ZORAN ČVOROVIĆ: Šta donosi nova Strategija nacionalne bezbednosti SAD?

Nije iznenađenje što je nova Strategija nacionalne bezbednosti SAD privukla veliku pažnju u Rusiji, kako u Ministarstvu spoljnih poslova, tako i među analitičarima

Pozicija koju su SAD zauzele prema Rusiji tokom deset meseci rata u Ukrajini dobila je svoje mesto i ideološko opravdanje u najznačajnijem doktrinarnom dokumentu američke politike koji je donet u oktobru – Strategiji nacionalne bezbednosti. Pošto je reč o vojnopolitičkom dokumentu, u skladu s kojim će Vašington u narednih pet godina voditi spoljnu i odbrambenu politiku i na osnovu kog će biti određivane i pojedine pozicije u godišnjim budžetima SAD, ratna pozicija zvaničnog Vašingtona prema Rusiji dobiće tako i pravnu sankciju. Imajući sve to u vidu, nije iznenađenje što je nova Strategija nacionalne bezbednosti SAD privukla veliku pažnju u Rusiji, kako u njenom Ministarstvu spoljnih poslova, tako i među stručnjacima koji se bave međunarodnim odnosima.

Poredivši novu Strategiju nacionalne bezbednosti, koja je delo administracije Džozefa Bajdena, sa Strategijom koju je 2017. godine donela administracija Donalda Trampa, analitičar Valdajskog kluba Prohor Tebin primetio je da je uočljivo odustajanje od izolacionističkih tendencija Trampove politike kroz insistiranje na značaju saveznika i savezničkih koalicija. Međutim, upozorio je da ne treba svu pažnju usmeriti na razlike i „ispustiti iz vida ono što je zajedničko i što se kao takvo nalazi u ključnim vojnopolitičkim dokumentima dve, bez preuveličavanja, antagonističke administracije”, pošto, dodaje on, „američka vojnopolitička strategija ima veoma konsekventni i dugoročni karakter”.

S tim u vezi, Tebin primećuje da je Bajdenova administracija u pogledu mnogih geopolitičkih ciljeva zapravo preuzela Trampovu agendu, ali „prekrečivši je u boju Demokratske partije”. To je, pre svega, označavanje konkretnih država za glavnu pretnju bezbednosti i budućnosti SAD (Kina, Rusija, Iran, Severna Koreja), za razliku od Obamine Strategije u kojoj je kao glavna pretnja označen međunarodni terorizam. U novoj američkoj Strategiji nacionalne bezbednosti najjači utisak na pomenutog eksperta Valdajskog kluba ostavilo je to što je reč o „dokumentu koji je prepun ideologije, s pragmatičnim i često otvoreno egoističnim stavovima”, zbog čega ruski analitičar zaključuje da je to prva Strategija nacionalne bezbednosti SAD u novijoj istoriji prilikom čijeg čitanja se čovek priseća citata Džordža Orvela.

Vrednosti i(li) interes

Da Tebinov utisak nije pogrešan, pokazuju već početne rečenice ovog dokumenta, a slični stavovi se mogu sresti i na narednih 48 stranica. Tako se u preambuli Strategije ističe da je „u celom svetu potreba za američkim liderstvom velika kao nikada do sada”. Takva navodna globalna potreba za američkim liderstvom objašnjava se time što se svet, s jedne strane, „nalazi u jeku strateške konfrontacije za formiranje budućeg međunarodnog poretka”, dok, s druge strane, svet „nastavlja da se suočava s dugotrajnim posledicama pandemije i globalne ekonomske nestabilnosti”. U takvim uslovima „ne postoji država koja je sposobna da s većom snagom i posvećenošću rukovodi od SAD”. Iako težnju za globalnom hegemonijom prikriva ideološko-misionarskom promocijom vrednosti demokratskog otvorenog društva, Bela kuća ne skriva svoj, rečju Tebina, „prosvećeni egoizam”, pošto se u Strategiji potpuno otvoreno priznaje kako će se „SAD u budućnosti rukovoditi našim vrednostima, i mi ćemo raditi zajedno sa našim saveznicima i partnerima” i, što se posebno naglašava, „sa svima onima koji dele naše interese”.

Nova američka Strategija nacionalne bezbednosti zaokupila je prethodnih dana ne samo pažnju analitičara, uslovno rečeno liberalnog Valdajskog kluba, već i ruskih, uslovno rečeno, konzervativaca iz Izborskog kluba. Tako je poznati ruski istoričar i politikolog srednje generacije i dekan Fakulteta istorije, politikologije i prava Moskovskog državnog oblasnog univerziteta (MGOU) Vardan Bagdasarjan, u intervjuu Izborskom klubu, naročito skrenuo pažnju na „tri osnovna stava iz novog dokumenta”. Kao prvo, u novoj Strategiji se SAD prvi put definišu kao „velika sila s globalnim interesima”, a ne kao ranije samo „supersila” ili „velika sila”. U skladu s takvim definisanjem SAD, u Strategiji se izričito ukida linija razdvajanja američke unutrašnje i spoljne politike, kao osnovni preduslov za uspostavljanje mirovne hegemonije.

