Zašto su ubijeni Grigorije Raspućin, Draža Mihailović i Jevgenije Prigožin? (PRVI DEO)

Likvidacija vođe „Vagnera“ Jevgenjia Prigožina silno podseća na ubistvo Grigorija Raspućina, likvidiranog u metežu pred Oktobarsku revoluciju i pred vratima Cara Nikolaja Drugog. Vođa „Vagnera“ je likvidiran posle „oružanog marša na Moskvu“ pred vratima Kremlja. Šta povezuju ove dve likvidacije i šta sa njima ima likvidacija Draže Mihailovića?

Zašto su Britanci ubili Grigorija Raspućina?  PRVI DEO

Nedavno je britanska štampa nazvala Raspućina žrtvom Rusije – prvog u nizu koji se završava Litvinjenkom, Skripalima, Navaljnim i drugim ruskim savremenicima. Ništa novo za Engleze, ali čudi da njihovi izvori ukazuju na to da je Raspućina ubio predstavnik britanskih vlasti. Na prvi pogled, to je apsurdno. Raspućin objektivno nije bio pretnja Velikoj Britaniji. Zašto ga je onda Britanija uništila?

Čudno, ali samo na prvi pogled. Poenta je u delovanju ruske opozicije koja je uspela da ubedi britanskog ambasadora u apsolutno neverovatnu teoriju zavere. Pogledajmo detalje onoga što se dogodilo.

Pucnji na Grigorija Raspućina su de fakto prvi pucnji ruske revolucije. Raspućin je ubijen da bi se promenio politički kurs Rusije. Organizatori akcije nisu ni slutili kakve monstruozne sile su probudili.

Zlatne štake Vagnerovih invalida

Reči „Raspućin“ i „Raspućinizam“ su odavno postale element pop kulture za Rusiju. Daleke 1916. godine je navodno Grigorij Raspućin bio u ljubavnoj vezi sa caricom Aleksandrom Fjodorovnom. Stvoreno je mišljenje da on odlučuje ko će postati ministar, a ko dobiti "šut kartu".

Po mišljenju prostog naroda i opozicije, nesrećni Grigorije je čak želeo da se Rusija pomiri sa Nemačkom, dajući joj deo ruskih zemalja. „Švapska carica“ se navodno udružila sa nemoralnim starcem za pakt sa Nemačkom pod njegovim uticajem, ili saosećanjem sa Nemačkom, njenom domovinom, svejedno. Ova tačka gledišta je odigrala veliku ulogu u masovnom nezadovoljstvu naroda tokom Prvog svetskog rata. Stanovništvo nije razumelo kako je moguće voditi svetski rat pod vođstvom slabovoljnog cara, pred čijim nosom je stvarana javna kuća i izdaja.

Čim je car abdicirao 1917. godine, sve  glasine  su odmah oživele  u pozorišnim predstavama, pa čak i u filmovima. Njihovi naslovi dovoljno govore da ne prepričavamo zaplete. Film „Mračne sile“,“Grigorij Raspućin i njegovi saputnici“ , „Ljudi greha i krvi“, „Grešnici carskog sela“, „Ljubavne avanture Griške Raspućina“…

Privremena vlada je stvorila  komisiju za dokumentovanje „zločina Raspućinovog režima“.  Anti - Raspućin karikature tih godina prikazuju cara Nikolaja Drugog i njegovu suprugu Aleksandru Fjodorovnu kao mentalno hendikepirane lutke  kojima je naš junak vešto manipulisao koristeći svoje hipnotičke sposobnosti.


Izvor: Ustupljena fotografija / Raspućin upravlja carem i caricom

Sada imamo dovoljno podataka da razumemo šta se dešavalo oko Raspućina tokom Prvog svetskog rata. Moramo priznati: ovo je mnogo fascinantnija priča nego što je izgledala pre sto godina i što je najzabavnije, Raspućin uopšte nije bio „žrtva Rusije“. Život mu je prekinula ruka čoveka iz Britanske imperije, čiji mediji danas optužuju Rusiju da je eliminisala „svetog đavola“. Krenimo po redu o svemu.

Da li je Raspućin upravljao damama iz visokog društva i da li je preko njih postavljao ministre?

Kao što znate, Raspućin je u Sankt Petersburg došao kao neka vrsta „božjeg čoveka“, seljačkog porekla. U tome se slažu svi izvori, a tip takve ličnosti iz ruske mitologije i danas kruži po Rusiji.

Što se tiče navodnog uticaja Raspućina na dvorske dame, to bi trebalo da se reši jednom zauvek, inače nećemo ništa razumeti o njegovoj ličnosti u celini. Obično se navode tri izvora koji govore o takvom uticaju. Evo odlomka iz memoara plemkinje Tatjane Grigorove-Rudikovske, koja je tvrdila da je gledala  seksualne seanse između Raspućina i dama iz dvorskog društva.

Kratka istorija „Vagnera“

„U njemu nije bilo ničeg ruskog", počinje Tatjana.

"Gusta crna kosa, duga crna brada... Prvo što je privuklo pažnju su njegove oči: crne, usijane, gorele su, to su oči koje probadaju, a njegov pogled stvara drhtavicu kod finih dama plemićkog porekla. Čini mi se da je zaista imao hipnotičku moć koja je potčinjavala žene kad god je to želeo."

