalizaciju odnosa sa svojom secesionističkom pokrajinom koja bi mogla da se tumači kao de facto priznanje. A UN i formalno priznanje doći će na red kasnije. Uostalom, Švajcarska sve do početka 21. veka nije bila članica UN, a nema sumnje da je vekovima bila nezavisna država.

Sve to nije tajna za Vučića koji sa Vašingtonom javno i – još više – tajno dogovora kosovsku strategiju. Zato sada plasira laž da je drugačije, kako bi onda, posle bogzna kakvih „uspeha“, mogao kosovsku kapitulaciju da prikaže kao pobedu. On je i u Skupštini rekao da ni po koju cenu neće pristati da Kosovo uđe u UN, a posle je „prkosno“ poručio Albancima i njihovim mentorima da samo mogu da sanjaju o priznanju.

Pošto sve to niko za sada stvarno i ne traži od Srbije, a Vučić nije rekao da NATO otimačima neće dati ono što uistinu traže, jasno je da priprema javnost za proturanje ovog poslednjeg. A da bi lakše obavio posao, pribegava starom receptu prikazivanja sebe kao žrtve. On je, kao nepokolebljiv u odbrani nacionalnih interesa, i zbog toga na njega kidišu oni koji bi da ih prožderu. Pri tome se kao nacionalni interes predstavlja ono što je njegovo najgrublje gaženje, a kao njegovo ugrožavanje ono što je pokušaj njegove odbrane, tj. sprečavanje vlasti da ga radi sopstvenog opstanka žrtvuje.

U skladu sa tim čujemo tragikomične poruke da „deo opozicije, potpomognut stranim faktorom, planira nasilno preuzimanje vlasti, i da najveći koalicioni partner SNS-a sedi na dve stolice flertujući sa onima koji žele da destabilizuju Srbiju i vrate je u prošlost.“ Srećom tu su naprednjaci, predvođeni Vučićem, da brane Srbiju. Oni su spremni da izađu na izborno polje i da se skoro pa goloruki (nema veze što direktno ili uz pomoć tajkuna koji su im bliski kontrolišu skoro pa sve resurse Srbije) suoče sa opakim neprijateljima i lažnim prijateljima.

Bitka će biti ljuta, ali „junački“ vlastodršci ne sumnjaju u njen ishod. Kako kaže Vesić, razrađujući Vučićeve misli i ugađajući njegovom napaćenom srcu: „Siguran sam da će građani i ovog puta dati najubedljivije poverenje državotvornoj politici predsednika Vučića koja jedina garantuje nastavak ekonomskog rasta i zaštitu Ustava Srbije, a posebno dela Ustava koji Kosovo i Metohiju definiše kao sastavni i neotuđivi deo Srbije“.

Fascinantno. Vučić ne krije da je spreman da uz izvesne korekcije prihvati francusko-nemačko-američki plan, koji podrazumeva najgrublje gašenje Ustava Srbije i odricanje od Kosova i Metohije, a SNS se sprema na izbore kako bi, navodno, branio Ustav i Kosovo. Da ovo može da vidi Aleksandar Makedonski, toliko bi bio zbunjen zbog svoje propagandne nerazvijenosti, da možda do kraja ne bi ni shvatio o čemu se radi. Možda bi rezigniran i priznao da nije bog. Opet, čelnici totalitarnih režima 20. veka sve bi dobro razumeli, ali bi se, makar bili i boljševički ateisti, verovatno prekrstili zbog postmodernih dometa propagandne bezočnosti.

Toliko o njoj. Na kraju još samo da vidimo zašto SNS establišment priča o izborima. To čini iz dva razloga. Prvo, da proba da zaplaši one koji sa njim šuruju ali se kolebaju da li da ga podrže u onome što bi otvoreno spadalo u domen veleizdaje. Ne zbog patriotizma, već usled straha od posledica. Jer nije lako – čak ni onima koji su skloni raznim mutnim kombinacijama – da učestvuju u otvorenoj izdaji. Pogotovo u situaciji kada je, kao što je slučaj sa SPS-om, njihovo biračko telo, zajedno sa nižim i srednjim slojevima u partiji, vrlo osetljivo kada se radi o narušavanju teritorijalnog integriteta Srbije.

Drugi razlog je čišćenje Parlamenta od onih koji bi se tu suprotstavljali kosovskoj izdaji. Tu se već radi o organizovanju izbora, a ne o blefiranju. Oni bi bili sprovedeni uz sva moguća nameštanja u duhu nekadašnjih američkih Gladio operacija, a u toj igri Vučić bi imao otvorenu podršku vodećih država EU i SAD. Ti vrli, demokratiji „posvećeni“ zapadnjaci, pomagali bi mu da odigra prljavi izborni ples na način da oni koji su spremni da guraju promenu Ustava, faktičko priznanje Kosova i sve drugo što je ugodno NATO ušima, dobiju ogromnu većinu.

Učešće u parlamentu iole (napola ili četvrtinom, a kamoli u celini) nacionalnih faktora bilo bi ili potpuno onemogućeno ili svedeno na najmanju moguću meru. A SPS bi bio do kraja ukroćen (što vrh te stranke već sada sigurno jeste i spreman je da u svemu sledi Vučića). Onda bi SNS, u koaliciji sa Đilasovom partijom, koji bi na izborima bio naduvan (kao što je SNS to mnogo puta radio sa onim ko mu privremeno treba) krenuo da na „institucionalni“ način rešava kosovsko pitanje, a sterilnu opoziciju bi mu činio SPS, po zadatku izbačen iz vlasti, držeći se pod ruku sa nekom kvazipatriotskom ekipom koja bi bila puštena u Parlament.

Naravno, otpor bi se prelio na ulice. No, represijom koju bi domaći i zapadni mediji predstavljali kao legitimnu borbu protiv „huligana“ i raznim dopunskim mehanizmima ispiranja mozgova i ucena, režim bi probao da maksimalno umanji i obuzda protivljenje kosovskoj izdaji. Pri čemu bi, da to ne zaboravimo, predaja Kosova bila predstavljana kao njegova odbrana, a protesti zbog izdaje kao rušenje države i svetle budućnosti građana Srbije.

Da se sve to ne bi desilo, već danas, dok još postoji Skupština u kojoj mogu da se čuju i glasovi koji nisu u potpunosti pod kontrolom Vučića, treba ići u energičan otpor. U institucijama sistema i van njih. Režimu se ne sme dopustiti da realizuje novu fazu prevare koja vodi ka gubitku Kosova, uvođenju sankcija Rusiji, žrtvovanju Republike Srpske i ulasku krnje Srbije u NATO. Sve to nije noćni košmar, već nedvosmisleni evroatlantski plan. -izvor Novi standard

SKINI APLIKACIJU