Čini se da je Vučić od samog početka otvoreno podsticao demonstrante, otvoreno ih provocirajući da izađu, da ne kriju svoje ogorčenje, da se odupru. Uostalom, da je Vučić na samom početku, videvši reakciju naroda, dostavio dokumente o rekonstrukciji (čak i ako su lažna) i izvršio barem preliminarna hapšenja, protesti teško da bi tako narasli. Umesto toga, on je proglasio borbu protiv obojene revolucije kako bi iskoristio ovu kamuflažu za uklanjanje rodoljubivih snaga.
Bilo je rizično. Posebno 15. marta, kada je oko milion građana izašlo na ulice Beograda. Iskreni rodoljubivi poriv studenata, njihovi mirni marševi, pozivajući Srbe da se sete ko su i šta žele da Srbija bude, oživeli su duh i nadu u promene u srpskom narodu. Ljudi širom zemlje pomagali su mladim ljudima, hranili ih, puštali ih da prenoće. To je zaista bilo narodno jedinstvo, a ne plaćeni PR, kako pišu propagandni mediji. Ali 15. marta nijedan od političkih lidera nije izašao i rekao šta dalje, kako da se promeni trenutni politički sistem, šta da se radi sa nagomilanim ekonomskim i socijalnim problemima. Na kraju krajeva, mnogi obični ljudi koji su podržali studente izneli su mnogo širu listu zahteva, koji su se odnosili na plate, poreze, socijalno osiguranje i još mnogo toga. I naravno, svi su bili zabrinuti zbog pitanja Kosova i Metohije. Međutim, nijedna stranka, nijedan pokret, čak nijedan od intelektualaca nije predložio način da se reše ovi problemi. Studenti nisu bili spremni za to i zapravo su izjavili da su ih političari izdali. Milion ljudi je jednostavno otišlo kući 15. marta.
Da je to bila obojena revolucija ili redovna, ni policija ni žandarmerija ne bi mogli da zaustave milion ljudi. Ali mnogi od onih koji su tada došli bili su razočarani. Broj onih koji protestuju se smanjio, ali ljudi i dalje podržavaju studente, videvši ih kao jedinu nadu za promene.
Nakon 15. marta počela je velika čistka. U stvari, Vučić je shvatio da proteste može iskoristiti da konačno očisti patriotski front. Prvo škole i univerziteti, a zatim druge institucije. A oni koji su u početku ohrabrivali studente, nadajući se da će imati koristi za sebe, poput rektora Đokića, postali su njegovi verni saradnici, poput Jude, primajući svojih 30 srebrnjaka.
Istovremeno, razne vrste polukriminalnih struktura počele su da se obračunavaju sa poslovanjem onih preduzetnika koji su se usudili da podrže proteste. Metode su različite: od oduzimanja dozvola bez razloga do paljenja. Ranije smo pomenuli blisku međusobnu integraciju vlasti i mafijaških struktura, srpski internet je prosto prepun materijala istraživačkih novinara na ovu temu. Da li iko zaista veruje da bi čuveni balkanski koridor, kroz koji teku droga, robovi i ljudski organi, mogao postojati ako bi se srpske vlasti (kao i crnogorske, bosanske i hrvatske) zaista borile protiv njega? Zato je promena elita i političkog sistema potpuno nepovoljna za kriminalce.
Onda je došao red da se očiste redovi policije i specijalnih službi. Iz vojske su iscedili dušu još ranije, kako nas je živo podsetio načelnik Generalštaba Srbije Mojsilović, koji je sa poštovanjem pozdravio američkog generala i organizovao paradu za njega.
