VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Kako se godinama smanjuje broj JASENOVAČKIH ŽRTAVA?
Autor: Glas Javnosti
Novinar, pisac i književni kritičar, Vladimir Dimitrijević bavio se temom jasenovačkih žrtava i svega što se od nas krije godinama, a njegov tekst prenosimo u celosti.
SNAŽNI GLAS ISTINE
Danas Srpska Pravoslavna Crkva slavi – kalendar veli – sedamsto hiljada Hristovih svedoka jasenovačkih, mučenika prinetih Bogu. Baš uoči tog dana, ugledni srpski istoričari i intelektualci ustali su protiv pokušaja smanjivanja broja žrtava u ovom logoru užasa, rečima jasnim i odlučnim:”Nedostojno i nestručno poigravanje brojem žrtava Jasenovca zasniva se, tipično za poricatelje genocida, na zanemarivanju svih istorijskih izvora i naknadnom domišljanju kako bi se potvrdila unapred zadata teza. Poređenja radi, tako nešto, kada je reč o holokaustu nad Jevrejima i genocidu nad Jermenima, u javnosti Izraela i Jermenije bilo bi potpuno nezamislivo. Kako je navedeno u jednom od dva protestna pisma preko stotinu javnih ličnosti, objavljenih pre godinu dana, u kojima je već upozoreno na pojavu poricanja ustaškog genocida u srpskoj javnosti (veb-stranice Novi standard, 29. 7. 2020 i Stanje stvari, 19. 8. 2020), umanjivanje broja žrtava holokausta u šesnaest evropskih država i u Izraelu smatra se poricanjem genocida i zakonski se kažnjava. Tada je zatraženo, „po ugledu na Rusiju, Izrael i Jermeniju, ukidanje bilo kakve tolerancije prema svim vidovima poricanja genocida nad srpskim narodom“. Nedavno su i Izvršni odbor i Odeljenje istorijskih nauka SANU upozorili na umanjivanje broja žrtava hrvatskog genocida kojim se bavi novopostavljeni direktor Muzej žrtava genocida i zatražili izjašnjenje Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije (31. 5. 2021). Zahtevamo da odmah prestane javna «licitacija» brojem žrtava logora Jasenovac, smišljena da bi se relativizovao i porekao genocid nad srpskim narodom u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Tražimo da Srbija i Republika Srpska, po ugledu na ostale evropske zemlje i Izrael, donesu zakone kojima će ovakve pojave konačno da budu sprečene.”
NE PROPUSTITE
Jasno, jednostavno, svima pojmljivo: poslednji je čas da se to uradi, da jednog dana ne bi bilo da je više Srba umrlo od korone nego od ustaške kame i malja u Jasenovcu.
Broj žrtava se, naravno, smanjuje da bi se Srbi lišili prava na mučeništvo i da bi sve što su preživeli bilo proglašeno za mitomaniju. Ako to dozvolimo, ništa smo – i kao pojedinci i kao narod. Jer bismo se odrekli onih koji su naši zastupnici pred Bogom, čija krv i suze umivaju vaseljenu.
SATANISTI PROTIV MUČENIKA
Srbi su zaista bili mučenici na udaru ustaških satanista, maskiranih u borce za rimokatoličku veru i hrvatsku državu. Marko S. Marković, u tekstu o logoru Jasenovac prema jevrejskim svedočanstvima, daje neke od slika koje jasno potvrđuju o kakvom satanizmu je reč:“Bilo je uobičajeno da koljači piju krv svojih žrtava. Salomon-Monika Musafija je prisustvovao sceni kad je krvnik Rašid pred svima ispunio svoje obećanje da će se Bruni Dijamatu “žive krvi napiti”: “Dok se jadnik još koprcao u ropcu, zlikovac mu je pio krv. Klečao mu je na prsima i sa grkljana mu je pio krv, a mi smo to morali da gledamo”. Jakov Atijas oživljava uspomenu na krvoloka Ljubu Miloša koji je “zabio svoju kamu jednom Srbinu u prsa i rekao da je ’slatka srpska krv’ ispijajući je sa dlana”. A Sado Koen-Davko se našao na licu mesta u trenutku kad su ustaše streljale njihovog kolaboratera Špilera. Jevrejina koji se na kraju pred njima kompromitovao u “zlatnoj aferi”. Špilera nije odmah oborio plotun. Prišao mu je musliman Šaban Mujica, zvani “krvavi Mujo”, izvukao nož i preklao ga preko grkljana, a podmetnuo šaku pod vrat odakle je krv mlazom tekla na popio punu šaku i oblizao nož likujući: “Alaj je slatka krv, neka sam se i tvoje napio”.
