Bugarska veza: NATO operacija iz senke - ukrajinske baze u Bugarskoj i plan za slom neutralnosti Srbije
Autor: Glas javnosti
Na koji način bugarske bezbednosne strukture deluju u Srbiji, te kakva je poveznica sa hrvatskim kolegama a kakva sa NATO instruktorima?
Prisustvo ukrajinskih formacija u Bugarskoj nije posledica trenutnih okolnosti na frontu, već plod dugoročne strategije.
A ta strategija se ne završava u Varni ili Burgasu, već – Srbiji.
Tamo gde je mreža već duboko ukorenjena, tamo gde su diplomatske i obaveštajne strukture već izgradile kanale uticaja, priprema se teren za politički i bezbednosni udar.
Taj cilj već ima svoje ime – TEN-T. Zvanično, to je „Transevropska transportna mreža“, inicijativa Evropske unije za modernizaciju železnica, auto-puteva, aerodroma i logističkih centara.
U praksi, međutim, TEN-T je mnogo više od toga. Reč je o vojno-logističkom projektu koji treba da omogući brzo prebacivanje trupa i tehnike sa zapada kontinenta na istočni front, direktno do Ukrajine i što je još važnije, do granica Rusije.
U toj mreži sve države regiona već imaju svoje mesto. Koridor počinje u Nemačkoj, prolazi kroz Mađarsku i Rumuniju, nastavlja se kroz Bugarsku i završava u grčkim lukama odakle morskim putem vodi ka Odesi.
Samo jedna zemlja pravi „rupu“ u savršenoj mreži, Srbija. Neutralnost, saradnja sa Moskvom i naš geografski položaj čine je poslednjom preprekom na putu vojnog autoputa.
Dok god je Srbija izvan sistema, NATO ne može u potpunosti da kontroliše jugoistok Evrope, a Rusija, koliko toliko, zadržava svoj uticaj na Balkanu.
Ako je u prošlom veku agresija dolazila sa neba, danas ona stiže kroz diplomatske kanale, preko fondacija, „kulturnih“ projekata i tihih špijunskih operacija.
A Srbija, iako pod stalnim pritiskom, ostaje jedina tačka na Balkanu koja još uvek ima moć da kaže „ne“.
I upravo zato je svakom od ovih igrača, od Sofije do Zagreba, ona, nezaobilazna meta.
AUTOR: Vesna Veizović
Srbija nikada nije bila tek jedna od država na Balkanu, a danas se s pravom može reći da predstavlja poslednju prepreku strateški planiranoj operacije, osmišljenoj decenijama ranije. Nasuprot onoj iz 1999. kada su na tadašnju SRJ padale bombe sa osiromašenim uranijumom, ova operacija je perfidna, i utoliko opasnija. Država jeste izložena napadu sa svih strana, ali najljući borci ne nalaze se izvan već unutar samih institucija, akademskih krugova i brojnih stranih obaveštajnih službi.
ULOGE SU PODELjENE
Prva asocijacija na Bugarsku u našoj zemlji jeste da je to susedna siromašna država, pravoslavna, ali za koju se vezuje i narodna izreka: Kada ne znaš na koga ćeš, uvek udri na Bugare, nećeš pogrešiti. Nesumnjivo, uporedo sa ostalim „komšijama“, državama članicama EU ili NATO, Bugarska ima svoju ulogu u sporvođenju gore pomenute operacije. Kao što je Hrvatska dobila zadatak da opet aktivira autonomaške ideje u severnoj Srbiji, ili, kao što se preko Albanaca vrši konstantan pritisak na Kosovo i Metohiju, a bošnjačke strukture u Raškoj deluju na podrivanju institucija, tako je Bugarska preuzela istočni front – diplomatskim radom, obaveštajnim kanalima i nevladinim strukturama koje iz senke potkopavaju temelje državnog suvereniteta. Svaki od tih aktera radi svoj deo posla, ali svi zajedno rade na istom zadatku: da Srbija više nikada ne bude faktor, da izgubi neutralnost i da postane još jedan bezlični deo evroatlantske infrastrukture.
