M.K. BADRAKUMAR: Kako je Niger odbacio „poredak zasnovan na pravilima”
Autor: Glas javnosti
Jačanje trenda multipolarnosti ohrabruje afričke zemlje da zbace neokolonijalne okove. Rusija koristi to što nije bila kolonizator
Državni udar u zapadnoafričkoj državi Nigeru 26. jula ove godine i rusko-afrički samit održan narednog dana u Sankt Peterburgu uklapaju se u širi okvir multipolarnosti u sadašnjem poretku. Naizgled nezavisni događaji, oni sažimaju duh vremena transformativnog perioda u kojem se nalazimo.
Prvo, obratimo pažnju na širu sliku – afrički samit koji je održan u Rusiji 27. i 28. jula predstavlja veliki izazov za Zapad, koji instinktivno nastoji da umanji značaj ovog događaja nakon što nije uspeo da lobiranjem onemogući sastanak predstavnika suverenih afričkih država sa ruskim vođstvom.
Četrdesetdevet afričkih država poslalo je svoje delegacije u Sankt Peterburg, u kojima je bilo 17 šefova država koji su lično otputovali u Rusiju da raspravljaju o političkim, humanitarnim i ekonomskim pitanjima. Za državu domaćina, koja je usred rata – to je bio izuzetan diplomatski uspeh.
Samit je bio suštinski politički događaj. Njegov lajtmotiv bilo je ukazivanje na dugoročnu rusku podršku afričkom otporu imperijalizmu i predatorskoj prirodi zapadnog neokolonijalizma. Ovo je brilijantan pristup za današnju Rusiju, koja nije opterećena kolonijalnom istorijom eksploatacije i pljačkanja Afrike.
Suverenost ishrane
Dok se s vremena na vreme pojave sakriveni leševi iz zapadne kolonijalne ere, koji sežu sve do neokajane trgovine afričkim robljem, Rusija se poziva na sovjetsko nasleđe uz poruku da je bila „na pravoj strani istorije” – čak i obnavlja puno ime Univerziteta narodnog prijateljstva Patrisa Lulumbe u Moskvi.
Ipak, nije se sve vrtelo oko politike. Na samitu se raspravljalo o rusko-afričkom partnerstvu koje bi pomoglo kontinentu da obezbedi „suverenost ishrane” – što je alternativa žitnom dogovoru; raspravljalo se i o novim logističkim koridorima za rusku hranu i veštačka đubriva; o pojačanju trgovinske, ekonomske, kulturne, obrazovne, naučne i bezbednosne saradnje; o potencijalima Afrike da se priključi Međunarodnom severno-južnom transportnom koridoru; o ruskom učešću u afričkim infrastrukturnim projektima; o Rusko-afričkom akcionom planu foruma partnerstva do 2026. godine – sve ovo svedoči o znatnim rezultatima.
Razmotrimo sada Niger. Najnoviji razvoj događaja u Nigeru naglašava lajtmotiv rusko-afričkog samita. Rusko predviđanje o afričkoj krizi se obistinilo – u pitanju je nastavak suzbijanja zapadnog imperijalizma. Ovo je evidentno na osnovu izveštaja u kojima se spominje isticanje ruskih zastava u nigerskoj prestonici Niameju.
Pobunjenici koji su preuzeli vlast nisu gubili vreme, već su odmah osudili nigerske vojno-tehničke sporazume sa Francuskom, nakon kojih je usledio zahtev Francuskoj da u roku od 30 dana povuče iz zemlje svoje trupe. Sa druge strane, Francuska je govorila „čvrsto i odlučno” u prilog strane vojne intervencije „koja bi onemogućila pokušaj puča”. Francuske vlasti su jasno naznačile da nemaju nameru da povuku oružani kontingent od 1.500 vojnika koji su u Nigeru „na osnovu zahteva legitimnih vlasti države, kao i na osnovu potpisanih sporazuma”.
Francuski stav ne bi trebalo nikoga da iznenadi – Pariz ne želi da izgubi svoje pozicije u sahelskom regionu i jeftine izvore resursa, posebno uranijuma. Ali Francuska je pogrešno procenila da puč ne uživa podršku nigerske vojske ili da nema uporište u masama, i da je sve što je potrebno da se on neutrališe ograničena demonstracija sile koja bi prinudila elitnu predsedničku gardu da otpočne direktne pregovore sa Francuskom.
Trend multipolarnosti
Francuska i SAD koordinišu svoje aktivnosti sa Ekonomskom zajednicom zapadnoafričkih zemalja. EKOVAS je u početku delovao preteće ali je ubrzo ustuknuo. Rok koji su dali, naglasivši da će posle njega uslediti intervencija, je istekao. EKOVAS jednostavno ne raspolaže mehanizmima za brzo okupljanje svojih trupa i za koordinaciju izvođenja vojnih operacija, a najjača sila u ovom savezu – Nigerija – zaokupljena je bavljenjem unutrašnjim bezbednosnim izazovima.
Nigerijsko javno mnjenje je kolebljivo u pogledu povratnih posledica koje bi intervencija mogla da izazove – Niger je velika država i ima 1.500 kilometara dugu poroznu granicu sa Nigerijom. Neizgovorena istina glasi da Nigerija nije raspoložena da poveća francusko vojno prisustvi u Nigeru ili da uopšte bude na istoj strani sa Francuskom, koja je duboko nepopularna širom Sahela.
