Mali doprinos Glasa Javnosti mogućem rasvetljavanju likvidacije Slavka Ćuruvije, vlasnika Dnevnog telegrafa i "Evropljanina":  GDE JE NESTALO 415 HILJADA DOLARA?! (19.deo)

...Bio je 11. april 1999. godine.

Najveći, uz Božić, pravoslavni praznik.

Uskrs.

Praznik je bio za sve, osim za ubicu, ili ubice, mog kolege, drugara i prijatelja, jedno vreme i „gazde“ u „Nedeljnom Telegrafu“, Slavka Ćuruvije.

Izlazio sam iz redakcije „Svedoka“, tada u zgradi „Borba“, na Trgu Nikole Pašića, ili je još bio Trg Marksa i Engelsa, ne sećam se...

Izašao sam na ulaz iz Kosovske, da sednem u automobil, i da požurim na zakasneli, uskršnji ručak...

Zazvonio mi je mobilni, pogledao sam na sat, bilo je nekoliko minuta do 17.

Zvao me je Kojadin. Dragan Kojadinovi}, glodur tada prestižne TV STB...

"Dinjo, gde si?“, pitao me je Kojadin.

- U Kosovskoj, idem kući, gotovo je za danas...

„Molim te, proveri, čujem da je ubijen Slavko Ćuruvija, pred ulazom u zgradu, u (onda) Lole Ribara“, sledio me je Dragan Kojadinović.

- Šta ti je, pa maločas sam ga sreo. Šetao je s Brankom. (Branka Prpa, Slavkova prijateljica i nevenčana supruga - primeda V.Dinić.)

Kojadinović: Zvao te je, više neće. Proveri molim te i javi mi odmah, da pustim vest u etar, ako je tačna...

Izađoh iz automobila, otrčah do Lole Ribara i pred ulazom, u pasažu zgrade scena koju nikad neću da zaboravim dok sam živ: Slavko, u crnoj jakni, leži, licem prema zemlji, krv polako osvaja  prolaz... osim dva klinca koji zapanjeno gledaju, nikog nigde.

Uskrs je!

Dakle, tačno je...

- Alo, Kojadine. Tačno je!

„Mogu da objavim?“

- Objavi...

Slavko Ćuruvija(50), vlasnik „Dnevnog telegrafa“ i magazina „Evropljanin“, ubijen je 11. aprila 1999. godine. U 16.40 sati, glasio je lid za novinsku vest.

Ili, tada „U Ulici Lole Ribara, u prolazu broj 35, 11. aprila, lišen je života, iz vatrenog oružja, od strane nepoznatih izvršilaca Slavko Ćuruvija (1949.)“, pisalo je u šturom saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova, Sekretarijat u Beogradu.

Da se, malo oporo našalim, koristeći reči mog prijatelja Slavka:

„Taman, majstore, da vest uđe u sva izdanja novina, i u provincijsko...“

Tako je govorio Slavko, u doba kada mu je režim Slobodana Miloševića izricao višemilionske kazne, kada su mu novine zabranjivane, kada mu je plenjena imovina, pomalo strahujući da i on, ne postane - vest za novine.

Istina, njega je stalno bilo u novinama, ali do tog kobnog Uskrsa 1999. nije bio baš on - prvorazredna vest.

Pogotovo ne u crnoj hronici.

Slavko Ćuruvija je ubijen u doba dana kada vest o tome obavezno „stiže da uđe u provincijsko izdanje“, ali je smrt Slavka Ćuruvije, po mnogo čemu pala u nedoba za novine.

Njegova smrt stopila se s bombama NATO agresora na SRJ, utopila se u moru vesti o vandalskom razaranju Jugoslavije... Uz to, novine u to doba, bile su pod prismotrom Ministarstva za informisanje Vlade Srbije i jednom vidu, ne baš prave, ali ozbiljne cenzure...

Ali, gle simbolike: sahrana Slavka Ćuruvije počela je pod sirenama za vazdušnu opasnost, koje su, načas, odjavljene, kad je sahranjen.

Objavio sam u ratnom izdanju „Svedoka“ fotoreportažu sa sahrane. Čuo sam sutradan da je tadašnji ministar informisanja u Vladi Srbije Aleksandar Vučić, malo izriban od „ratnih cenzora“ što je „SVEDOKU“ dopustio da objavi fotoreportažu, dovoljno je bilo, valjda, samo vest...