Bilo je i kolektivnih “igara” ili takmičenja, da bi se videlo ko će nadmašiti drugog u obesti i zverstvima. Tako je Isidor Levi bio prisiljen da prisustvuje “nogometnoj utakmici” ustaša sa odrubljenom glavom Sarajlije Bulata, a zatim da sa ostalim zatvorenicima defiluje pred istom glavom kojoj su stavili cigaretu u usta. Sado Koen-Davko će morati da bude očevidac ustaškog nadmetanja u brzini streljanja, pod komandom bivšeg fratra Filipovića-Majstorovića i da gleda kako jedan za drugim padaju 25 Jevreja, zbog bekstva trojice jevrejskih zatočenika. Egon Berger nije mogao zaboraviti ustaški konkurs za najsvirepije ubijanje koji je opet organizovao Mujica, obećavajući pobedniku 100 cigareta: “Nagradu je dobio jedan ustaša koji je izgradio klinac od deset centimetara. Taj drveni klinac stavljen je žrtvi u otvorena usta, tako da je u ustima stajao okomito. Žrtva bi udarcem kundaka u podbradak bila usmrćena time što je klinac zašao u lubanju, a kod nekih provirio kroz tjeme“./…/ Možda Josip Erlih zaslužuje da mu se ostavi završna reč: “Ono što smo mi proživeli za vreme našeg zatočenja u koncentracionim logorima Stara Gradiška i Jasenovac nikada se neće moći tačno opisati. Ovo je samo bleda slika svega. Takvih zločina niti je bilo a ne vjerujemo da će ih ikada više biti. Mi preživeli logoraši ne želimo ni našem najvećem neprijatelju da to doživi. Svet treba da živi u ljubavi i slozi, ali i da se podseti na ono što više ne sme da dozvoli da se vrati. U tu svrhu treba da posluže i ova sećanja”.
NE PROPUSTITE
Erlih je u pravu: ono zlo koje se ne pamti će se svakako vratiti. Nema istorijske svesti bez svesti o zlu, govorio je Žarko Vidović. Poricanje broja srpskih žrtava u Jasenovcu je uvod u trajno brisanje naše istorijske svesti i nacionalne savesti. A onda nas čeka novi srbosek.
ŠTA SU NEMCI PISALI 1988. GODINE
Sve se znalo. Znalo se i zna se. Evo jednog zapisa iz dnevnika Nikole Živkovića:“Pre podne u ulici Knezebek, u „mojoj“ knjižari „Marga Šeler“ kupio: Vladimir Dedijer, Jasenovac – das jugoslawische Auschwitz und der Vatikan; 1988; Freiburg, 273 str. Nemačko izdanje je tako objavljeno samo godinu dana posle srpskog, a originalni naslov glasi: „Vatikan i Jasenovac“, „Rad“, Beograd 1987. Nemački izdavač daje kratak pregled autorove biografije, a o samom knjizi kaže: „In diesem Buch legt er umfassend und erstmalig für Europa Dokumentationsmaterial über das bis dahin unbekannteste Massenverbrechen während des Zweiten Weltkriegs vor: die Ausrottung von 800.000 orthodoxen Serben…Unglaublich, aber bewiesen. Ein Tabuthema, über das zu schreiben sich bisher erst Karlheinz Deschner traute. Ist schon diese geschichtliche Tatsache in unseren Breiten wenig bekannt, so entzieht sich ein anderer Fakt völlig der Kenntnis: die maßgebliche Beteiligung des Vatikans an diesen Massakern.” Izdavač ovde sa ponosom ističe, da je u ovom delu „po prvi put u Evropi sakupljen materijal, koji govori o istrebljenju 800 000 pravoslavnih Srba. O ovoj tabu temi do sada je imao hrabrosti da piše samo Karlhajnc Dešner. Malo je poznata činjenica, da je hrvatski genocid nad Srbima bio podržan od strane Vatikana.“
Tako su pisali Nemci: osamsto hiljada žrtava!