Iznenađenje nad iznenađenjima jeste što predvodnici vojnog puča uživaju izlive narodne podrške. Pod ovim okolnostima, velika je verovatnoća da će francuske trupe napustiti Niger, svoju nekadašnju koloniju.
Niger je žrtva neokolonijalne eksploatacije. Pod plaštom borbe protiv terorizma, koji je, ironično, proistekao iz NATO intervencije u Libiji 2011. godine predvođene Parizom, Francuska nemilosrdno eksploatiše nigerska prirodna dobra.
Istaknuti nigerijski pesnik i književni kritičar profesor Osundare zabeležio je prošle nedelje:
„Ispitajte uzrok, tok i simptome koji stoje iza aktuelnog bujanja vojnih pučeva u Zapadnoj Africi. Nađite lek za ovu pandemiju. Što je još važnije, nađite lek za kugu političkih i društveno-ekonomskih nepravdi odgovornih za neizbežnost njihovog povratka. Zapamtite brutalnu anarhiju u Libiji i nebrojane posledice destabilizacije ove nekada prosperitetne zemlje po zapadnoafrički region”.
Jedina regionalna država koja može da izvede efikasnu vojnu intervenciju u Nigeru je Alžir. Ali Alžir niti ima bilo kakvo iskustvo u izvođenju ovakvih operaciji na regionalnom nivou, niti ima bilo kakvu nameru da odstupi od svoje dosledne politike nemešanja u unutrašnje poslove suverenih država. Alžir je upozorio protiv bilo kakve spoljašnje vojne intervencije u Nigeru. „Razmetanje vojnom intervencijom u Nigeru je direktna pretnja po Alžir, i mi je stoga potpuno i kategorički odbacujemo… Probleme bi trebalo razrešiti mirnim putem”, rekao je alžirski predsednik Abdelmadžid Tebune.
U svojoj osnovi, bez ikakve sumnje, puč u Nigerskoj republici se svodi na borbu između Nigeraca i kolonijalnih sila. Bez ikakve sumnje, sve jači trend multipolarnosti u svetskom poretku ohrabruje afričke nacije da zbace neokolonijalizam. To je jedno. S druge strane, velike sile su prinuđene da pregovaraju, umesto da nameću.
Zanimljivo je zapaziti da je Vašington bio prilično uzdržan. Priča o „vrednostima“ o kojima je govorio predsednik Bajden je daleko od diktata o „poretku zasnovanom na pravilima“ — uprkos tome što SAD raspolaže sa tri vojne baze u Nigeru. U multipolarnom poretku, afričke nacije dobijaju prostor za pregovore. Rusko aktivno delovanje pospešuje ovaj proces. Kina takođe ima ekonomske interese u Nigeru.
Važno je zapaziti da je predvodnik puča Abdurahman Tijanu spomenuo da „Francuzi nemaju objektivnog razloga da napuste Niger“, ukazujući da je pošten i ravnopravan odnos moguć. Rusija je oprezno naznačila da je ključni zadatak u ovom trenutku „sprečiti dalje pogoršanje situacije u zemlji”. Portparol ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova je rekla: „Organizovanje nacionalnog dijaloga smatramo hitnim zadatkom da bi se povratio građanski mir, osigurali zakonitost i poredak… verujemo da pretnja upotrebom sile protiv suverene države ne doprinosi popuštanju napetosti i razrešenju nastale situacije u zemlji.”
Misija Nulandove
Očito, Nijamej neće podleći spoljašnjem pritisku. „Nigerske oružane snage i sve odbrambene i bezbednosne snage, podržane nepokolebljivom podrškom našeg naroda su spremne da brane integritet naše teritorije”, stoji u saopštenju predstavnika vojne hunte. Delegacija iz Nijameja optutovala je u Mali da zatraži da im se pridruže borci grupe Vagner, povezane sa Rusijom, u slučaju intervencije iza koje bi stajao Zapad.
Ne može se očekivati brzo razrešenje nigerske krize. Niger je ključna zemlja u borbi protiv džihadističke mreže i povezana je strateški i strukturno sa komšijskim Malijem. A situacija u Sahelu eskalira. Ovo ima duboke posledice za krizu državnog ustrojstva u Zapadnoj Africi u celini.
Američka izuzetnost nije univerzalni lek za sve postojeće probleme. Pentagon je pomogao obuku barem jednog od prevodnika nigerskog puča – kao i pojedinih pučista u Maliju i Burkini Faso, koji su obećali da će priskočiti Nigeru u pomoć. Pa, uprkos tome, u obraćanju iz Nijameja u ponedeljak, vršilac dužnosti zamenika državnog sekretara SAD Viktorija Nuland žalila se što joj predvodnici puča nisu dozvolili da se susretne sa svrgnutim predsednikom Mohamedom Bazumijem i nisu bili prijemčivi za američki pozive da se u zemlji ponovo uspostave civilne vlasti.
Misija Nulandove usmerena je ka odvraćanju pučista od povezivanja sa grupom Vagner, ali uspeh joj nije zagarantovan. Nulandovoj nije garantovan ni sastanak sa generalom Tijanijem.
SKINI APLIKACIJU