Tako se u novoj strategiji izričito veli: „Mi smo prevladali liniju razdvajanja između spoljne politike i unutrašnje politike. Shvatamo da ako SAD žele da ostvare uspeh van naših granica, tada moramo da investiramo u naše inovacije i našu industrijsku moć, a takođe i da učvršćujemo našu unutrašnju stabilnost. Isto tako, da bismo pomogli opštem procvatu unutar zemlje i zaštiti prava svih Amerikanaca, moramo aktivno raditi na formiranju međunarodnog poretka u skladu s našim interesima i vrednostima”. Kada se stvari postave tako, onda, kako primećuje Bagdasarjan, dešavanja, primera radi, u Ukrajini postaju „od sada unutrašnja stvar SAD, čija se sfera interesa proširuje na ceo svet”. Bagdasarjan primećuje da „nema više nikakve konspirologije: Amerika je globalna država i njoj sve mora biti potčinjeno”. Jednostavno, svaka imperija, pa i američka pseudoimperija, ima težnju da postane imperia mundi i da svoje državne granice poistoveti s granicama sveta.

Drugi stav iz Strategije, koji je po mišljenju ruskog istoričara i politikologa suštinski važan, jeste dualistička podela svih država na „slobodne, demokratske države” i „autokratije”. Pri tome se „autokratije” dele u tri grupe: „male” autokratske države, u koje spadaju Iran i Severna Koreja; autokratije drugog nivoa, u koje spada Rusija, a koje ne mogu da promene svetski poredak, dok su u stanju da izazovu regionalnu nestabilnost; i vodeća autokratija u liku Kine, koja već ima snage i mogućnosti da promeni postojeći raspored snaga u svetu. Prema mišljenju Bagdasarjana, Bajdenova administracija nije slučajno upotrebila reč „autokratija”, a ne izraz „totalitarna država”. Naime, protiv „totalitarnih država, u kojima je i narod usvojio totalitarnu svest, moguće je boriti se samo pomoću spoljne sile”, dok se na „autokratije vrši spoljni pritisak, ali se udar nanosi iznutra, uz korišćenje civilnog društva, koje se huška protiv autokratije”.

Treći stav iz nove američke Strategije nacionalne bezbednosti na koji, po sudu Bagdasarjana, treba naročito obratiti pažnju, tiče se novog američkog odnosa prema globalizaciji. U Strategiji se tvrdi da su Rusija, a naročito Kina, kao strateški suparnik SAD, izvukli veliku od dobit od procesa globalizacije, pa će shodno takvom zaključku, po rečima Bagdasarjana, „biti, kao minimum, izmenjen postojeći model globalizacije”. To se pre svega odnosi na uvođenje različitih ograničenja slobodne trgovine i slobodnog pristupa savremenim tehnologijama. Bagdasarjan, pak, ne ukazuje na to da se upravo na ovom mestu pokazuje kontinuitet između Bajdenove i Trampove Strategije, budući da je globalizacija korigovana američkim nacionalnim interesom ili, tačnije, u njegovoj je službi.

Putinova Rusija

Bagdasarjan ukazuje na detalj Strategije koji ima posebnu važnost u kontekstu pozicije Rusije u ovom ključnom dokumentu Bajdenove administracije. Naime, on primećuje da u ranijim američkim Strategijama nacionalne bezbednosti, što je sasvim prirodno za dokumente ovog tipa, nisu pominjana konkretna imena pojedinih lica, dok se u novoj Strategiji čak tri puta navodi Putinovo ime i to u izrazito negativnom kontekstu.