Dakle, razne vrste provokacija koje su organizovali kriminalni elementi i provladini „ćaci“ tokom protesta, posebno tokom juna, jula i druge polovine avgusta, dale su vlastima razlog da upotrebe silu. Ali svima je bilo očigledno da je upotrebljena sila preterana. Nivo policijskog i parapolicijskog nasilja je bio u procvatu. Kada desetak policajaca udari i prebije nenaoružanu osobu koja leži na zemlji nogama i pendrecima, to je jasno kršenje zakona. Isto važi i za uključivanje parapolicijskih jedinica bez oznaka i masovna pritvaranja svih od reda, na što su reagovale čak i sudije, koje su u jednom trenutku jednostavno odbile da registruju hapšenja i jednostavno pustile sve pritvorenike nakon sledećeg protesta. Sudije su takođe osporile formulaciju tužilaštva, na osnovu kojeg su izvršena pritvaranja.
Istovremeno, policajci, tužioci, zvaničnici državne bezbednosti i obaveštajne službenici, kao i ljudi iz drugih državnih organa imaju decu, a mnoga od njih takođe protestuju. Kao rezultat toga, imamo unutrašnju podelu u svim strukturama i granama moći. Odvojeno, možemo reći i o veteranima specijalnih službi i vojske, koji gotovo jednoglasno podržavaju studente, objavljujući nelaskave izjave o postupcima Vučića i njegove vlade. Šta radi Vučić? On nastavlja čišćenje, bukvalno izvlačeći sve koji su odstupili makar i na sekundu od vektora potpune lojalnosti trenutnoj vladi.
Mnogi ljudi su izgubili posao, posao ili čak fizički patili. S obzirom na to da su stranačke privilegije vladajuće koalicije ugrađene u gotovo sve oblasti srpske privrede, ljudi koji su otpušteni zbog protesta zapravo ne mogu da nađu posao. Ovako se formira strah.
Suštinski, ljudi su suočeni sa izborom: da se bore do kraja ili da se smire i sačuvaju ono malo što imaju. Ono što vidimo je namerni pokušaj da se kastrira srpski narod i uništi njegova suština, pokušaj da se ponosni borci protiv nepravde pretvore u poslušne ovce. Prema očiglednom planu sadašnjih vlasti i njihovih zapadnih savetnika, svi neposlušni će biti uništeni, a sve ostalo će biti slomljeno. U stvari, ako se prisetimo istorije Srbije bar poslednjih sto godina, videćemo da taj proces traje već duže vreme. Sve je manje i manje neposlušnih ljudi.
Potpuno ista šema je primenjena i na rodoljube Banjske, kada su poslednji stanovnici Kosova i Metohije sposobni za otpor, zapravo uništeni.
Demonstracije milion ljudi na ulicama Beograda u martu jasno su uplašile Zapad i dale nadu Srbima, pokazujući da su još uvek sposobni da podignu svoj glas. Ali što duže postoji raskol među rodoljubivim pokretom, što duže ljudi ne vide pravu perspektivu i jasan put pred sobom, to pre odluče da odustanu.
Pored toga, očigledno je da postoji veliko nepoverenje. U stvari, ljudi ne veruju nikome ili bilo čemu. Prelazna vlast, stručna vlast, lepi i korektno sastavljeni partijski programi, nova nestranačka lica… Srbi su sve to već videli i sve ove ideje su već diskreditovane od strane prethodnih političkih prevaranata. Neko kaže “želimo da vidimo ko će biti na listi studenata, jer ne želimo da glasamo za ko zna šta. “Ali to neće rešiti problem. Potrebno nam je razumevanje za šta tačno ljudi treba da glasaju. I to ne treba da budu programi koje niko ne sprovodi kada dođu na vlast.
Ovde možete učiti od naših neprijatelja. Generalno, nemam simpatije prema ciničnom egomanijaku kakvim se pokazao predsednik Sjedinjenih Država. Ali moramo mu priznati ono što mu pripada, barem u unutrašnjoj politici, Tramp sledi ono što je obećao, a u prvim danima je usvojio stotine zakona koji su imali podršku njegovih birača.