Ali, Aleksandar Vučić je, ako mi je dobro preneto, tada „važnijim od njega“ rekao: Je l’, čovek ubijen?

Jeste.

Je l’ čovek sahranjen?

Jeste!

Je l’ su bili ljudi na sahrani?

Bili su!

Pa u tom tekstu ničeg drugog nema, osim informacije da je čovek ubijen, sahranjen i to je sve.

Tako je govorio tadašnji ministar informisanja. Aleksandar Vučić.

Aleksandar Vučić, ministar odbrane Srbije, prvi potpredsednik Vlade Srbije i koordinator svih tajno-bezbedonosnih službi države, danas predsednik Srbije,  formirao je tada i Komisiju za istinu o ubistvima novinara, a na kormilu je Veran Matić(B92), kome su, valjda, sad sve tajne policije morale da na tacni i na daju sve relevantne dokaze?!

Ne znam kakva je sva ovlašćenja ima i imala ta Komisija sa sve Veranom na čelu, ali je procurela, tada, informacija koju je obelodanila “Politika” (novinar M.Galović) – “Provera mobilne telefonije zbog ubistva novinara” budi nadu da je ova Vlada zaista rešena da stavi tačku bar na ubistvo Slavka ]uruvije.

Jer, iza te, naoko, obične informacije, i provere, najavljivao se, možda spektakularni obrt u “slučaju Ćuruvija”!

Neću se pozivati na “svoj izvor” blizak Vladi, tužilaštvima ili Veranu Matiću, jer ga nemam (on je u tada bio u “Informeru”, ali znam (a odakle znam, pa to sad i “vrapci pričaju” – da je na listinzima mobilne telefonije “uhva}en poziv” sa mobilnog telefona 063 2....7, jednog dugogodišnjeg novinara i urednika, ali i transktipt i pitanje jednog visokog funkcionera (tadašnjeg) MUP – o likvidaciji Slavka Ćuruvije, upravo postavljenog sa tog broja mobilnog telefona?!

Istovremeno, ubeđen sam bio da će se “Veran-Alek komisija” pozabaviti i jednom prozaičnijom činjenicom, dobro – pitanjem, da li je posle ubistva Ćuruvije, na Uskrs 1999. godine, nestalo i 415 hiljada dolara!?!

Otkud to znam?

Evo: na sam dan ubistva, dakle na Uskrs, 11. aprila, sad već davne 1999. godine, sreo sam se u Svetogorskoj sa Slavkom Ćuruvijom, koji je sa Brankom Prpom krenuo na ručak “kod Vuka”...

Ćuruvija: Dinjo, šta radiš?

Ja: Čekam neke ljude.

Ćuruvija: Ajde s nama na ručak.

Ja: Ne vredi, zakazao sam da dođu, hvala ti...

Ćuruvija: Kaži Joci (tehnički urednik u “Svedoku”, koji je ranije radio kod Ćuruvije i Đorgovića kao tehnički urednik u “Nedeljnom telegrafu”, a kasnije kod Slavka (dok nije ugašen) u “Dnevnom telegrafu”, objašnjenje autora teksta) i onima mojima koji rade kod tebe da dođu do mene da im isplatim zaostale plate. Svih šest!! Danas mi je stila veća lova, oko 415 hiljada dolara, da ih isplatim, ne volim da sam dužan...

Svratih u redakciju, obavestim “Slavkove ljude” da se jave gazdi i da odu po zaostale plate...

Nisu dobili!

Slavko je tog popodneva ubijen, u 16.40, na kućnom, pragu, i pasažu zgrade u Svetogorskoj (tada Lole Ribara), broj 35, a sudbina 415 hiljada dolara je – ostala, dosad, i izgleda zauvek - nepoznata! O tome sam svedočio na jednom od suđenja optuženim za ubistvo Ćuruvije...

Ali i to - nije sve...

Ah, da: setih se, naknadno, i dela razgovora dvojice pristnih klinaca koji su međusobno razgovarali ispred mesta gde je Slavko Ćuruvija ubijen: “Pa ona dvojica su otišla u Komercijalnu banku”...

Na koju dvojicu su mislili, tog časa, nisam razmišljao. Kako je vreme prolazilo setio sam se da je tada, u Zgradi Komercijalne banke bilo nekakvo sedište MUP ili tajnih policija...Davno je bilo...

