VLADIMIR UMELJIĆ: Nuklearni Armagedon i glasovi razuma

NATO tvrdi da Rusija sve više preti Zapadu nuklearnim napadom, američki Džozef Bajden na to preti Rusiji „razornim posledicama“ i podseća na „Kubansku krizu“ u vreme Kenedija i Hruščova, francuski Emanuel Makron izjavljuje međutim da njegova zemlja ne misli da u tom slučaju odgovori svojim nuklearnim oružjem i – šta i kako sad?

Dečije obdanište sa smrtonosnim igračkama, egzistencijalno opasna partija pokera neuračunljivih amatera? Poistovećavanje sa nepobedivim i, da, besmrtnim Džejms Bondom? Ili čežnja za samoubilačkim „ruskim ruletom“, ali po američkim pravilima?

Ukrajincima, koji krvare za Zapad i Rusima, koji krvare od zapadnog oružja, ne može se doći olakim govornim figurama i igrama reči. A naravno ni čitavom ostatku sveta, koji s pravom strahuje od ultimativne katastrofe čovečanstva.

Stoga ozbiljno pitanje – da li je Makron onaj glas razuma, na koji svi čekaju?

Čak i zapadni mediji korektno prenose da Vladimir Putin uvek iznova samo upozorava „da će Rusija upotrebiti sva raspoloživa sredstva, ukoliko bude ugrožen njen teritorijalni integritet“ (Stern, Florian Schillat, 13.10.2022.) – šta je tu zzapravo sporno? Zar takva izjava nije normalna za svakog odgovornog predsednika bilo koje države na svetu?

No pošto je to Putin, pošto je to Rusija, u istom dahu se naglašava da ova, za svakog odgovornog šefa bilo koje države na svetu samo normalna izjava predstavlja zapravo „sve opasniju pretnju Zapadu nuklearnim napadom“.

Bajden na to najavljuje „nuklearni Armagedon“, generalni sekretar NATO-pakta Jens Stoltenberg pak unekoliko relativizuje ovu fatalnu viziju američkog predsednika izjavom „Imaće vrlo teške posledice, ukoliko Rusija u Ukrajini upotrebi bilo koju vrstu nuklearnog oružja.“.

Francuski predsednik Makron, međutim, obznanjuje (TV France 2, 12.10.2022.): „Francuska nuklearna doktrina se zasniva na fundamentalnim interesima naše nacije (…) i oni ne bi bili pogođeni ukoliko dođe npr. do jednog balističkog nuklearnog napada na Ukrajinu ili drugde u regionu“.

Sigurno, ni taj stav ne bi pomogao Francuskoj, ukoliko bi SAD iz Evrope, sa recimo nemačke ili holandske teritorije poslale jedan nuklearni projektil na Rusiju, ali u vreme inflacije nerazumnih reči i odluka, ovo se zaista može smatrati glasom razuma, jer obeshrabrivanjem „jastrebova“ na Zapadu.

To se u prvoj liniji odnosi na američki establišment, koji ne samo da je očigledno spreman da se bori do poslednjeg Ukrajinca, već po mogućstvu i do poslednjeg Evropljanina, ne bi li se očuvala tj. dalje razvila dominancija „nesvetog trojstva“ Volstrit/Pentagon/CIA-NSA.

Kritike ovog Makronovog iskoraka iz zapadnog jednoumlja su vrlo blage, naravno samo u Francuskoj. Tako ga bivši predsednik Fransoa Olan u jednom radio-intervjuu (FranceInfo) ukorava: „Mora se što je moguće manje izreći i biti spreman da se što više uradi“.

Uticajni politički analitičar Bruno Tetre (Bruno Tertrais, Thinktank „Foundation for Strategic Research“) pak smatra: „Trebalo je da se drugačije izrazi, da kaže da ne želi da igra tu igru (…) Putinu mora da postane jasno da će izgubiti tu igru (…)“

Upada u oči dakle, da Francuska nije bezgranično oduševljena politikom SAD, koja primorava EU da se sve više urušava i prestaje da bude konkurentna u svetskim razmerama.

Tako je i francuski ministar finansija Bruno Le Mer 10. oktobra postavio ozlojeđeno pitanje u francuskom parlamentu: „Zašto nam SAD prodaju svoj tečni gas po četiri puta većoj ceni nego sopstvenim, američkim potrošačima? Konflikt u Ukrajini ne sme da rezultira ekonomskom dominancijom SAD i slabljenjem EU!“

No okolnosti, o čuda! govore da EU ima vrlo slabe karte u ovoj igri sa svojim „američkim patrnerima“:

„Zahvaljujući sankcijama pošiljke ruskog gasa su drastično smanjene (…) Uz to dolaze i eksplozije, dakle onesposobljavanje Severnog toka, što donosi SAD ogromne koristi“ (Unser Mitteleuropa, 14.10.2022.).