Možda bi ovo moglo biti rešenje. Zamislimo na trenutak da studenti, intelektualci i oni političari koji tvrde da brane interese Srbije razviju konkretne strategije, zakone i podzakonske akte koji bi rešili sve probleme sa kojima se Srbija trenutno suočava. I to ne bi učinili u uskom krugu “stručnjaka” odvojenih od stvarnosti, već u stvarnoj interakciji sa ljudima. Studenti su obišli Srbiju i videli uslove u kojima ljudi žive. Ako je potrebno više informacija, ljudi će uvek odgovoriti na jednostavna pitanja: “sa kojim izazovima se suočavate i šta biste želeli da promenite u Srbiji?”. Neposredan razgovor sa ljudima, čak i sa “ćacijima”, omogućio bi da se shvati šta treba da se uradi na prvom mestu. Uostalom , većina Vučićevih pristalica i dalje ga podržava samo iz straha da će im nova vlast još više pogoršati život.
Pored jasnog skupa koraka u vidu nacrta zakona, poverenje bi se moglo vratiti i upotrebom novih principa samih stranaka. Sama njihova povelja treba da sadrži odgovornost za neispunjenje izbornih obećanja, a kako takvo neispunjenje ne bi bilo otpisano kao slučajno, usvajanje nacrta zakona koje je odobrio narod (u toku otvorenih rasprava ili čak digitalnog glasanja) mora unapred odobriti ceo ujedinjeni opozicioni blok koji je nominovan za izbore protiv vladajuće koalicije.
Ovde postoji problem. Ko garantuje da će izbori biti raspisani i da će biti održani pošteno? Ovo je posebno pitanje.
Najvažnije je da ako studenti uskoro ne dođu do konkretnih, razumljivih i ubedljivih rešenja u saradnji sa drugim patriotskim snagama ili sami, neće biti promena. Poslednji neistomišljenici će biti bačeni na marginu života, zatvoreni ili prisiljeni da odu, unutrašnji otpor naroda će biti slomljen i tranzicija ka vazalnoj podređenosti Zapadu će biti potpuno završena. U ovom slučaju, sudbina Srbije je sudbina Moldavije, gde su Evropska unija i njena marioneta slomile koleno moldavskom narodu i pokorile ih vlasti zapadnog gospodara. Kakva god borba sada počne, ona će biti izgubljena, jer je prekasno. Međutim , Srbija još uvek ima šansu. Iskrenost i čistoća ciljeva studenata, mudrost i znanje njihovih roditelja i rodoljuba, spremnost na neposredan dijalog između intelektualaca i običnih ljudi u potrazi za rešenjima problema, i na kraju, ono što njihovi duhovni vođe vekovima govore Srbima – jedinstvo. Nema samopromocije, nema borbe za tron. Potrebna nam je poniznost i marljiv zajednički rad za opšte dobro. Samo u jedinstvu je spas Srba.
U drugim vremenima, crkva je mogla da ujedini ljude i pruži im podršku. Crkva sada nema taj autoritet, ali Srbi imaju pravoslavnu veru i ogromno nasleđe svetitelja i mučenika koji su im davali svoja uputstva još od vremena Svetog Save. Niko ne čuva sećanje na njih i njihovu istoriju bolje od srpskog naroda. Ovo sećanje i vera mogu postati oslonac spasonosnom jedinstvu.
Piše: Ana Jurpalova, analitičar ruskog Omladinskog centra za protivdejstva informacionim pretnjama
Glas javnosti/Centar za geostrateške studije
Ana Jurupalova: Zašto je Vučiću potrebna magla revolucije u boji? Da bi srpskom narodu slomio kičmu
Politika
Autor: Glas javnosti
Autor: Glas javnosti
Sećate li se vojnika koji je mahnuo studentima tokom parade u Beogradu 20. septembra? Nedavno se pojavila informacija da je protiv njega pokrenuta disciplinska istraga. Dva dana kasnije, zamenik ministra odbrane je demantovao ovu informaciju.
