Marseljski atentat 9.oktobra 1934: Pucnji na kralja Aleksandra Karađorđevića (68) deo

Da li je kralj Aleksandar onog kobnog devetoktobarskog marsejskog dana 1934. bio umoran od svega - i od dvorske bulumente, brojnih izazova diktature, dugotrajnih sva|a, nadmudrivanja i trvenja sa Hrvatima - kad je olako prenebregao i poslednje upozorenje da ulazi u zločinačku jazbinu, odakle mu povratka - nema?!

 *********

Na Belgijskom keju, gde se kralj iskrcao, stajala je kolona luksuznih automobila. Za kralja i ministra Bartua bio je spremljen automobil "dela`", pozadi otvoren i sa volanom na desnoj strani.

Sa Belgijskog keja svečana kolona vozila krenula je bez pratnje 12 žandarma na motociklima, koji su povučeni sat vremena pre nego što je "Dubrovnik" uplovio u luku.

Kolona se kretala veoma sporo ulicom La Kanenbjer. U autu u kojem je sedeo kralj bili su Bartu, general Žorž i jedan agent. U koloni su bila još dva automobila. U jednom su sedeli Pjetri, ministar mornarice i Jevtić, jugoslovenski ministar spoljnih poslova.

Bio je još jedan automobil gde je bio Aca Dimitrijević, upravnik dvora, koji je sa kraljem krenuo na put. Auto kojim je išao kralj, bio je na čelu kolone. Ispred kraljevog auta išao je polueskadron konja, s obe strane, a iza auta dva oficira na konjima.

Sve je delovalo mirno. Svet je izlazio na put da vidi kralja. Oni su klicali, a kralj je otpozdravljao i na licu mu se video poluosmeh.

Bilo je 16 sati i 2o minuta kada je neki čovek istrčao iz gomile prišao autu sa buketom cveća u ruci.

Vikao je na francuskom: "Živeo kralj".

U deliću sekunde on je skočio na papuču automobila, iz buketa je izvadio pištolj i počeo da puca. Prva dva metka su pogodila kralja u grudi. Pred ubicom se postavio general Žorž koji je pao pogođen. Vozač, Foasak je skočio i uhvatio atentatora, a major Piole je sa konja zamahnuo sabljom dva puta i atentator je ubrzo bio linčovan od gomile.

U ovoj opštoj gužvi, počela je da puca i francuska policija, pa je više ljudi nastradalo. Spiskovi povređenih koji su kasnije sastavljani su neusaglašeni.

Primetna je razlika u imenima i prezimenima, što samo svedoči o panici i neorganizovanosti samih Francuza, koji nikad do kraja nisu sredili spisak povređenih, i naravno odgovorili na pitanje - ko je sve pucao?

Kada je francuska policija počela besciljno da puca iz svojih službenih revolvera, želela je da prikrije da je zbog nje stradalo nekoliko građana. To su pripisali atentatoru.

Međutim, čaure koje su pronađene i koje su bile izložene u vojnom muzeju jasno su ukazivale na vinovnike dodatne tragedije.

Atentator je koristio pištolj marke MAUSER 7.63 mm. serijski broj 7391, a policija je koristila revolvere 8 mm LEBEL M - 1892. Sve oružije, rezervni okviri, preostala municija, prikupljene čaure, predati su 28. aprila 1936. Vojnom muzeju u Beogradu, gde je bilo izloženo. U periodu 1941 - 1947, oružje, čaure i auto su jednostavno nestali. Dugo se vodila polemika. Šta je bilo sa tim? Može li se pretpostaviti da su to uradili oni kojima ne bi išlo u prilog da se uporede kalibri sa metaka koji su završili u telu Luja Bartua i kralja Aleksandra, kao i oni meci nađeni u "Delažu" Tada bi se sigurno znalo ko je pucao i u koga. Do tada ostaju samo nagađanja i pretpostavke.

U opštoj gužvi Luj Bartu je izašao iz auta i držao se za levu ruku u koju je bio pogođen. I atentator i Bartu su odvedeni u bolnicu. Luju Bartuu je prva pomoć ukazana još na licu mesta. Povez koji je trebao da zaustavi krvarenje bio je postavljen ispod, a ne iznad rane pa je u bolnici umro usled krvarenja?!

Volkov smatra da je ovo bio deo zavere i da je neko namerno pogrešno stavio povez. Ovde ima dosta nejasnih stvari zbog kojih istoričari pokreću mnogo kontroverzi.

Linčovanje atentatora takođe spada u veliku zagonetku, jer se smatra da je on jedini od četvorke koja je bila spremljena, znao prave nalogodavce, pa i da je i ubijen da ne bi otkrivao identitete ljudi koje je poznavao!

Kraljevo telo nije dato na obdukciju tako da se ne zna da li su on i Bartu bili ubijeni iz jednog pištolja ili više?!

Kalibri koji su pronađeni na licu mesta bili su različitog porekla. Kada bi se sve ove stvari povezale, zaista ostaje misterija i pitanje: ko je sve pucao u Marselju i na koga? 

Zavera

 Snimak atentata postoji. Tokom posete snimljen je na filmskoj traci.

Operater, koji je snimio film drame, umro je pod misterioznim okolnostima 24 časa posle tragedije. Skoro se svi slažu u tome da je na snimku, koji je u jednom delu isečen, nalazi lice koje bi atentat moglo da poveže sa pravim nalogodavcem.