Tja, ova beskrupulozna i kriminalna diverzija na Severnom toku, kojom je EU ostala skoro apsolutno odsečena od jeftinijeg ruskog gasa, ne tematizuje se više u EU-medijima, posle očekivanih prvobitnih tvrdnji da je to naravno opet bio Vladimir Putin.

Ona, naime, neprividimo potvrđuje Makijavelijevo pravilo: „Nije važno ko šta kaže ili uradi, važno je kome to koristi“. A čiji rukopis nosi, kome to koristi, sem „nesvetom trojstvu“ Volstrit/Pentagon/CIA-NSA?

Budućnost će pokazati da li ovi začetni protesti u francuskoj politici protiv delanja SAD pokazuju da Pariz više ne želi da bezuslovno sledi palikućama, koji se predstavljaju kao vatrogasci, ili ne.

Jer sva decenijska upozoravanja Vladimira Putina da bezobzirna ekspanzivna politika SAD i NATO vodi ka ovom zlosrećnom razvoju situacije ne mogu se izbrisati iz sećanja tj. istorije.

Makron, dakle, pokazuje začetke razumnog, racionalnog pristupa, jer nije zapravo teško predvideti dalji razvoj događaja, ukoliko Zapad ostane na ovom kursu, pri daljem rasplamsavanju sukoba.

To se da uporediti sa sledećom hipotetičnom situacijom: 

Tri brata, bogati i odgovarajuće bahati, samouvereni i naoružani, idu ulicom, koju smatraju svojom svojinom i približavaju se jednom, takođe naoružanom čoveku. Veliki brat (SAD) onda došapne malom bratu (Ukrajina), idi i provociraj ovoga a kad on reaguje mi ćemo skočiti i izmlatiti ga, srednji brat (EU-NATO) klimne glavom, slaže se.

Tako i bude, mali brat počne da dobija šamare, nos mu sve više krvari a braća ga glasno bodre, dodaju mu štapove, kamenice, poneke praćke, ali ne potežu oružje, jer onaj provocirani nosi baš opasne pištolje za pojasom.

No vreme prolazi, smrkava se i zahlađuje, srednji brat pogleda letnju majicu malog brata, svoju tanku jaknu i krznenu bundu velikog brata i – počne da razmišlja. Šta ako veliki brat sad meni kaže, hajde sad ti, idi ovome pred pesnice? Pa da i ja dobijem batine svog života, ako se već pre toga ne smrznem ili zalutam u mraku, bez struje, bez svetlosti?

Vratimo se zaključno još jednom kratko na uvodno pitanje – šta je zapravo sporno pri upozorenju Vladimira Putina („da će Rusija upotrebiti sva raspoloživa sredstva, ukoliko bude ugrožen njen teritorijalni integritet“), jer zar jedna takva izjava nije normalna za svakog odgovornog šefa bilo koje države na svetu?

Obrazložimo taj stav na jednom, nažalost ne samo hipotetičkom primeru, na tinjajućoj bliskoistočnoj krizi između Irana i Izraela, koja bi u vrlo kratkom roku mogla da eskalira i, slično kao i u Ukrajini, ugrozi čitav svet.

Neuporedivo veći i ljudstvom brojniji Iran je na svojoj agendi zacrtao uništenje Izraela i – razvija nuklearni program, koji u krajnjoj konsekvenci može da rezultira samo oružjem za masovno uništavanje.

Izrael, međutim, već odavno poseduje nuklearno naoružanje.

Šta, dakle, ako izraelski predsednik u dogledno vreme izjavi da će njegova zemlja upotrebiti sva raspoloživa sredstva, ukoliko bude ugrožen njen teritorijalni integritet?

Šta ako Mosad proceni da je došao pretposlednji trenutak i Izrael preventivno napadne Iran, ne isključujući pri tome ni primenu najstrašijih, ultimativnih borbenih sredstava, što bi zaista ugrozilo čitav svet?

Da li bi ga Zapad, da li bi ga iko na svetu osudio, optužio za (pri napadačkom ratu nesumnjivo) kršenje međunarodnog prava, za ugrožavanje svetskog mira i poretka, nazvao „terorističkom“ državom, pokrio sankcijama i gledao da na svaki način uništi njegovu ekonomiju i pri tome revnosno naoružavao Iran haubicama, tenkovima i raketama?

Ovaj suludi scenario na relaciji Iran-Izrael je, nažalost, vrlo realističan i nemoguće je da ga Zapad ne poznaje. Utoliko neshvatljivije je da njihove vodeće elite taj isti primenjuju, organizuju i podjaruju u Ukrajini i to sa pogrešne strane. Šta još nedostaje da bi glas razuma konačno dobio prevagu?

Možda – da se ista nesreća rasplamsa na relaciji Kina-Tajvan?

SKINI APLIKACIJU