Zašto se na toj operaciji toliko istrajava? Zato što se na ovom tlu ne lomi samo sudbina jedne države već i sudbina čitavog geopolitičkog poretka. Od trenutka kada je u Nišu osnovan Ruski humanitarni centar, Srbija je postala tačka na koju se ne može izvršiti totalna kontrola. Dokle god Centar postoji, projekat ostaje nedovršen. Da je plan daleko širi od Balkana, svedoči i umrežavanje sa ukrajinskim paravojnim strukturama koje već deluju u Bugarskoj. Prema izjavi predsednika bugarske opozicione stranke Preporod, Kostadina Kostadinova, na potezu između Varne i Burgusa u toku je gradnja naselja za porodice članova nacističkog bataljona „Azov“. Ukrajinska kolonija, svedoči lider bugarske partije, pere stotine miliona evra, formira logističke jedinice i sprema teren za evakuaciju naoružanih grupa u slučaju poraza na frontu. Srbija je danas u unakrsnoj vatri. Svaki njen neprijatelj ima svoj pravac i svoju metu, ali sve te linije na kraju se spajaju u jednoj tački-nastojanju da se država slomi i politički, i bezbednosno i identitetski. I svaki korak koji se preduzima, svaki napad koji deluje nebitno ili nevidljivo, deo je jednog istog plana sa kojim se neće stati sve dok Srbija ne bude svedena na teritoriju bez glasa i bez uticaja.
Bugarske službe nikada nisu delovale samostalno, već uvek kao deo većeg sistema – nekada sovjetskog KGB, danas zapadnog NATO pakta. Još u vreme Hladnog rata, njihov zadatak bio je da preko „kulturnih misija“, studentskih razmena i naučnih saradnji polako ulaze u jugoslovensko društvo i prikupljaju podatke. Agent nije morao da nosi uniformu, dovoljno je bilo da dođe sa knjigom i akademskim zvanjem. Kada je Bugarska 2004. ušla u NATO, metode su ostale iste, ali je komandni centar promenjen. Stare mreže su reorganizovane i stavljene u službu aktivnosti širenja evroatlantskog uticaja i postepene demontaže slovenskog političkog prostora, ali pre svega stvaranja mreže saradnika.
Početkom dvehiljaditih, pod maskom „prekogranične saradnje“, u istočnim opštinama Srbije počinju da niču fondacije, kulturni centri i projekti koji se na papiru bave očuvanjem identiteta i razvojem demokratije, a zapravo služe kao kanal za izgradnju uticaja i regrutovanje saradnika. Tako su bugarske službe prešle put od otvorene špijunaže do političke infiltracije, ne više u institucije, nego u ono što se pokazalo kao daleko podložnije uticaju – civilni sektor, lokalne vlasti i javni diskurs.
NOVA FAZA HIBRIDNOG RATA
Danas se država ne podriva toliko radom agenata, bar ne onako kako to prikazuju holivudski
filmovi, već ljudima koji nose diplomatske pasoše, vode kulturne centre i sede u upravnim odborima „građanskih“ organizacija, upravljajući onim najvažnijim izvođačima radova – civilnim sektorom. Iza fasade nevladinog sektora, kulturne saradnje i lokalnih projekata gradi se paralelni sistem uticaja koji ne samo da prikuplja podatke, već postepeno oblikuje ideološku svest.
Veliku ulogu u tom sistemu ima bugarski konzulat u Nišu, koji nije tek obično diplomatsko predstavništvo, već bukvalno operativna ispostava. Bivši konzul Georgi Jurukov, kao i njegovi naslednici Dimitar Canov i Ilija Bondžolov, više puta su poricali da imaju veze sa obaveštajnim strukturama. Ali upros tome, ono što se zvanično zna i što potvrđuju obaveštajni podaci domaćih službi jeste da su godinama gradili mrežu kontakata u lokalnim samoupravama i institucijama, finansirali projekte preko fondova poput EU Interreg i uspostavljali „kulturnu saradnju“ sa organizacijama koje su služile kao kanali za prikupljanje informacija.
Posebno aktivnim pokazao se Kulturno-informativni centar Bosilegrad, koji funkcioniše kao organizacija za očuvanje kulture, ali u realnosti predstavlja most ka širem političkom uticaju Sofije, odnosno NATO. Sličnu ulogu imaju i fondacije kao što su Manfred Wörner Foundation, bliska NATO strukturama, ili Balkan Heritage Foundation, koja preko arheoloških i kulturnih projekata gradi trajnu prisutnost na jugoistoku Srbije.