To je verovatno lice koje je Bartuu dalo pogrešno prvu pomoć. Zbog toga je snimatelj i ubijen jer je on mogao da identifikuje to lice, zato je deo trake i uništen. Zaista, kada se pogleda film, može se zapaziti da nedostaje deo samog pucnja u kralja.

Luj Bartu i atentator preminuli su u bolnici uveče.

Jedini koji je preživeo bio je general Žorž koji se hrabro isprsio da zaštiti kralja i dobio metak u grudi. On se posle pet meseci oporavio.

Kraljevo telo je preneto u prefekturu. Čitav tim lekara je probao da ga vrati u život, čak su mu dali inekciju pravo u srce. Međutim, on je već bio mrtav.

Zatim je, isto u Prefekturi, položen na jedan divan i bio je prekriven zastavom i cvećem. Tamo su mu građani odavali počast.

Nemačka "dimna zavesa"

 Celokupna Jugoslovenska štampa prenela je ovu vest. Na svim naslovnim stranicama bilo je krupnim slovima napisan amanet koji je kralj ostavio svome narodu:

"Čuvajte mi Jugoslaviju".

Ove navodne kraljeve reči preneo je javnosti budući predsednik vlade, Bogoljub Jevtić, koji je bio pored kralja  Aleksandra dok je bio u samrtnom ropcu.

Ova rečenica prvobitno se završavala "...i prijateljstvo sa Francuskom", ali je naknadno skraćena kao preduga za trenutno usmrćenog suverena".

(Danas, naravno, mnogo je istraživača istraživača ubista i atentata u Marselju bliže uverenju, da je ovo bila izmišljena rečenica kralja Aleksandra, ali...)

Očigledna namera nove vlade bila je da se nastavi sa ranijom  politikom (sad već pokojnog kralja) koja je zagovarala integralno Jugoslovenstvo i centralizam.

Koliko god da je narod bio tužan i u velikoj žalosti za svojim kraljem, ova ideja nije još dugo živela.

Čim su stigle prve vesti o istrazi i da je Keleman bio u ustaškoj organizaciji, kao i to da je u atantat umešana ustaška organizacija, istog momenta je izazvala provalu nezadovoljstva i napada na Italiju i Mađarsku kao glavne krivce, obzirom da su oni tolerisali i pomagali ustaški pokret.

Vlada je organizovala velike demonstracije protiv Italije i Mađarske. Štampa je bila puna teških reči za Musolinija, tražila se odgovornost. Do većih incidenata nije došlo, sem razbijenih prozora na italijanskoj ambasadi.

Meštrović se seća ovih prvih reakcija. Čim je čuo za atentat on je otišao do Mačeka koji je tada robijao u Mitrovici.

Maček mu je rekao:

"Al ja mislim, da su tu stranski prsti... Kaj bi vraga ustaše same. Musoliniju su Pavelić i njegove ustaše samo sredstvo, samo daska da dojde na naše".

Vlada je odmah održala sednicu na kojoj je rešeno da se Aleksandrov politički testament uzme kao osnov za sastavljanje regentstva.

Javnost je već sutradan bila obaveštena da je novi kralj, naslednik Aleksandra, Petar II, a da će do njegovog punoletstva postojati namesništvo u sastavu: knez Pavle Karađorđević, brat od strica pokojnog kralja, Ivan Perović, ban savske banovine i dr Radenko Stanković, senator i ministar prosvete.

Ubrzo se u Francuskoj pojavila i jedna brošura Antija Robera Petija pod nazivom "Kralj Aleksandar I od Jugoslavije kao žrtva masonske zavere" gde je optužio francusko ministarstvo unutrašnjih poslova i francusku policiju da je učestvovala u scenariju ovog zločina.

U ovoj brošuri bili su prozvani šefovi masonerije cele Evrope. Većina savremenika smatrala je da su za atentat odgovorne Italija i Ma|arska. Nemačku je retko ko spominjao.

Francuska štampa nije u zvaničnim krugovima digla veliku pra{inu oko celog doga|aja, a posebno oko pitanja da li je Italija bila nalogodavac.

Francuzi su smatrali da ubistvo kralja Aleksandra i Luja Bartua ne treba da se odrazi na francusko-italijanske odnose.

Italijanska, kao i mađarska štampa su ove događaje komentarisali vrlo uzdržano i zauzimale su pomirljiv ton i sa Francuskom i sa Jugoslavijom. Međutim, sva svetska štampa ističe odgovornost Italije i Mađarske, odnosno njihovih vlada, u atentatu. U tome se ističe naročito nemačka štampa.

To je uostalom, tvrde pristalice Volkova, i bio drugi deo plana "Tevtonski mač" koji je trebao da širi dezinformacije i protivitalijansku kampanju.

Gering je doputovao u Beograd, na sahranu kralju sa jasnim ciljem da naglašenim prijateljstvom prema Jugoslaviji odvuče sve sumnje u vezi nemačkog učešća u atentatu. To je bila nemačka "dimna zavesa".

Veće od ustaške zavere 

Nije ni sva štampa izveštavala isto!

List "Tajms" je u broju od 13 i 14 februara 1936. godine komentarisao prilike koje se tiču marseljskog atentata tvrdeći da se iza izvršenog zločina skriva "nešto mnogo veće od čisto ustaške zavere, da opasno pokroviteljstvo prema hrvatskim teroristima nije ograničeno samo na Mađarsku i da druge tajne organizacije mogu biti povezane sa odvratnim ubistvom."

Povodom smrti kralja Jugoslavije, Aleksandra I Karađorđevića, iz celog sveta stizali su telegrami saučešća.

(Glas javnosti - Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU