VLADIMIR KOLARIĆ: Do pobede i natrag, nova faza rata u Ukrajini

Prikazuju se kolone dezertera, ali ne i dobrovoljaca. Kao kod nas devedesetih, gde se smelo govoriti samo o onima koji beže od mobilizacije, a ne o onima koji se dobrovoljno prijavljuju

Često se kaže da kada progovori oružje, reči utihnu. To je donekle tačno, ali reči će uvek biti, jer biće pokušaja da se objasni i razume, biće propagande uostalom. Da bi čovek pucao u nekoga, da bi provodio dane u skloništima, bez struje i vode, treba mu uteha, ohrabrenje, objašnjenje, motivacija i smisao. Da poveruje da sve to ima smisla, ili makar u to da može biti i gore.

I u ovom sada ratu, koji sve više od lokalnog prerasta u globalni, reči su takođe bile na početku. Zato sam najviše pisao o propagandi, pre svega zapadnjačkoj propagandi koja je jasno otkrivala šta je suština njihovih namera prema Rusiji. I da neće dopustiti da taj rat, koji su proglasili apsolutnim presedanom, ratom kao takvim, ostane još jedan u nizu lokalnih i izolovanih sukoba. Taj stepen omraze, legitimizacije, pa čak i kulture mržnje, to dopuštanje presedana kojima je jednoj strani sve dozvoljeno a drugoj ništa, od ovog rata stvorio je od početka nešto više od pukog sukoba za prevlast nad ograničenim teritorijama i resursima. Ako se i radi o teritorijama i resursima, taj ulog je strahovito povećan, on nije ograničan, nego apsolutan; jednoj strani se jednostavno mora oduzeti sve, i tek tada će se moći govoriti o pobedi.

Svakome ko je poslednjih decenija pratio odnos Zapada prema Rusiji nije smeo imati iluzija da će do ovog manje ili više frontalnog sukoba doći, i to u relativno bliskoj budućnosti. Onemoćalom hegemonu bili su potrebni ruski resursi, ali i eliminacija tako jakog konkuretna u svom civilitacijskom pograničju, previše bliskog a opet i previše različitog da bi mogao da bude tolerisan. Dok je bio u većoj snazi, hegemonu možda nije trebala doza mlađe krvi, grabljenje baš svega iz ruku konkurenta, možda je mogao da podnese i jaku, ali od njega ipak slabiju i delimično zavisnu konkurenciju, jer se osećao snažno i čilo. Sada već ne, a konkurent je postao previše potentan i nezavisan da bi se mogao efikasno kontrolisati i podređivarti svojim ciljevima, u svakom slučaju opasan takmac u borbi za ruku neveste, koja staračkom iskustvu i trezoru za brilijantima na kraju krajeva ipak može pretpostaviti mlađu, makar i pomalo i sirovu i neiskusnu, potentnost i njegov potencijal za budućnost. Sve je tim žalosnije, što Rusija u ovakvoj perspektivi nije baš mladac u punoj snazi, nego pre pomalo dežmekasti sredovečni birokrata, ali daj šta daš, jer neveste sve manje mogu da biraju u današnjem svetu, ionako sve manje naklonjenom heteroseksualnom odnosu od kog se očekuje po mogućnosti brojno potomstvo.

Očekivalo se dakle, ali pre u obliku direktog ili, realnije, indirektnog (proksi) zapadnjačkog napada na Rusiju. Malo ko je računao da će Rusija reagovati prva; preventivno, reaktivno, reći će Rusi, ali ipak prva. Naučila je ponovo nešto od srpskog iskustva devedesetih; ne dopustite da vam Zapad uvek nametne igru. Nemetnite je vi, makar ulog nosio veliku dozu rizika. Ali ipak sačekati da se dovoljno osigurate, obezbedite sa raznih strana, da imate nekakve šanse da pokupite on što vam pripada, a što je najpre bezbednost na sopstvenoj teritoriji i njenom zaleđu, suverenitet dovoljan da se razvijamo koliko je god moguće pod sopstvenim uslovima. To je Rusija htela, a to Zapad nije želeo da joj dopusti. Sad podnosi, i svi podnosimo, cenu svega toga.

To što je Rusija udarila prva nije samo bilo iznenađenje u vojnom smislu, nego pre u simboličnom, epistemološkom, kako god ga nazvali. Rusija je iskoračila, nametnula igru, pljunula u lice onome ko je smatrao da jedino on na sve to ima pravo, vo vjeki vjekova. Ali vekovi prolaze, sve se menja, idoli ruše, a stare bogove zamenjuju novi. Tako je to. Naročito kad stari bogovi postanu samo bogovi novca, materijalnog sticanja, kad izgube smislotvornu silu. Onda dolaze novi, mlađi, koji donose zanosnije vizije i uveravaju nas da će novca svakako biti, ali da ipak postoje prioriteti. U prelaznom periodu, kad umru stari bogovi novca, a još ne zavladaju novi, spermatični bogovi, jedini prioreitet je goli život.

Pobediće onaj ko obezbedi ljudima mogućnost da prežive. Bio on antihrist, ili onaj koji može da organizuje koliko toliko uljuđen život na svojoj teritoriji. Antihrist će obećavati povratak na staro, iste one tržne centre, samo još veće i bogatije, čim ovo prođe; oni drugi neće, već samo dovoljno energije, vode i hrane za preživljavanje, pa šta i kako bude, a preživeće se nekako, jer se uvek preživljavalo. A na nama je da biramo kom ćemo obećanju pre poverovati i kome se prikloniti. Jer ovo što je sada nestaje i ništa ga neće vratiti, ništa neće zaustaviti tok, jer tako je kako je. Moramo se navići, jer niko nam nije obećao da smo pretplaćeni na večiti mir i sigurnost. Odnosno, obećavali su nam, ali ko je bio lud da u to poveruje, sam je kriv.

Sada je progovorilo oružje i propaganda je sve manje važna, linije su povučene. Sve manje je bitno u šta su mediji uspeli da ubede Džejn iz Konektikata, Jovu iz Surdilice ili Serjožu iz Vladivostoka. S tim, što, za sada, Serjoža može biti mobilisan i upućen na front, pa propaganda za njega više neće imati značaja, jer će biti podvrgnut vojnoj disciplini i ratnim pravilima. Za Džejn i za Jovu ćemo još da vidimo.

Ipak, propaganda bije, i sve je to više ogoljena ratna propaganda gde je sve vrlo očigledno. Pri proglašenju mobilizacije u Rusiji, širom sveta kreće organizovana antippopaganda, preko koordinisane mreže medija, udruženja i pojedninaca. Vrlo zgodno, da svako jasno pokaže svoj trag, zatrebaće. A mi gledamo i doživljavamo dežavi. Prikazuju se kolone dezertera, ali ne i dobrovoljaca. Kao kod nas devedesetih, gde se smelo govoriti samo o onima koji beže od mobilizacije, a ne o onima koji se dobrovoljno prijavljuju, gde nije smelo biti reči o herojima i heroizmu, mogao je da postoji samo kukavičluk i jad. A onih koji su dobrovoljno otišli da brane svoj narod bilo je mnogi više nego što bismo želeli da znamo. I u prvoj polovini devedesetih i devedeset devete. I ne, to u većini nisu bili pljačkaši bele tehnike. Jer zamislite, taj narativ su primenili čak i u ovom ratu, pa je ispalo da je Ukrajina napadnuta da bi siroti ruski vojnici mogli da se opskrbe frižiderima i šporetima iz prebogate Ukrajine. Oni žele da ponize hrabrost, muškost, poštenje, uveravajući se da tako nešto uopšte ne postoji (samo što to oni otvoreno priznaju, a ostali lažu i glume) i  da je njihov, zapadnjački, poredak zbog toga bolji.

Sve je isto, zapadna propaganda šlajfuje, zapadna praksa šlajfuje, vrte se u mestu, ne može više da ponudi ništa novo. A današnja Rusija nije pri tome tadašnja Srbija, niti je sadašnji Zapad isto što i taj iz za njega trijumfalnih devedesetih, kojih se, ah, isuviše dobro sećam. A mi smo se baš dobro držali, mnogo dobro. Ni danas nam ništa ne mogu. A šta tek mogu Rusima? Razmislite malo, pre nego što vas zaraze strahom i pre nego što na sebe bacite kamen, što je ovde jedan od omiljenih sportova. Jer zapadnjačka propaganda je samo pokušaj da vas zaraze strahom, da apeluju na vaše najniže instinkte, najniži deo naših bića, koji je u svima nama prisutan, i ubede nas da je on naše najveće dobro. To je cela priča o kraju Zapada. Cela, druge nema.

A ovo skičanje, vrištanje, bauljenje, nevericu, iracionalnost, samoodabrano slepilo mnogih ne treba da čudi, još manje da ljuti. Kada se ruše idoli, poklonici vrište i izbezumljuju se, jer se čitav njihov svet raspada, ono na čemu su zasnivali svoj identitet, sav svoj život. Idolski sveštenici pozivaju na krvnu žrtvu, uveravaju da će prolivena krv obnoviti snagu idola. Ali uzalud, jer novi svet se svejedno rađa. Džaba i pokušaj da se ubiju ideje i ideali, da legitiman cilj postanu i nosioci i zastupnici ideja, makar to bile mlade devojke, poput Darje Dugine. Da se protivnik zgrozi i parališe potpunim obesvećenjem, atakom na ono na šta do sada nije bilo pristojno atakovati, prestupanjem svih granica nepočinstva, otvorenim i brutalnim nasiljem blagosiljanim od strane deklarativno mirotvornih elita.
Tako je to, i svi će morati da se naviknu. Sada idol Zapada konačno pada, kruni se već dugo-dugo, ali sada pada, nepovratno, i još samo najzaluđeniji i najočajniji još mogu da veruju u njega. Ruši se u sukobu se sebi najsličnijima, ne sa nekom drugom rasom, civilizacijom i religijom potpuno dručagijih korena, što je zakonomerno. Ono što će doći možda neće biti raj na zemlji, odnosno svakako neće biti raj na zemlji, jer umorni smo od onih koji su nas ubeđivali da je on moguć. Možda neće biti ni bolje. Ali će biti drugačije. Jedni, oni koji su mislili da mogu sve, više neće moći sve, oni koji su mislili da oni i njihov život vrede više, neće više imati osnova da to misle. Tu ništa neće promeniti želja raznih maminih i tatinih pufnica koji ne vole rat i spremni su da prodaju sve i svakoga radi svog i najmanjeg zadovoljstva.

Kada ulazimo u zonu rata, menjamo prioritete, menjamo savezniptva i usmerenja, odričemo se viška samovolje, umišljenosti, brbljivosti i razmaženosti. Trudimo se da preživimo i da se što manje uprljamo. Trudimo se da spasemo naše bližnje i pomognemo im. A pre svega se trudimo da pobedimo. Rat je zlo, u njemu nema i ne može niti ničega dobrog. Ali njegov cilj je pobeda. Pobeda ponekad, da parafraziram  Miodraga Bulatovića, može biti sram, ono što dođe posle pobede može da nas nagna na pomisao da je „rat bio bolji“, ali kad smo već tu, onda pobedimo. A posle pobede će ionako slediti nove borbe i život ide dalje. Naravno, za one koji prežive. A oni koji ne prežive, ostaju u sećanjima bližnjih i u krilu Božijem.

SKINI APLIKACIJU