VESNA KNEŽEVIĆ: Može li se rat izbeći?

Izgovor „nema alternative” je tobogan kojim se Evropljani spuštaju u rat. „Nema alternative” s lakoćom postaje „nije bilo alternative”, a tad je kasno za svako utvrđivanje činjeničnog stanja

„Rat se mogao izbeći”, rekao je nedavno bivši generalni sekretar OEBS-a, švajcarski diplomata Tomas Greminger (Di Prese, 13. oktobra), misleći na dogovor iz Minska iz februara 2015. Rekao je, ali što se odjeka tiče – u gluvoj sobi je rekao. Niko u javnom prostoru EU zemalja ne voli da se podseća kako je put u rat vodio preko niza neiskorišćenih šansi za mirnu regulaciju konflikta između Rusije s jedne i Ukrajine, SAD i NATO s druge strane.

I više od toga, u politici i medijima je tek sada krenula prava lavina izjava da bi Putin svakako napao Ukrajinu, čak i da je Kijev ispoštovao Minski ugovor do poslednjeg slova. Onda je dobro da Kijev nije ispoštovao ni prvo slovo tog dokumenta, jer bi samo ispao naivan! Ko god kao Greninger kaže da se moglo drugačije, onda ili sada, samo unosi smutnju među dobre ljude. „Sve i da jesmo, Putin bi svakako…”, odjekuje iz EU. Opasni kondicionali diktiraju budućnost i udaraju novi pečat prošlosti.

„Svet se polako oslobađa zavisnosti od ruskog gasa”, trijumfalno je izgovorio voditelj ZIB-a, ORF-ovog glavnog dnevnika, prošlog četvrtka uveče (27. oktobra). „Svet” je istovremeno postao zavistan od gasa iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, „koji isto nisu demokratija”, kako je tom prilikom sa žaljenjem konstatovala austrijska ministarka za energiju i klimu Leonore Gevesler, „ali šta da se radi, i njih ćemo se osloboditi čim se ukaže prilika”.

EU kao „svet” koji se oslobodio ruskih okova? Istina, ta reč ima nešto od Bergsonovog élan vitala, puna je životne energije, mi-smo-svet, ali kako je voditelj upotrebio sa namerom nadmene distinkcije, njena funkcija je da se iz „sveta”, to jest iz života, neko izgura napolje, neko kome tu nije mesto – Rusija.

„Svet” se polako oslobađa od Rusije, tako da postaje zavisan od gorih od Rusije. Šta da se radi, takav razvoj nema alternative.

Pečat prošlosti

Prošlost se ponavlja još jednom, ovog puta ni tragedija ni farsa, već pečat. Nove vrednosne mape se polažu preko puteva koje su prosekle starije generacije. Ma šta generacije, čitave kulture i epohe koje su nekad šetnjom mapirale svet i bile svet, rekao bi Mišel de Serto.

Jedan od takvih puteva vodi iz Spoleta u italijanskoj Umbriji. Krene se iz centra na istok, niz brežuljak Svetog Elije, izađe iz srednjevekovnih gradskih zidina i skrene ka severu, još jednom ka istoku, i već se stoji ispred bazilike San Salvatore. Na karti daleko, a sve u deset minuta pešice, velika prednost malih gradova.

San Salvatore, izvorno nepoznatog patrocinijuma, potiče iz IV hrišćanskog veka. Onda su ga u VIII preuzeli Langobardi, jedno od germanskih plemena koje je do Karla Velikog imalo svoju državu na tlu današnje Italije. Kao varvari, Langobardi nisu imali vlastitu arhitekturu, ali nije im se sviđala ni ona koju bi zaticali. Okruženi ostacima starijih civilizacija, posegnuli su za elementima grčke i rimske antike i stvorili vlastiti stil, popularno Prvu Romanika.

Vlasnici, sveci i upravitelji bazilike menjali su se tokom vekova, ali je langobardsko nasleđe ostalo presudno da je San Salvatore danas na Uneskovoj listi zaštićenog kulturnog blaga.

Ispod bazilike se širi Cimitero monumentale, Monumentalno groblje, koje je 1836. dizajnirao italijanski arhitekta Ireneo Aleandri (1795-1885), tada glavni gradski inžinjer. Sistemsko vreme bazilike i groblja razlikuje se dobrih hiljadu godina. Ne idu zajedno nikako, osim kao pozorišna bina za konačne oproštaje. Kakva sreća onda da je Ireneo Aleandri znao šta radi i te dve celine ujedinio upravo sredstvima teatarske iluzije. Kad se spusti stepenicama od glavnog portala crkve, posetilac se nađe ne na groblju, već u čitavom gradu mrtvih, odatle „monumentale” u imenu.