„Seo je drsko za sto, oslovljavao svaku damu po imenu ili sa „ti“, pričao zarazno, ponekad vulgarno i grubo, pozivao k sebi dame. Sedale su na njegova  kolena, pipao ih je i mazio, tapšao njihove „meke tačke“, a one su bile „srećne“ i oduševljene tom zabavom!  Drsko se obraćao jednom od prisutnih i rekao: „Vidiš? Ko je sašio majicu? Saša! (misli se na caricu Aleksandru Fjodorovnu).“

"Nijedan pristojan čovek nikada ne bi odao tajne ženskih osećanja... Raspućin prekrsti noge, uzme kašiku džema i istrese je preko vrha čizme. „Liži“, čuje se vlastoljubivi glas, ona kleči i, pognuvši glavu, liže džem sa čizme...“, tako je pisala Rudikovska.

Postoji nekoliko netačnih nijansi. Raspućin nije bio crnokos i crnook. Svi koji su ga zaista videli (ne samo u crno-belim i crtanim filmovima) pominju da ima svetlo - smeđu kosu i bradu, i sivo - plave oči. Nema tu šta da se kaže, samo pogledajte njegov portret pravljen dok je bio živ.

Ako nam neko priča neverovatne priče o nekoj osobi, a ne zna kako ta osoba izgleda, to je veoma loš znak. Najverovatnije takva osoba pokušava sebi pripisati izgled savremenika i svedoka najvažnijih istorijskih događaja.

Šta se još smatra izvorom koji govori o uticaju Raspućina? Naravno, nekada čuveni Dnevnik Virubove, dvorske dame, intimne prijateljice carice Aleksandre Fjodorovne. Sadrži iste dirljive priče o „pipanju dama za razna mesta“ i lizanju  čizama i drugih  predmeta.

ŠURIGIN JAVLJA IZ MOSKVE - DRUGI DEO: Ukrainska artiljerija bolja od ruske

Davne 1929. su pouzdano utvrđene neke laži. Sastavljač ovog „dnevnika“ nije znao stvarne datume Raspućinovog boravka na pojedinim mestima. Ispostavilo se da „dnevnik” opisuje Raspućinov boravak na nekim mestima u vreme kad on tu očigledno nije mogao biti.

Prema analizi istoričara 1920-ih, autori falsifikata su poznati pisac Aleksej Tolstoj i istoričar Pjotr Ščegoljev. Aleksej Tolstoj je 1925. godine napisao čak i prorežimsku dramu „Caričina zavera“, sa, otprilike, istim pričama.

Da bi što uspešnije promovisali svoju predstavu, njeni autori su u jednom intervjuu izjavili: „Predstava je u potpunosti istorijska. Nismo dozvolili nikakvu karikaturu, nikakvu parodiju. Detalji koji gledaocu mogu izgledati izmišljeni u stvari su istorijske činjenice. U više od polovine scena, likovi govore svojim rečima, odnosno rečima svojih memoara, pisama i drugih dokumenata” („Krasnaja gazeta”, Večernje izdanje, 1924, 29. decembar).

Slika je jednostavna: majstorima pop kulture bila je potrebna skandalozna predstava, ali istovremeno je bila potrebna i "istorijska tačnost", zato su i falsifikovali  „istorijski izvor“.

Ostaje poslednji, treći izvor priča o Raspućinovom upravljanju damama visokog društva i to iz pera monarhiste A. I. Dubrovina.  „Izvor“ je posebno „seksi i sa nabojem erotike“. On priča kako je Raspućin „ušao sa Virubovom u carske odaje, a iz sobe je izašla sva izlomljena i sva crvena... „Razlozi za „crvenjenje“ žene posle ovakve scene su sasvim razumljivi."

Kratka istorija „Vagnera“ DRUGI DEO: Prigožin na frontu – mit ili uspeh

Čak i sa ovim "dokazima" nije išlo sve glatko. Poznato je da februara 1917. privremena vlada stvara komisiju za istraživanje priče o Raspućinu. „Privremenim“ drugovima je bilo potrebno da pokažu kako se carski režim raspada punom snagom, pa su, naravno, izvršili obavezni lekarski pregled caričine deveruše Ane Virubove. Avaj, ona se, uprkos starosti od 33 godine i braku iza nje, pokazala kao nevina.  Ovo donekle pojašnjava zašto se njen brak pokazao kao vrlo kratak.

Dakle, Dubrovinovi „memoari“ su isto toliko bajka koliko i „dokazi“ Tatjane Grigorove-Rudikovske. Sada se tema Raspućinovih seksualnih odnosa u ovoj oblasti može zatvoriti.  Svi svedoci primećuju da druge sekularne dame nikada nisu ostavljane same sa njim.

Iz ovoga je sasvim očigledno da su sve priče o neverovatnom uticaju  Raspućina  na  dvoru samo priče o njegovom „haremu “. Dame iz harema su bajke, baš kao i postojanje „harema“.

Savremeni britanski istoričar Daglas Smit je u pravu. Glasine o uticaju Raspućina „preko kreveta“ na imenovanja ministara i poslove u zemlji su bile apsolutno neosnovane i širila ih je uglavnom leva opozicija.

AUTOR: Vlastimir "Šone" Ninin

SKINI APLIKACIJU