Amerikanci ruše režim u Iranu po receptu iz Srbije: Analitičar koji je radio na obaranju Miloševića otkrio plan, evo šta sledi
Autor: Glas javnosti
Sa neuobičajenom odlukom predsednika Donalda Trampa da napadne tri ključna/kritična iranska nuklearna postrojenja, postavljaju se dva pitanja: Prvo, kako će iransko stanovništvo reagovati na odluku? Drugo, da li će ovo naštetiti ili pomoći šansama za promenu režima?
Naravno, nećemo odmah dobiti odgovore na ova pitanja. Ali mislim da je fer reći da istorija u ne tako dalekoj prošlosti nudi poučan vodič za ono što bi se moglo dogoditi, piše Dag Šoen u svom tekstu, objavljenom na Foks njuzu.
Šoen ima više od 40 godina iskustva kao anketar i politički je konsultant. Bio je savetnik predsednika SAD Bila Klintona i učestvovao je u predsedničkoj kampanji bivšeg gradonačelnika Njujorka Majkla Blumberga.
DOUG SCHOEN: Trumps Iran strategy could ignite long-awaited regime change. My Serbia experience is a guide https://t.co/JFJj3EVyMp
— Fox News Opinion (@FoxNewsOpinion) June 23, 2025
„Iako je u ovom trenutku teško odgovoriti na ova pitanja sa visokim stepenom sigurnosti, postoji jedna istorijska analogija u koju sam bio duboko uključen, a koja može pružiti uvid.
Pre više od 24 godine, dok sam radio u administraciji Bila Klintona, bio sam jedan od glavnih aktera koji su savetovali Stejt department o situaciji u Srbiji. Tamo sam vodio napore na terenu da bih srpskoj opoziciji pokazao da se predsednik Slobodan Milošević može pobediti.
U to vreme, mnogi i u SAD i u Srbiji su smatrali da su skoro 80 dana NATO bombardovanja i rat na Kosovu 1999. godine proizveli tendenciju rasta podrške Miloševiću, tipično za ratnja stanja i vanredne situacije.
Pa ipak, ankete koje sam sproveo ubedljivo su pokazale suprotno.
Podaci su otkrili da je uprkos naporima režima da prikaže Miloševića kao snažnog i popularnog, on bio izuzetno slab, sa 70 odsto negativnog rejtinga.
Kao što je u to vreme priznato u Vašington postu, strateške smernice koje sam pružio na osnovu tih anketa dovele su do razvoja kampanje koja je ubrzo srušila režim za koji je malo ko mislio da je toliko ranjiv.
Postoje upečatljive paralele između Miloševićevog pada i situacije u kojoj se Hamneijev režim nalazi danas.
U oba slučaja ima onih koji smatraju da bi strani vazdušni napadi ojačali nacionalistički sentiment u korist režima koji daje prioritet projektovanju aure popularnosti uprkos tome što ga građani baš ne vole.
Dalje, u Srbiji smo otkrili da postoji sveprisutan bes prema vladi, posebno zbog lošeg stanja ekonomije.
U Iranu postoji slično ako ne i intenzivnije nezadovoljstvo hroničnim lošim vođenjem ekonomske i nacionalne politike od strane režima.
Svakako, podaci anketa iz Irana su ograničeni, iako je Stasis, firma koja je specijalizovana za sprovođenje metodološki ispravnih istraživanja u zemlji, objavila anketu u oktobru prošle godine, koja dosta govori.
Otkrili su da gotovo osam od deset (78 odsto) Iranaca smatra da je vladina politika kriva za ekonomske probleme zemlje.
Pored toga, u zemlji od 90 miliona stanovnika, gde je otprilike 60 odsto mlađe od 30 godina, ista anketa pokazuje da više od tri četvrtine (77 odsto) Iranaca veruje da „iranska omladina ne vidi prosperitet za svoju budućnost u Iranu“.
Sve ovo znači da, poput Miloševićevog režima, iranska vlada izgleda ima snažnu podršku naroda, ali je ispod površine izuzetno slaba i ranjiva.
Za mnoge, ideja da Izrael, a posebno premijer Benjamin Netanjahu, može dovesti do promene režima u Iranu je teško shvatiti ozbiljno.
Ali, detaljnije ispitivanje trenutne situacije, kao i skorije istorije samog Irana, podržava ideju da bi Netanjahu mogao biti više u pravu nego što to nije.
Razmotrite istoriju: Od 2009. godine, bilo je deset protestnih pokreta širom zemlje, sa milionima Iranaca koji su izašli na ulice protiv vlade.
I dok je postojao široki spektar razloga za te proteste – od očigledne izborne prevare do najnovijih demonstracija izazvanih ubistvom Mahse Amini – svi oni ističu široko rasprostranjeno protivljenje sadašnjem režimu.