Pa ipak, ovu vest je srpska publika doživela kao istinitu jer takvi slučajevi nisu izolovani. Ljudi širom zemlje gube svoja preduzeća ili pozicije zbog simpatija prema demonstrantima. Bilo koji element sistema koji saoseća sa studentima je potencijalna pretnja tom sistemu.
Čini se da je Vučić od samog početka otvoreno podsticao demonstrante, otvoreno ih provocirajući da izađu, da ne kriju svoje ogorčenje, da se odupru. Uostalom, da je Vučić na samom početku, videvši reakciju naroda, dostavio dokumente o rekonstrukciji (čak i ako su lažna) i izvršio barem preliminarna hapšenja, protesti teško da bi tako narasli. Umesto toga, on je proglasio borbu protiv obojene revolucije kako bi iskoristio ovu kamuflažu za uklanjanje rodoljubivih snaga.
Bilo je rizično. Posebno 15. marta, kada je oko milion građana izašlo na ulice Beograda. Iskreni rodoljubivi poriv studenata, njihovi mirni marševi, pozivajući Srbe da se sete ko su i šta žele da Srbija bude, oživeli su duh i nadu u promene u srpskom narodu. Ljudi širom zemlje pomagali su mladim ljudima, hranili ih, puštali ih da prenoće. To je zaista bilo narodno jedinstvo, a ne plaćeni PR, kako pišu propagandni mediji. Ali 15. marta nijedan od političkih lidera nije izašao i rekao šta dalje, kako da se promeni trenutni politički sistem, šta da se radi sa nagomilanim ekonomskim i socijalnim problemima. Na kraju krajeva, mnogi obični ljudi koji su podržali studente izneli su mnogo širu listu zahteva, koji su se odnosili na plate, poreze, socijalno osiguranje i još mnogo toga. I naravno, svi su bili zabrinuti zbog pitanja Kosova i Metohije. Međutim, nijedna stranka, nijedan pokret, čak nijedan od intelektualaca nije predložio način da se reše ovi problemi. Studenti nisu bili spremni za to i zapravo su izjavili da su ih političari izdali. Milion ljudi je jednostavno otišlo kući 15. marta.
Da je to bila obojena revolucija ili redovna, ni policija ni žandarmerija ne bi mogli da zaustave milion ljudi. Ali mnogi od onih koji su tada došli bili su razočarani. Broj onih koji protestuju se smanjio, ali ljudi i dalje podržavaju studente, videvši ih kao jedinu nadu za promene.
Nakon 15. marta počela je velika čistka. U stvari, Vučić je shvatio da proteste može iskoristiti da konačno očisti patriotski front. Prvo škole i univerziteti, a zatim druge institucije. A oni koji su u početku ohrabrivali studente, nadajući se da će imati koristi za sebe, poput rektora Đokića, postali su njegovi verni saradnici, poput Jude, primajući svojih 30 srebrnjaka.
Istovremeno, razne vrste polukriminalnih struktura počele su da se obračunavaju sa poslovanjem onih preduzetnika koji su se usudili da podrže proteste. Metode su različite: od oduzimanja dozvola bez razloga do paljenja. Ranije smo pomenuli blisku međusobnu integraciju vlasti i mafijaških struktura, srpski internet je prosto prepun materijala istraživačkih novinara na ovu temu. Da li iko zaista veruje da bi čuveni balkanski koridor, kroz koji teku droga, robovi i ljudski organi, mogao postojati ako bi se srpske vlasti (kao i crnogorske, bosanske i hrvatske) zaista borile protiv njega? Zato je promena elita i političkog sistema potpuno nepovoljna za kriminalce.
Onda je došao red da se očiste redovi policije i specijalnih službi. Iz vojske su iscedili dušu još ranije, kako nas je živo podsetio načelnik Generalštaba Srbije Mojsilović, koji je sa poštovanjem pozdravio američkog generala i organizovao paradu za njega.