Upravo poslednji detalj koji navodi Bagdasarjan najjasnije pokazuje kakvu će poziciju u sledećih pet godina imati SAD prema Rusiji, s Vladimirom Putinom kao ključnim čovekom njene politike. „Putinova vlada” u Strategiji se optužuje za „imperijalističku politiku s ciljem rušenja ključnih elemenata međunarodnog poretka” i istovremeno se rat u Ukrajini naziva „Putinovim ratom”. U Strategiji se naglašava i da „unutar zemlje ruska vlada pod predsednikom Putinom narušava prava svojih građana”. Ipak, za budućnost američko-ruskih odnosa ključan je zaključak koji se iz svega toga izvodi rečima – da su SAD „uložile značajne napore u regulisanju odnosa sa Rusijom”, ali da je „predsednik Putin odbacio sve te napore i sada je jasno da se on neće promeniti”. „Rusija danas predstavlja neposrednu i stalnu opasnost međunarodnom miru i stabilnosti”, zaključuje se u novoj američkoj Strategiji i dodaje: „ujedinićemo ceo svet da bismo priveli Rusiju na odgovornost za zverstva koja vrši po celoj Ukrajini”. Istovremeno, Vašington u Strategiji insistira na odvajanju ruskog režima od ruskog naroda, upućujući ovom drugom ruku saradnje u budućnosti.

Kada se sklopi slagalica od navedenih delića, postaje jasno da SAD vide Putina kao ključnu i možda poslednju prepreku američkoj globalnoj hegemoniji, pa mu stoga namenjuju „narandžastu” revoluciju i međunarodni sud, nalik Haškom tribunalu, za navodne zločine počinjene u Rusiji.

Da li su svesni takvih namera američke politike samo ruski analitičari, kako se neretko veruje u nekim delovima srpske, inače većinski rusofilske javnosti, kao posledice nekritičkog prihvatanja pojedinih idejnih stavova i preuveličavanja razlika koje postoje između pojedinih ruskih političkih grupacija, ili su agresivnih hegemonističkih američkih namera prema Rusiji svesni i ruski visoki državni funkcioneri?

Učestvujući u panel-diskusiji koju je Valdajski klub organizovao 9. 12. na temu nove američke Strategije nacionalne bezbednosti, jedan od najboljih poznavalaca rusko-američkih odnosa, zamenik ministra inostranih poslova Sergej Rjabkov otvoreno je rekao da se rusko-američki odnosi nalaze na katastrofalno niskom nivou i da je od SAD „Rusija doktrinarno proglašena za suparnika i neprijatelja”. Cilj SAD i kolektivnog Zapada je, prema Rjabkovu, „strateški poraz Rusije”. Rjabkov je posebno naglasio da Rusija nema nimalo iluzija da će najnovija promena većine u Predstavničkom domu američkog Kongresa, kao i buduće promene nosilaca vlasti u okviru američkog dvopartijskog sistema, dovesti do kardinalne promene u rusko-američkim odnosima. Mada bez zabluda, Rusija, po rečima Rjabkova, nikada ne odbacuje pregovore kao način rešenja krize.

Iskonski izvor rusofobije

Da između američkih globalista i konzervativaca nema nikakvih razlika kada je u pitanju Rusija, najbolje pokazuje skorašnje istupanje na konferenciji u Budimpešti predsednika poznate Heritidž fondacije (Heritage) Kevina Robertsa, objavljeno nakon toga u časopisu American Conservative. Roberts brani ideju suverene nacionalne države i nacionalnog prava, koja je danas ugrožena od mesijanskih ambicija globalista, brani nacionalne i kulturne razlike i hrišćanske tradicionalne vrednosti ugrožene od globalističke melting pot kulture. Kao neprijatelji nacionalnih suverenih država označavaju se EU, zapadne globalističke elite, ali i Vladimir Putin, jer su se, po Robertsovim rečima, nacionalne države uvek suprotstavljale „takvim, kao što su bili Kserks, Cezar, Osmanlije, društveni devijanti iz 1789. i 1917, Bonaparta, Hitler, Putin”.

Američkim globalistima i konzervativcima istovetno je optuživanje Rusije za imperijalni hegemonizam, čime se zapravo skriva i abolira američki hegemonizam, iako savremena Rusija, kako to ukazuju brojni ruski politikolozi, nije imperija u političkom smislu. Nasuprot Pax Americana ne stoji Pax Russia, pre svega jer današnja Rusija nema svoju ideologiju koju bi nametala kao univerzalnu, niti želi da svoje političke stavove i ekonomske interese proglasi za univerzalne. Rusiju uvek čine duhovnom, ali ne i političkom imperijom, upravo Sveto Pravoslavlje i uloga poslednjeg „uderžavajuščeg”. Upravo uloga Katehona, koju je po pravoslavnom Svetom predanju Gospod dodelio Rusiji, a koju po meri nasleđa, sopstvenih moći i pokajanja nesporno živi Putinova Rusija, jeste ne samo žižna tačka ruske istorije već i iskonski izvor rusofobije dva politička krila američkog protestantskog mesijanizma. Jer uvek treba imati u vidu da ishodnu tačku američke politike čini uverenje radikalnih protestanata da su konstituišući SAD zapravo stvarali, kako je to utvrdila Hana Arent, novus ordo saeclorum.

SKINI APLIKACIJU