Ovo je moj mali doprinos mogućem rasvetljavanju likvidacije ubistva mog dugogodišnjeg prijatelja, drugara, kolege, jedno vreme i gazde (dok sam radio kod Slavka i Mome (Đorgovi}a) u Nedeljnom telegrafu),

Važno pitanje i jedino pravo: ko je i zašto ubio Slavka Ćuruviju, i danas je još bez odgovora!

Prosto pitanje, komplikovan odgovor.

Jer, nekako, baš kad se primaknu izbori, ili najavi bespoštedna borba s kriminalom, uvek se neko oglasi da je rešenje enigme - ko je ubio Slavka Ćuruviju, na pomolu, a kako vreme prolazi, jasno je da ništa jasno nije.

Oglašavao se poslovično obavešteni lider radikala dr Vojislav Šešelj, valjda mu je javljao „Laufer“, da su Ćuruviju ubili Ćanda i Jorga (Zoran Davidović i Branko Jeftović) - danas su obojica odavno mrtvi.

Ubijeni.

Onda se pominjao Zoran Šijan, pa izvesni Zoran Ristović Prika, koji je izmasakriran i ubijen u Košutnjaku još 4. juna 2001. godine.

I sve je ostalo u domenu nagađanja, kao i priča „insajdera TVB 92“ da imaju saznanja da se ubica Slavka Ćuruvije zove - Luka Pejović.

Problem je, me|utim, opet isti: i Luka Pejović je već poodavno mrtav. Ubijen je u sačekuši 5. decembra 2000. godine, u Dinarskoj ulici u Topčideru. Tada je ubijen i njegov drugar Radule Kasalica.

Gostujući na TV, eks mininistar unutrašnjih poslova, Dušan Mihajlović d Dule CIA, koji se svojevremeno oglasio tvrdnjom da policija ima saznanja ko je ubio Slavka Ćuruviju, ali ne i dovoljno dokaza za podnošenje krivične prijave, pa posle toga za podizanje optužnice, izbegao je da prokomentariše vest da je navodni ubica Luka Pejović?! Elegantno prebacivši vruć krompir - tadašnjem rukovodstvu MUP Srbije, dakle ministru Jočiću.

Proveravajući, kod onih koji su dobro obavešteni, da li je moguće da je Luka Pejović Ćuruvijin ubica, dobili smo odgovor da je u ovoj zemlji sve moguće, ali da je ta vest malo verovatna i da je baš i plasirana iz nekih drugih razloga.

Jer, ispostavlja se, posle tolikog vremena, da se kao mogući ubica Slavka Ćuruvije uvek pomene onaj koji ne može da bude - ispitan, i da je u ovom slučaju nekako najlakše optužiti mrtve, koji ne mogu da demantuju priče, ali ni da ih potvrde.

U ovu verziju nije verovao ni Slavkov rođeni brat Jovo Ćuruvija (sad počivši), bio je uveren da je i ovo još jedno zamagljivanje istine, jer je dobro poznato da je Ćuruvija, skoro do samog ubistva praćen po nalogu RDB, da je „pratnja“ usmenom naredbom ukinuta, da je sve to obelodanio Milovan Brkić posle provaljivanja policijskog dosijea „Ćuran“, ali i da ništa dalje nije urađeno.

Nedavno sam, razgovarajući o ovoj enigmi, pričao sa jednim iskusnim DB poslenikom, koji je bio vrlo visoko kotiran u Službi i on mi je rekao, da bi, ako se ima dobre volje, lako došlo do pravog ubice Slavka Ćuruvije.

- Jel Ćuruvija, praćen?- pita me debejac.

- Jeste!

- Jel naređeno da se prekine?

- Da.

- Jel se zna ko je naredio?

- Zna se!

- Što ga ne pitaju ko mu je naredio, a ko je tome naredio...

- Stvar je prosta?

- Nije, kaže debejac.

- Kako nije, pitam ja, pa tadašnjim dosmanlijama je Slavko bio bliži, nego policija...

- E, u tome je vic, možda ti ljudi iz tadašnje vlasti znaju šta je DB za njih imao i znao, pa su odlučili da se stane gde se stalo... Bojim se da će Slavkov ubica „uvek da „bude otkriven“ pred izbore, iili tokom neke policijske akcije...