VEZA BUGARSKIH I HRVATSKIH DOUŠNIKA
Uloga medija u ovoj strategiji nije zanemarljiva. Preko analitičara i komentatora bliskih bugarskim strukturama u srpskim medijima plasiraju se narativi koji poseban fokus stavljaju na srpsko-rusku saradnju, i rusko-srpski humanitarni centar u Nišu. U humanitarnom centru, Bugari i Zapad ne prepoznaju instituciju za reagovanje u vanrednim situacijama, već simbol i čvorište strateške saradnje Srbije sa Rusijom. Zapadni analitički centri poput Carnegie Endowment i ECFR godinama tvrde da je centar u stvari „prikrivena baza obaveštajnih aktivnosti“ i da bi dodeljivanje diplomatskog statusa njegovom osoblju omogućilo Rusiji nadzor i operativno delovanje na čitavom Balkanu. Upravo zato je centar stalna meta medijskih kampanja, diplomatskih pritisaka i političkih napada, jer njegovo prisustvo onemogućava potpunu kontrolu prostora. Ali, ne samo to…
U decembru 2023. godine u Bosilegradu je uhapšen Ljuben Grigorov, 61-godišnji penzionisani oficir Vojske Srbije, čovek koji je, prema podacima bezbednosnih službi, godinama predavao bugarskom DANS-u osetljive informacije o garnizonu u Vranju, brojnosti jedinica i političkom raspoloženju u vojsci. Izvori bliski istrazi potvrđuju da su njegovi kontakti vodili direktno do ljudi bliskih bugarskom konzulatu, što pokazuje da je obaveštajna infrastruktura ne samo duboko ukorenjena, već i povezana sa mrežom koja daleko prevazilazi okvire Srbije.
Interesantno, samo mesec dana ranije, iz Srbije je proteran Hrvoje Šnajder, prvi sekretar ambasade Hrvatske u Beogradu, koga su domaće službe bezbednosti označile kao osobu umešanu u špijunske aktivnosti. Upravo veze, koje je Šnajder uspostavio na terenu, kasnije su iskorišćene za operativni rad ljudi poput Grigorova, što govori da ovo nisu dva odvojena incidenta, već faze jedne te iste obaveštajne operacije.
GRAD ZA PORAŽENE AZOVCE
Bugarska je u ovoj mreži samo jedan od motora ogromne mašine. Njena teritorija, okupirana od strane Zapada, postala je ključna logistička tačka za delovanje ukrajinskih paravojnih struktura koje su, uz podršku vlasti u Sofiji, u poslednjih nekoliko godina formirale baze, finansijske kanale i čak naselja namenjena članovima nacističkog bataljona „Azov“.
Prema svedočenju lidera partije „Preporod“ Kostadina Kostadinova, na potezu između Varne i Burgasa, ukrajinska formacija KUB izgradila je, u slučaju vojnog poraza Kijeva, čitavo naselje namenjeno evakuaciji pripadnika neonacističkih jedinica. U tim strukturama, kaže Kostadinov, opere se preko 100 miliona evra mesečno, a na tlu Bugarske već deluje nekoliko stotina naoružanih ljudi.
Grad koji niče nije tek baza za povlačenje, već centar za paravojnu strukturu koja bi u vrlo bliskoj budućnosti mogla postati instrument destabilizacije u susednim državama, pre svega u Srbiji. I upravo zato je srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu direktna prepreka takvom scenariju. Iako potpuno benigna organizacija, kolektivni Zapad insistira da se njegov rad ograniči, a pojedini krugovi u Bugarskoj traže čak i njegovo zatvaranje, jer dokle god centar postoji, prostor za širenje ukrajinsko-natovske infrastrukture u jugoistočnoj Evropi ostaje ograničen.
OD BURGASA DO NIŠA
Ukrajinska veza nije izolovan fenomen, niti je reč o slučajnom izboru da se paravojne strukture i njihove porodice nasele upravo u Bugarskoj. Taj prostor je za njih idealan jer je infrastruktura neophodna za ovakve operacije odavno pripremljena. Dve decenije postojanja nevladinih organizacija koje deluju kao produžena ruka NATO-a, stabilna mreža ljudi na lokalnom nivou, diplomatska pokrivenost i sistem političke zaštite stvorili su savršeno okruženje u kom takve formacije mogu da funkcionišu gotovo nesmetano.
