Ovo je priča o Iliji Gojkoviću, jedinom generalu srpske vojske koji je poginuo u Velikom ratu i i Agi, njegovom konju na kome je predvodio juriše!

U bilo kom ratnom sukobu, retko se dešava da strada oficirski kadar

Sem na ovim našim prostorima. Uobičajno je da kada se kreće u juriš, starešina izda naređenje da se ide u napad. U srpskoj vojsci često se čula starišenska "Junaci za mnom, juriš!" Jedan od takvih oficira, oficira najvišeg ranga je bio i general Ilija Gojković. Učestvovao u šest ratova, protiv Turske, Bugarske, Austrougarske i Nemačke! 

Da li ste čuli za generala Gojkovića, koga je vojska zvala „Naš Čiča“? Ovo je priča o Čiči i Agi, konju na kome je predvodio juriše, jedinom generalu srpske vojske koji je poginuo u Velikom ratu, i to boreći se sa podmornicom, piše 011info.

Karijera bez premca
Ilija Gojković je rođen u pomoravskom Drenovcu kod Paraćina 2. avgusta 1854. godine. Sa 16 godina, po završetku dva razreda gimnazije, kao dobrovoljac oblači uniformu Knjaževine Srbije. I ako ne ide na visoke vojne škole, sa 22 godine na epoletama mu je čin potporučnika pešadije. Godinu dana kasnije komanduje bataljonom u Srpsko-turskom ratu 1877-1878. godine. Bez vojne akademije, Gojković napreduje u vojničkoj karijeri, od običnog vojnika do generala. Sve to vreme prate ga hrabrost, ali i strogost. Čast i otadžbina su mu bili uvek na prvom mestu.

Jedna od njegovih osobina bila je i što bi svakom „sasuo u lice“ ono što mu je bilo na umu, bez dlake na jeziku, bez obzira na status onoga kome su reči upućene, rođeni vojskovođa. Pogotovu ako je u pitanju bila Srbija, što ga je često dovodilo u nezavidne situacije sa nadređenima, pa i sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem, koji ga penzioniše 1901. godine. Majskim prevratom 1903, dolaskom na vlast dinastije Karađorđević, Gojkovića vraćaju u službu i staje komadantom Dunavske brigade, da bi sedam godina posle postavljen za vojnog ministra. Nepunu godinu je u ministarskoj fotelji, ali daje ostavku.

O kakvoj je vojničkoj karijeri reč, najbolje pokazuje podatak da je u Prvom balkanskom ratu komandovao Moravskom divizijom u Kumanovskoj bici, a kod Bitolja turski garnizon tera u bežaniju. Sa svojim „Moravcima“ je i u Drugom balkansom ratu na Bregalnici. Taktički potezi, hrabrost, urođena dovitljivost u oslobođenju Stare Srbije unapređuje ga u čin generala. Po tadašnjim propisima, da bi se postao oficir, nije bilo obavezno završiti visoke vojne škole.

Iz rata u rat...
Sa Moravskom divizijom, u čijem je sastavu i legendarni Gvozdeni puk, general Gojković je i na Ceru i u Kolubarskoj bici. Na Ceru zauzima strateški vrh Iverka, pa se Austrougari panično povlače. Za leđima im je, ispred svih srpskih boraca, kao i mnogo puta do tada, Ilija Gojković na belom konju, svom Agi. General je u borbama, a kroz karijeru je išao iz rata u rat, uvek bio na čelu svojih vojnika dajući primer kako se bori za otadžbinu. Pa i onda kada bi sokoleći svoje vojnike izleteo na belom konju ispred njih, ostajući bukvalno bez ikakve zaštite.

Ne razmišljajući o svojoj sigurnosti „Čiča”, isto je učinio i na Ceru. Jašući svoga belca Agu, bio je uočljiv, laka meta. Austrougari ne mogu da veruju šta ih je snašlo, njih nekoliko je u begu zapucalo prema srpskom đeneralu. Svedoci govore da je Ilija na vatru odgovorio tako što je još strelovitije na „belom atu“ poleteo, i stigao na dvadeset metara od neprijatelja. U svom naletu se izdvojio na brisani prostor, između srpskih i „carskih“ jedinica. Jedan kuršum je pogodio Agu. U padu, konj je pao preko đeneralove desne noge koju nije uspeo da izvuče iz uzengija. Ostao je prikovan za zemlju. 