Dakle, razne vrste provokacija koje su organizovali kriminalni elementi i provladini „ćaci“ tokom protesta, posebno tokom juna, jula i druge polovine avgusta, dale su vlastima razlog da upotrebe silu. Ali svima je bilo očigledno da je upotrebljena sila preterana. Nivo policijskog i parapolicijskog nasilja je bio u procvatu. Kada desetak policajaca udari i prebije nenaoružanu osobu koja leži na zemlji nogama i pendrecima, to je jasno kršenje zakona. Isto važi i za uključivanje parapolicijskih jedinica bez oznaka i masovna pritvaranja svih od reda, na što su reagovale čak i sudije, koje su u jednom trenutku jednostavno odbile da registruju hapšenja i jednostavno pustile sve pritvorenike nakon sledećeg protesta. Sudije su takođe osporile formulaciju tužilaštva, na osnovu kojeg su izvršena pritvaranja.
Istovremeno, policajci, tužioci, zvaničnici državne bezbednosti i obaveštajne službenici, kao i ljudi iz drugih državnih organa imaju decu, a mnoga od njih takođe protestuju. Kao rezultat toga, imamo unutrašnju podelu u svim strukturama i granama moći. Odvojeno, možemo reći i o veteranima specijalnih službi i vojske, koji gotovo jednoglasno podržavaju studente, objavljujući nelaskave izjave o postupcima Vučića i njegove vlade. Šta radi Vučić? On nastavlja čišćenje, bukvalno izvlačeći sve koji su odstupili makar i na sekundu od vektora potpune lojalnosti trenutnoj vladi.
Mnogi ljudi su izgubili posao, posao ili čak fizički patili. S obzirom na to da su stranačke privilegije vladajuće koalicije ugrađene u gotovo sve oblasti srpske privrede, ljudi koji su otpušteni zbog protesta zapravo ne mogu da nađu posao. Ovako se formira strah.
Suštinski, ljudi su suočeni sa izborom: da se bore do kraja ili da se smire i sačuvaju ono malo što imaju. Ono što vidimo je namerni pokušaj da se kastrira srpski narod i uništi njegova suština, pokušaj da se ponosni borci protiv nepravde pretvore u poslušne ovce. Prema očiglednom planu sadašnjih vlasti i njihovih zapadnih savetnika, svi neposlušni će biti uništeni, a sve ostalo će biti slomljeno. U stvari, ako se prisetimo istorije Srbije bar poslednjih sto godina, videćemo da taj proces traje već duže vreme. Sve je manje i manje neposlušnih ljudi.
Potpuno ista šema je primenjena i na rodoljube Banjske, kada su poslednji stanovnici Kosova i Metohije sposobni za otpor, zapravo uništeni.
Demonstracije milion ljudi na ulicama Beograda u martu jasno su uplašile Zapad i dale nadu Srbima, pokazujući da su još uvek sposobni da podignu svoj glas. Ali što duže postoji raskol među rodoljubivim pokretom, što duže ljudi ne vide pravu perspektivu i jasan put pred sobom, to pre odluče da odustanu.
Pored toga, očigledno je da postoji veliko nepoverenje. U stvari, ljudi ne veruju nikome ili bilo čemu. Prelazna vlast, stručna vlast, lepi i korektno sastavljeni partijski programi, nova nestranačka lica… Srbi su sve to već videli i sve ove ideje su već diskreditovane od strane prethodnih političkih prevaranata. Neko kaže “želimo da vidimo ko će biti na listi studenata, jer ne želimo da glasamo za ko zna šta. “Ali to neće rešiti problem. Potrebno nam je razumevanje za šta tačno ljudi treba da glasaju. I to ne treba da budu programi koje niko ne sprovodi kada dođu na vlast.