Groblje srećnih ljudi

Svet umetnosti je nepravedan. Kad se u Srbiji govori o „povratnicima” i „gastarbajterima” koji žive u mini-stanovima, a na grobljima tamo kod kuće, mahom u provinciji, uređuju grobnice na dva sprata sa priključkom za struju i kulom stražarom, reakcija finijih savremenika je smeh. Groblje u Spoletu, iako isto u ideji, tretira se naprotiv kao umetnost i zajedno sa bazilikom stoji na listi Uneskovog kulturnog blaga. Razlika je, treba li reći, u sistemu i dizajnu, u svesnoj nameri da se stvori jedinstvena arhitektonska bina.

Nema siromašnih na Aleandrovom groblju u Spoletu. Cardo i decumanus se seku kao glavne avenije, sa mrežom gradskih ulica između njih, uokvirenih imitacijama rimskih i etrurskih hramova, renesansnih i baroknih crkvi, vizantijskih crkvi na grčkom krstu, urbanih i seoskih vila po Albertiju i Paladiju. Čak je tu i jedna piramidalna Nojeva barka, kao sišla sa freske Paola Učela.

Objekti su prepoznatljivi i solidni, prave zgrade samo smanjene na dimenzije tri sa tri, četiri sa četiri, na važnijim raskršćima i prostranije, sa okućnicom i kamenim portalom. Imaju i zvono, iako nemojte očekivati čudo. Svako ko je unutra, mrtav je na dobroj adresi; svi odreda srećni, počevši od prve grobnice do glavnog ulaza, kuće porodice Srećkovića/Felici.

Ulaze čuvaju lavovi, anđeli i orlovi, negde Medičijev grb s narandžama. Ponegde gori svetlo i iza vratnica od kovanog gvožđa se nazre enterijer, i on imitacija života, samo sa grubo presečenom perspektivom. Jasno, tamo gde su vlasnici, nema perspektive. Sunce je tek izlazilo i za jednim stolom je kao za doručkom sedela skulptura. Barem mislim da je bila skulptura.

Tu se upisalo jedno vreme, ono iz VIII veka. Tu je i drugo, ono iz ranog XIX veka. Na dva sistemska vremena, langobardsko i klasicističko, došlo je treće, i na njima se kao pečat utisnulo – ukrajinsko vreme XXI veka. Dve male ukrajinske zastave, naslikane na zidu od maltera i šljunka oko arhitektonskog kompleksa stoje kao demonstracija novog vlasničkog odnosa, u metodi koju jedan kolega zove „mentalnim mapiranjem”.

Znak zastave je na ivicama zida, vizuelno deluje kao spajalica koja obuhvata snop akata. Čiji su akt, čin, ulica i naselje? Ukrajinski. Svi unutra su obuhvaćeni i integrisani, zaheftani ukrajinskim spajalicama, zapečaćeni ukrajinskim signumom.

Ireneo Aleandro je, istina, imao ideju pozorišne bine, ali sigurno nije mislio na taj tip teatra kad je projektovao Cimitero monumentale.

Mentalno mapiranje

Na srpskom „pečat” je dve stvari istovremeno – predmet kojim se ostavlja otisak na dokumentima, kao i sam otisak. Izjava vlasništva se jasno čuje u odnosu dva pečata koji jesu i nisu isto, kao otac i sin istog ličnog imena, Vladimir Stariji i Vladimir Mlađi. Pečat-predmet poseduje svoj pečat-otisak, on ga stvara i hijerarhijski mu je nadređen preko imena koje mu daje. Nekad mu i tepa, hej moj Pečate od Pečata, ko te danas lomi i udara!

Većina jezika lingvistički odvaja ono što udara od udarenog. Zvuči kao uvreda kad se ovako napiše, u suštini je samo deo sfragistike, nauke o pečatima, u kojoj srpski jezik, iz čistog veselja, nije razdvojio pojmove i za sada ostavio Vladu Starijeg i Mlađeg u lingvističkoj simbiozi.

Nemački jezik razlikuje udarača i udareno. Malo arhaično, ali izvorno korektno, pečaft (petschaft) ili tipar (typar) bi bio predmet koji zamahuje da udari, dok je ono udareno abdruk (abdruck), što bi odgovaralo srpskom otisku. „Seal” (pečaft, Vladimir Stariji) i „imprint/impression” (otisak, Vladimir-Vava Mlađi), reklo bi se na engleskom.