Danas se, preko Aleksandra Korba i njemu sličnih Nemaca, sve to briše. Na delu je nova agenda. Srbi ne smeju biti žrtve.
JASENOVAC JE ZBIRNO IME
U razgovoru sa pokojnom dr Nadeždom Vinaver, potpisnik ovih redova je uočio ključnu ideju za razmatranje svega što je bitno u vezi sa Jasenovcem – Jasenovac je,u stvari, zbirno ime za sve što su Srbi preživeli u NDH:“U Hrvatskoj je bilo mnogo logora i stratišta, ali je Jasenovac postao opšte ime za sva mesta gde su ubijani Srbi na teritoriji NDH. U sebe je upio prve „sabirne“ logore: Gospić, more oko ostrva Paga, bespuća Velebita i druge duboke jame, vode više reka a naročito Drine, Save, Dunava, seoske bunare, zapaljene crkve pune srpskog naroda, bezimene utrine… Na velikoj teritoriji koju su ustaše proglasile svojom nezavisnom državom, masovna ubistva Srba počela su odmah po njenom osnivanju, 10. aprila 1941. Potpuno sinhronizovani, na međusobno vrlo udaljenim mestima (bez savremenih sredstava obaveštavanja), potpuno su isti načini ubijanja (od opkoljavanja sela do pohoda na škole sa pravoslavnom decom…), isti metodi mučenja sa takvim detaljima da je svima oduvek moralo biti jasno da je učenje za takva dela bilo dobro organizovano, da su pripreme bile sistematične, da nijedan kraj NDH nije preskočen, da su „radne“ grupe spremno čekale da pokažu svoj nauk. Njihov radni učinak je bio visokoproduktivan, nijedan metod nije zakazao, nijedna sprava za mučenje i ubijanje nije podbacila, nijedna želja ubica nije ostala neispunjena. To je realnost koju niko ne može osporiti.“
Ta činjenica o Jasenovcu ukazuje da masovnost ustaših zločina nije mogla biti posledica delovanja samo jednog kamiona ustaša, o kome je govorio Miroslav Krleža. Iza zločina su stale velike mase stanovnika NDH koje su u svojim komšijama Srbima videle opasnost što ju je treba uništiti na svaki mogući način. U nekom zabitom hercegovačkom selu niko nije ni čuo za Pavelića, ni za ustaše, ali im oni nisu ni bili naročito potrebni da bi krenuli da kolju pravoslavne komšije. Dovoljno je što je selo imalo župnika, čija se propoved sastojala iz poučavanja pastve da mrze „Vlahe“ i „`rkaće“.
I to je danas problematično: Hrvate, kaže NATO imperija, niko ne sme da podseća na mračnu prfošlost. Oni su EU budućnost.
OTRESTI SE JASENOVCA
I Hrvatima je, naravno, jasno da se moraju otresti Jasenovca kao incidenta, da bi i dalje, bez griže savesti, mogli biti vatikansko „predziđe kršćanstva“. Ili predziđe NATO pakta. Ili šta već treba da budu. U intervjuu Ante Pavelića španskom fašističkom listu Arriba od 26. maja 1943. Jasno se vidi da je ustaštvo samo priča o „predziđu“. Jer, kako reče poglavnik, “balkanski duh imao ekspanzivnu moć koja je uspjela da prodre do granica Beča. Austro-Ugarska je imala snage da goni taj duh ka Jugoistoku, gdje nije više predstavljao nikakvu opasnost. Dužnost je Hrvatske da nastavi sa ovim pritiskom na balkanske običaje dok ih ne svede u njihove prave granice.”