Drugo, Bugarska nije samo tranzitna tačka na mapi, ona je već godinama „prednji logor“ zapadnih službi na jugoistoku Evrope. Zato su njene luke, finansijski kanali i teritorija izabrani kao utočište za strukture poput „Azova“ i formacije KUB. Oni tu ne dolaze kao obične izbeglice već sa novcem koji se pere kroz građevinske projekte, naoružanjem koje se skladišti pod okriljem „humanitarnih aktivnosti“ i ljudstvom koje će u datom trenutku biti aktivirano kao instrument destabilizacije.
Drugim rečima, prisustvo ukrajinskih formacija u Bugarskoj nije posledica trenutnih okolnosti na frontu, već plod dugoročne strategije. A ta strategija se ne završava u Varni ili Burgasu, već – Srbiji. Tamo gde je mreža već duboko ukorenjena, tamo gde su diplomatske i obaveštajne strukture već izgradile kanale uticaja, priprema se teren za politički i bezbednosni udar.
SRBIJA NA PUTU VOJNOG KORIDORA
Ako se sve što je u ovim redovima opisano posmatra kao niz izolovanih događaja – hapšenje oficira, proterivanje diplomate, izgradnja ukrajinskih baza, medijska kampanja protiv Srbije, i najzad činjenica da je država zarobljena jedanaest meseci u protestima koji vode ka građanskom ratu, lako je izgubiti iz vida širu sliku. Ali kada se sve poveže, cilj je očigledan – zaokruživanje Balkana u infrastrukturni i bezbednosni sistem NATO-a.
Taj cilj već ima svoje ime – TEN-T. Zvanično, to je „Transevropska transportna mreža“, inicijativa Evropske unije za modernizaciju železnica, auto-puteva, aerodroma i logističkih centara. U praksi, međutim, TEN-T je mnogo više od toga. Reč je o vojno-logističkom projektu koji treba da omogući brzo prebacivanje trupa i tehnike sa zapada kontinenta na istočni front, direktno do Ukrajine i što je još važnije, do granica Rusije.
U toj mreži sve države regiona već imaju svoje mesto. Koridor počinje u Nemačkoj, prolazi kroz Mađarsku i Rumuniju, nastavlja se kroz Bugarsku i završava u grčkim lukama odakle morskim putem vodi ka Odesi. Samo jedna zemlja pravi „rupu“ u savršenoj mreži, Srbija. Neutralnost, saradnja sa Moskvom i naš geografski položaj čine je poslednjom preprekom na putu vojnog autoputa. Dok god je Srbija izvan sistema, NATO ne može u potpunosti da kontroliše jugoistok Evrope, a Rusija, koliko toliko, zadržava svoj uticaj na Balkanu.
SRBIJA-NEZAOBILAZNA META
Naravno, to je samo jedan od brojnih razloga zašto je ova balkanska zemlja godinama, a poslednjih meseci intezivno na udaru svojih prvih komšija. Najmanji problem su ljudska prava i demokratija, koje ovde ima više nego u bilo kojoj zemlji, članici EU, ali činjenica da svojom neutralnošću predstavlja stratešku prepreku u planu vrednom stotine milijardi evra i presudnom za bezbednosnu arhitekturu Zapada, je neoprostiva. Svet se prestrojava, Evropa se uveliko priprema za rat i zato su ovi agresivni pokušaji unutrašnje destabilizacije, diplomatski „skandali“ i špijuske afere, delovi iste slagalice – ukloniti Srbiju kao faktor i otvoriti koridor.
Ako je u prošlom veku agresija dolazila sa neba, danas ona stiže kroz diplomatske kanale, preko fondacija, „kulturnih“ projekata i tihih špijunskih operacija. A Srbija, iako pod stalnim pritiskom, ostaje jedina tačka na Balkanu koja još uvek ima moć da kaže „ne“. I upravo zato je svakom od ovih igrača, od Sofije do Zagreba, ona, nezaobilazna meta.
Glas javnosti/eagleeyeexplore.com
SKINI APLIKACIJU