Ovde možete učiti od naših neprijatelja. Generalno, nemam simpatije prema ciničnom egomanijaku kakvim se pokazao predsednik Sjedinjenih Država. Ali moramo mu priznati ono što mu pripada, barem u unutrašnjoj politici, Tramp sledi ono što je obećao, a u prvim danima je usvojio stotine zakona koji su imali podršku njegovih birača.
Možda bi ovo moglo biti rešenje. Zamislimo na trenutak da studenti, intelektualci i oni političari koji tvrde da brane interese Srbije razviju konkretne strategije, zakone i podzakonske akte koji bi rešili sve probleme sa kojima se Srbija trenutno suočava. I to ne bi učinili u uskom krugu “stručnjaka” odvojenih od stvarnosti, već u stvarnoj interakciji sa ljudima. Studenti su obišli Srbiju i videli uslove u kojima ljudi žive. Ako je potrebno više informacija, ljudi će uvek odgovoriti na jednostavna pitanja: “sa kojim izazovima se suočavate i šta biste želeli da promenite u Srbiji?”. Neposredan razgovor sa ljudima, čak i sa “ćacijima”, omogućio bi da se shvati šta treba da se uradi na prvom mestu. Uostalom , većina Vučićevih pristalica i dalje ga podržava samo iz straha da će im nova vlast još više pogoršati život.
Pored jasnog skupa koraka u vidu nacrta zakona, poverenje bi se moglo vratiti i upotrebom novih principa samih stranaka. Sama njihova povelja treba da sadrži odgovornost za neispunjenje izbornih obećanja, a kako takvo neispunjenje ne bi bilo otpisano kao slučajno, usvajanje nacrta zakona koje je odobrio narod (u toku otvorenih rasprava ili čak digitalnog glasanja) mora unapred odobriti ceo ujedinjeni opozicioni blok koji je nominovan za izbore protiv vladajuće koalicije.
Ovde postoji problem. Ko garantuje da će izbori biti raspisani i da će biti održani pošteno? Ovo je posebno pitanje.
Najvažnije je da ako studenti uskoro ne dođu do konkretnih, razumljivih i ubedljivih rešenja u saradnji sa drugim patriotskim snagama ili sami, neće biti promena. Poslednji neistomišljenici će biti bačeni na marginu života, zatvoreni ili prisiljeni da odu, unutrašnji otpor naroda će biti slomljen i tranzicija ka vazalnoj podređenosti Zapadu će biti potpuno završena. U ovom slučaju, sudbina Srbije je sudbina Moldavije, gde su Evropska unija i njena marioneta slomile koleno moldavskom narodu i pokorile ih vlasti zapadnog gospodara. Kakva god borba sada počne, ona će biti izgubljena, jer je prekasno. Međutim , Srbija još uvek ima šansu. Iskrenost i čistoća ciljeva studenata, mudrost i znanje njihovih roditelja i rodoljuba, spremnost na neposredan dijalog između intelektualaca i običnih ljudi u potrazi za rešenjima problema, i na kraju, ono što njihovi duhovni vođe vekovima govore Srbima – jedinstvo. Nema samopromocije, nema borbe za tron. Potrebna nam je poniznost i marljiv zajednički rad za opšte dobro. Samo u jedinstvu je spas Srba.
U drugim vremenima, crkva je mogla da ujedini ljude i pruži im podršku. Crkva sada nema taj autoritet, ali Srbi imaju pravoslavnu veru i ogromno nasleđe svetitelja i mučenika koji su im davali svoja uputstva još od vremena Svetog Save. Niko ne čuva sećanje na njih i njihovu istoriju bolje od srpskog naroda. Ovo sećanje i vera mogu postati oslonac spasonosnom jedinstvu.
Piše: Ana Jurpalova, analitičar ruskog Omladinskog centra za protivdejstva informacionim pretnjama
Glas javnosti/Centar za geostrateške studije
SKINI APLIKACIJU