Nije uzalud jedan od naproblematičnijih pojmova iz romana Suton Stefani Majer, posle uspešne filmske Twilight franšize, upravo taj o „otisku”. Imprint/Imprinting se zove kad se neko „otisne” na drugoga, kad ga mapira i obeleži svojim telom kao u vrelom vosku, tako da ni pečaft ni otisak više nemaju neki drugi identitet, osim zajednički. To je proces koji trenutno teče u Evropi, ukrajinski imprinting. Jedan stari kontinent se mapira iznova, jednoznačno i jednostavno, udara se preko starijih slojeva smisla.

Strah od smrti je udario NATO. NATO je udario Rusiju. Rusi su udarili Ukrajinu. Ukrajina je udarila nas u Evropi. Nekako smo svi zapečaćeni i utisnuti u novu mapu kao voštani otisci samo jedne evropske nacije. I gore, jednog vođstva jedne nacije. Dovoljno je da neki ukrajinski diplomata u intervjuu upotrebi konstrukciju „ukrajinski narod nema razumevanja kad vi drugi narodi kažete to i to”, i svi se odmah disciplinovano postroje da dobiju pečat.

Damnatio memoriae

Na delu je novi mapping. Pečati se novi vlasnički list idealnog istorijskog nasleđa.

Zašto bi se drugačije novinar austrijskog dnevnika Di Prese (29. oktobra) snebivao kad mu ukrajinski filmski reditelj Sergej Loznica kaže da je „protiv bojkota ruske kulture”? Loznica je inače sav u redu, politički novokorektan, zna kakav je karakter ruske vlasti, osuđuje invaziju na Ukrajinu, podržava sankcije protiv Rusije, ali, o, ali, ne misli da rusku kulturu i ruske umetnike treba bojkotovati, izbaciti iz „sveta”.

„Ali zašto?”, pita novinar.

„Zato što jedna trećina Ukrajinaca govori ruski, znači ima ruski identitet”, kaže Loznica.

„Ali, ali”, opet će novinar: „Zašto mislite da ruski jezik podrazumeva bliskost sa ruskom kulturom?”

„Ima li neki drugi kriterijum?”, odgovara Loznica.

Novinar završava razgovor neuveren da on kao Austrijanac ima bilo šta sa nemačkom kulturom, samo zato što je rođen u nemačkom jeziku.

Kondicionali drskosti

A sve to pečaćenje, udaranje i utiskivanje u čitavoj Evropi se odvija zato što nije bilo alternative.

„Nije se moglo drugačije.” „Sve i da smo napravili što se tražilo, opet bi bilo isto.” „Alternative su bile lažne.” „Da smo pristali na ponudu, bilo bi još gore.” Rečenice kao ove gotovo uvek su znak političkog bankrota neke vlasti, signal da se beži od odgovornosti. A kad se takve izjave kao stepski požar rašire kroz medije, kad zavladaju diskursom i spale disonantne, jasno je da pritisak na elektorat neće popustiti sve dok on ne internalizuje izgovor koji mu se šarafi direktno u frontalni režanj sive mase.

Udario nas je pečaft bez alternative. Nije se moglo drugačije i basta; sankcije nemaju alternativu. Putin je globalna opasnost; danas Ukrajina, sutra čitav svet. Ovo prvo ponavljaju EU političari kao u transu, ovo drugo kijevske vlasti i prekookeanski hranitelji konflikta. Sumnja da je bilo alternativa, da ih možda ima još, proganja se ili ignoriše u evropskim diskursima, sve dok i poslednji neverni Toma(s) ne poveruje kako ovaj rat nije moglo sprečiti ništa, jer ga je Putin hteo po svaku cenu.

Koliko znam, postojao je samo jedan primer u novijoj političkoj istoriji kad zaista nije bilo alternative. Hitler je hteo rat, i kad drugi nisu bili spremni da mu pruže izgovor, pribegao je nameštaljki. Da ga je neko ubio tamo oko 1928, bilo bi dobro, jer su sve druge alternative bile gore, što se i pokazalo.

Ali ako se i zanemare zakoni, najkasnije tu na scenu stupaju moralni obziri. Zašto baš 1928? Zašto ga neko nije ubio 1894, kad je imao pet godina? Zašto ne njegovu majku kad je zatrudnila? To bi bilo još lakše, jer ne bi trebalo ubijati bespomoćno dete pet godina kasnije. Ni ubijanje trudnica međutim nije popularno. Kako bi bilo da je neko na vreme nagovorio Klaru na pobačaj? Ako nije htela, oteo je, anestezirao i oljuštio seme zla iz nje. Jasno zašto. Sve do anšlusa Austrije i Sudeta niko od evropskih lidera nije mogao da bude siguran da rat sa nacističkom Nemačkom nema alternativu. Evidentno, popuštanje je hranilo Hitlerov apetit.