U istom duhu, baš kao što sam video u Srbiji, veliki broj protesta i njihovi različiti uzroci otkrivaju značajno veliko protivljenje koje pod pravim uslovima može efikasno mobilisati i izvršiti pritisak na režim.
U tom cilju, dok smo mi morali aktivno da organizujemo te pokrete u Srbiji, ti uslovi su već evidentni u Iranu, i to u mnogo većem obimu.
Pored sumorne budućnosti sa kojom se suočava iranska omladina, represivni zakoni režima prema skoro 44 miliona građanki pretvorili su praktično polovinu stanovništva u građane drugog reda koji nemaju mnogo toga da izgube od pobune, kao što su stotine hiljada ljudi učinile tokom protesta protiv Mahse Amini 2022. godine.
Naglašavajući koliko je duboka mržnja prema režimu, Iran internešnel je izvestio da je primio pisma u kojima se izražava lična zahvalnost Netanjahuu, a Džerusalim post je izvestio da im je iranski izvor rekao:
„Ovaj rat je značajno ojačao i oživeo novi optimizam“ među Irancima za promenu režima.
Izvor lista „Post“ iz Irana je nastavio, rekavši da su „razgovori oko glavnog grada (Teherana) usmereni na poslednje dane režima i da su ih sami sebi odbrojali“.
Van Irana, debata je već počela.
S jedne strane su lideri poput izraelskog premijera Bendžamina Netanjahua, kao i novinari poput bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona i predsednika Instituta Jorktaun Seta Kropsija.
Ti ljudi su tvrdili – Bolton i Kropsi u Volstrit žurnalu, a Netanjahu u razgovoru sa Bretom Bajerom iz Foks njuza i na drugim forumima – da je ovo najpogodniji trenutak za promenu režima u Iranu od revolucije 1979. godine.
S obzirom na dubok rezervoar antirežimskog sentimenta u iranskom narodu, glasi njihov argument, najbolji kurs delovanja jeste da uništenje vojske i simbola moći režima od strane Izraela da Irancima hrabrost da se ujedinjeno pobune protiv vlade.
Na drugoj strani debate su oni poput francuskog predsednika Emanuela Makrona. Progonjen neuspelim pokušajima promene režima u Iraku i Libiji, Makron je izrazio sumnju u mogućnost uspeha u nastojanju da se promeni režim, rekavši da bi to „rezultiralo haosom“.
Neki su takođe tvrdili da bi akcije Izraela mogle da stvore efekat „okupljanja oko zastave“ (tendencije kratkoročnog rasta nacionalne podrške za vlast u kriznim vremenima) i da podstaknu nacionalizam među iranskim narodom.
Da budem jasan, iako obe strane imaju legitimne argumente, na osnovu mog iskustva u Srbiji, verujem da je mnogo jači onaj Netanjahuov i onih na njegovoj strani.
Nakon što je Izrael uništio praktično ceo njen lanac komande i ostaje u potpunoj kontroli iranskog neba, iranska vlada je slabija nego ikada pre.
Slično tome, za razliku od Libije i Iraka, Iran ima dobro organizovanu opoziciju, sa mnogo utvrđenijim osećajem nacionalnog jedinstva nego što su ga ikada imali Irak ili Libija.
Uzevši sve zajedno, postoje jaki dokazi koji potkrepljuju verovanje Izraela da bi iranski režim mogao pasti, posebno imajući u vidu izuzetan oprez Izraela u ciljanju samo simbola režima da bi se izbeglo podsticanje nacionalizma.
Naravno, postoje rizici u podsticanju promene režima i uopšte nije zagarantovano da će sledeći režim biti onaj koji Zapad želi. To bi vrlo lako moglo rezultirati ekstremnijom vladom koju bi predvodili ostaci tvrdokornih pristalica Revolucionarne garde.
Međutim, greška je sličnih razmera odbaciti ovu šansu.
Istorija je pokazala da kada ugnjetavani narod, ljut na svoju vladu, stekne samopouzdanje i dobije podršku – čak i samo vazdušnim snagama – ishod ne mora biti haos ili opstanak sadašnje vlade.
To je dovelo i moglo bi ponovo dovesti do istinske promene režima.
U oba slučaja, i u Iranu i u Srbija, došlo je do široko rasprostranjenog bombardovanja zemlje, pa čak i civila, sa kolateralnom štetom po civilno stanovništvo.
U slučaju Srbije, svi neto rezultati su bili da je to ojačalo odlučnost srpskog naroda da se reši autoritarnog diktatora – Miloševića.
A u slučaju Irana, ako je istorija ikakav vodič, to će oslabiti već krhki režim i, nadamo se, pružiti izlaz milionima Iranaca koji žele veću meru slobode i mira u svojim životima“, zaključuje Šoen.
Glas javnosti/D01S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