NE PROPUSTITE
Hrvatski veleum dr Josip Korski, u svojoj knjizi „Iz ideala u stvarnost“( objavljenoj 2005. godine ) jasno stavlja do znanja zašto se Hrvati ne mogu pokajati za Jasenovac: ako bi to učinili, porekli bi svu svoju „državotvornu“ politiku koja je uvek bila u službi „zapadnih vrednota“. Korski ističe:“Uočavanje različitih događaja iz naše nedavne prošlosti spada u nužne zadatke javnoga života. Međutim, Jasenovac je opasan za Hrvatsku jer je oko njega stvorena politička legenda koja je za vrijeme Drugoga svjetskog rata poslužila za rušenje Nezavisne Države Hrvatske, a nakon komunističke pobjede za brutalno uništavanje politički aktivnih dijelova hrvatskoga naroda i za opravdavanje nasilnog uključivanja Hrvatske u Jugoslaviju.“
Tako Hrvati. Znaju šta hoće i dokle mogu.
A mi, Srbi, treba da pristanemo na oktroisane brojke svojih mučenika, da bi nas uklopili u Novi poredak.
Nije nego!
SENKA DEBELOG MRTVACA GROZA
Da dodamo i ovo: u pozadini domaće revizionističke drugosrbijanštine, koja, zahvaljujući nekima u mantiji i nekima bez mantije, ulazi u glavni tok državnih planova memorijalizacije srbocida, ali i u glavne medije, stoji, pored „stranog faktora“, i „Debeli Mrtvac Groz“, kako je vladika budimski Danilo zvao Josipa Broza.
O tome je, 2015, takođe govorila Nadežda Vinaver:“Kad nemački rečnik Duden (Politika, 10. maj 2015.) objašnjava pojam „ustaša“ kao „hrvatski nacionalistički pokret koji se u Drugom svetskom ratu borio protiv srpskog centralizma“, to nije ništa drugo do ponavljanje reči Josipa Broza iz njegovog članka objavljenog u decembarskom broju Proletera 1942. Josip Broz se priseća predratne namere Srba da „srbizuju Hrvate i Slovence“, a da su Hrvati „kao najsnažnija individualnost među ostalim ugnjetenim narodima Jugoslavije, davali najžešći otpor protiv takve velikosrpske nacionalne politike“. Ova rečenica, kao i ceo članak, kojim se rezimira nezadovoljstvo Komunističke partije Srbima, jeste kao neka overa razložnog postojanja logora Jasenovac. To je u stvari bezglasna saglasnost uredništva sa aktivnošću te fabrike smrti i sa genocidom nad srpskim narodom na celoj teritoriji NDH.
Kako onda očekivati da Vrhovni štab na čelu sa Josipom Brozom (i Andrijom Hebrangom kao sekretarom Partije) oslobađa Jasenovac gde su zatočenici čekali, čekali, organizovali se kako su mogli da pomognu u napadu za oslobođenje i sanjali svoj tragični san. Umesto toga, Partija je naređivala da se uklone omiljeni partizanski komandanti koji su tražili dozvolu da pokušaju sa oslobađanjem logora ili bar da prekrate muke zatočenika. Partizanske snage na čelu sa Josipom Brozom nikada nisu pokušale da oslobode logor Jasenovac.
Tragičnost logoraša je trostruka: zato što su se našli u logoru, najgorem od svih konclogora; zato što su ih izneverili oni u koje su polagali nadu; zato što su po direktivi komunističkih vlasti morali ostati bez belega, bez znakova koji podsećaju na njihove patnje i bez traga poštovanja i zahvalnosti.“
Zbog toga su potpisnici najnovijeg apela protiv novog revizionizma zaslužili svaku čast i pohvalu od svog namučenog naroda. Uz njih su, čvrsto verujemo i molitve Sedamsto hiljada Novomučenika Jasenovačkih, koji su odeveni u haljine bele i okupani krvlju Jagnjeta Hrista. U njih se uzdajući, a Bogu Pravde se moleći, čvrsto stojimo na bedemu istine o našem novom martirijumu, temelju i krovu Nebeske Srbije.
(Glas javnosti/pokretzaodbranukosovaimetohije.rs)
SKINI APLIKACIJU
.png)