U velikom poretku stvari, reklo bi se, bilo bi lepo da su ne-još saveznici jurnuli na nacističku Nemačku odmah 1933. Pritom bi pogazili bi nekoliko stotina zakona i povelja, ali bi sprečili kasniju klanicu. Privatno, žao mi je da nisu. Gledati međutim tako na slučaj Trećeg rajha je ne samo naivni, već pre svega kriminalni čin, jer se pitanje preventivnog rata izvlači iz pravnog konteksta i ilegitimno gura u moralni. A ko misli da je moralno bolji od svih drugih, taj veruje da mu je sve dozvoljeno.

Pod zaštitnim krilima NATO i Anglosaksonaca, evropske politike i mediji koriste danas taj jedini model istorijski apsolutnog, nedestilisanog zla, kao univerzalni primer koji se ponavlja uvek i sad. Na taj način se imobilizuju nacionalne javnosti i pripremaju na moralnu dilemu u kojoj će im se rat sa Rusijom učiniti pametnijim i hrabrijim od pregovora sa čovekom „koji ionako hoće rat”.

Zloupotreba istorije

Bilo je zla i sinhrono i dijahrono, ali je karakter Trećeg rajha ostao usamljen u evropskoj istoriji, izuzetak od pravila da alternativa uvek postoji.

Ali osim kao misaoni model, on je neupotrebljiv. Kao uputstvo za internacionalnu akciju, on je čista zloupotreba i kriminalni čin. Jedan zastrašujući pojedinačni primer iz istorije se koristi kao univerzalni pečat za sve prilike. Samo juče (28. oktobra) ukrajinski predsednik Zelenski rekao je da „Rusija ima iste ciljeve kao i nacisti”, što ovdašnji mediji prenose sasvim nekritički, bez komentara, samorazumljivo, Rusi nacisti.

Kad se iz službene Moskve prave paralele o neonacističkom karakteru nekih ukrajinskih vojnih formacija, ili diplomata kao Kuleba, mediji nemačkog govornog područja će se uvek ograditi, zgranuti kao na drskost ili nasmejati kao na propagandu. Zelenskom se niko ne smeje, čak i kad se obrati skupu latinoameričkih država prošlog leta izjavom „da su oni sledeći na redu”, to jest da će ih Rusi napasti čim završe sa Ukrajinom.

Izgovor „nema alternative” je tobogan kojim se Evropljani spuštaju u rat. „Nema alternative” s lakoćom postaje „nije bilo alternative”, a tad je kasno za svako utvrđivanje činjeničnog stanja, jer u toj fazi niko nije kriv osim neprijatelja, koji bi ionako napravio to što je napravio.

Pečat za ćutnju

Ako nije dovoljno jasno, ovde se ne govori o Trećem rajhu kao realnom fenomenu, već o tome kako su ga EU vođe „imprintovale” na današnju situaciju. I na onu koja joj je neposredno prethodila, jer se Evropa tako pečati još od devedesetih.

Upozoravajući primer Trećeg rajha je najpre upotrebljen za naravoučenije da loše režime treba na vreme udaviti u čaši vode, što je bilo opravdanje za bombardovanje Srbije 1999. („nikad više Aušvic”). U nastavku su Anglosaksonci malo prilagodili pečaft Trećeg rajha, utišali moralnu dimenziju, izvukli politički alarmizam u prvi plan, tako da bez ostatka pokrije Putinovu Rusiju.

„Nema alternative” je generički proces, ne ideološki, ili vrednosni. Njemu svi pribegavaju, samo je pitanje u kojim dimenzijama i rizicima. Mogao bi se izvesti čitav niz istorijskih primera, i to globalno, gde su političke elite prikrivale svoje loše odluke konstatacijom da „nije bilo alternative”. Ovde samo jedan blizu kuće i srca, o tome kako se u delu takozvanih „patriotiskih” medija u Srbiji proprati godišnjica Z-4 plana iz januara 1995.

Argumentacija je uvek ista, da je potpuno svejedno što je srpska strana odbila Z-4, jer bi Hrvati „ionako napali Krajinu”. „Ionako” je ključna reč, ona generiše dramaturgiju u kojoj niko nije kriv, osim naravno Hrvata. Sa srpske strane niko nije odgovoran, ne može da bude, jer bi Z-4 „ionako” bio loše rešenje, za razliku od ovog sada koje je, istina, mnogo gore, ali bar znamo da za njega nismo morali da se naprežemo! Dovoljno je bilo prepustiti se usudu.

To sa potiskivanjem odgovornosti za odbijanje Z-4, to bi bila drskost, lokalni tip. Ali pozvati se na Hitlerov rat da bi se opravdao NATO-v rat protiv Rusije, to je ispiranje mozga, globalni tip. Osuta pečatima, Evropa krvari kao iz rana.

SKINI APLIKACIJU