Sve je to posmatrao političar i novinar, tada u činu poručnika, Dimitrije Tucović, čelnik socijalista ondašnje Srbije. Sa dvojicom vojnika pohitao je do generala, kome je noga bila priklještena i nije se mogao sam osloboditi. „Gospodine đenerale, smatram da je najbolje da se vi povučete, jer na prvoj liniji fronta moraju biti vojnici i niži oficiri od vas.“ Obratio se Tucović generalu, pošto ga je oslobodio. Gojković, još ošamućen od pada, izvadi sat i uzvrati Tucoviću: „Poručniče, na mom džepnom satu je tačno podne, udaljiću se sa prve linije fronta tek kad se ova neman austrougarska povuče preko valovite Drine!“ 

I tako i bi. Na prvoj liniji fronta ostao je sve dok i poslednji Austrougar nije pobegao preko Drine. General Ilija Gojković tada je imao 60 godina. U legendarnim bojevima na Drini Moravska divizija imala je 4.000 izbačenih iz stroja, što je činilo trećinu redovnog sastava jedinice. General Gojković, pravičan i strog, bio je veoma omiljen kod vojske koja mu nadenu i nadimak „Čiča“. Komanduje 1915. godine Timočkom vojskom i zaustavlja daleko snažniju bugarsku Prvu armiju u Kačaničkoj klisuri i tako omogućava srpskom narodu i vojsci povlačenje preko albanskih planina do Grčke.

Izmoreni ratovanjima
Stigavši na Krf, već vremešni i izmoren ratovanjima general se razboljeva, te ga Vrhovna komanda šalje na lečenje u Francusku. Oporavak traje godinu dana i Čiča potpuno spreman da nastavi borbu za oslobođenje otadžbine, odlazi u Napulj i italijanskim brodom „Minas“, zajedno sa grupom oporavljenih srpskih vojnika, plovi prema Solunu. Brod je prenosio i oružje i municiju za Solunski front, i državno zlato u sanducima, bilo ih je 25. Nedaleko od grčkog rta Matapan, nemačka podmorica sa dva torpeda pogodila je „Minas“. Beše rano jutro 2. februara 1917. godine. Brod je počeo naglo da tone. Kapetan Anđelo Parodi uputio je generala na čamac za spasavanje predviđen za oficire, našta mu je Čiča rekao: „Spašavajte prvo vojnike, mi oficiri ćemo poslednji!“.

Tako i beše. Zajedno, svi preživeli torpedovanje, ukrcali su se na čamce za spasavanje. Svi preživeli su se ukrcali u čamce. U tom trenutku izronila je nemačka podmorica, čelična grdosija naspram drvenih čamčića. Kapetan podmornice Valter Frostman zatražio je da se svi preživeli sa Minasa bezpogovorno predaju. Odgovorio je „Čiča“: „Srpski se đeneral nikad ne predaje!“, I zapuca general na neprijatelja. Kažu da su podmorničari bili za trenutak zatečeni jer su najmanje očekivali da će neko pružati otpor, i to sa pištoljem. Zbunjenost Nemaca kratko je trajala, uzvratili su i ubili đenerala Iliju Gojkovića. „Čiča“ ili „Naš Čiča“ kako su ga njegovi vojnici zvali, sahranjen je u morskim dubinama.

Generala Ilija Gojković je imao devetero dece: pet sinova i četiri ćerke. Najstarijem sinu Vojislavu suđeno je u Solunskom procesu kao pripadniku “Crne ruke”, i biva osuđen. Sećanje na “Našeg Čiču” baštini takmičenje u daljinskom jahanju Ljubičevskih konjičkih igara koje nosi njegovo ime, kao i ulice sa imenom generala Ilije Gojkovića u Požarevcu, Nišu, Paraćinu i beogradskoj Rakovici, Lazarevcu i Obrenovcu.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU