VEDRANA RUDAN: Kako ne mislite da će vam dete poginuti da bi se tuđa beba vozila u mercedesu!

Ponavljam se. Ne zanima me. Neki od nas su još devedesetih imali siguran posao u državnoj službi, ja sam bio na radiju, a penziju smo mogli da čekamo u tišini. Nismo ćutali.

Bio sam urednik na Radio Rijeci, emisija se zvala "S primorske poneštrice". Kada je ceo tim, podsećam, bio je kraj devedesetih, dobio otkaz, organizovali smo javnu sahranu za ubijenu emisiju.

Pogrebna povorka je polako kretala Korzom, pa sve brže. Građani oduševljeni novom erom, ubijanjem Jugoslavije i pojavom demokratije gađali su nas kamenicama i jajima. Da se ​​tokom trke nismo sklonili u zgradu Opštine, verovatno bismo bili kamenovani do smrti. Satima smo čekali iza debele kapije da se narod savladan demokratskim gnevom smiri. Kad se nad Rijekom spustio gusti mrak, dovukli smo se svojim kućama, zgroženi što među nama žive budale koje će skupo platiti svoje slepilo.

Kolege novinare koji su nas podržavali mogli bismo nabrojati na prste jedne ruke. O čemu smo pričali? Rekli smo da Titov general ne može da donese demokratiju u Hrvatsku, da mržnja može da nas odvede u rat u kome će ginuti sirotinja, da Hrvatski radio ima više verskih programa nego Radio Vatikan, da nije fer da su svi građani Hrvatske srpske nacionalnosti proglašeni neprijateljima, a Tuđmanovi unuci, iako Srbi, preko noći postaju biznismeni...

Ponosan sam što sam bio dio malog tima koji je tada glasno govorio i pisao, Hrvatska ide ogromnim koracima ka svijetu. Gde su tada bili ljudi? Gde su tada bili radnici? Išli su u rat sigurni da živote treba dati za one koji su pred sam rat pokazali svoje grozno, lopovsko lice. Morao bi da budeš glup da ne shvatiš da bi tvoje dete umrlo da bi se tuđa beba mogla voziti u Mercedesu.

Zločinci su zgrabili televiziju, radio, dogovorili rat. Dok su "stoka sitnih zuba", kako ih je Tuđman tukao, trulila na frontovima, razulareni "odlični ljudi" su rasparčali jadnu zemlju. Pa smo potpisali sraman ugovor sa Vatikanom, svaki jebeni papa ima platu i sve ostalo, čak i kad češće jebe decu nego što se Bogu moli.
Mnoge firme su propale jer je našim uvoznicima, čitaj kriminalcima, trebalo pomoći da kradu u skladu sa zakonom. Uništeni su poljoprivreda, ribarstvo, zdravstvo, obrazovanje. Uništeno je sve što se moglo uništiti.

Narod je ćutao. I kada proizvođači mandarina nisu imali kome da prodaju svoje voće, uvozni su bili jeftiniji, i kada su farmeri morali da ubijaju krave jer je nemačko mleko bilo jeftinije, i kada nije mogao da dođe do lekara iako je bio bolestan, i kada je drsko dete sa devetnaest godina zebra ubijalo devojčice mercedesom, i kada su tekstilci preko noći ostali bez posla, narod je ćutao.

Sećam se, nije bilo tako davno, prijatelj i ja smo otišli ​​u Pulu da podržimo otpuštene radnike „Arene”. Plakali smo na nekom trgu u Puli, bilo nas je pedesetak, ako. Gde su bili radnici „Uljanike” i „Trećeg maja”? Naš narod, ne znam šta bi to bilo, ja vidim "naše ljude" kao ogromnu grupu idiota, trideset godina misle da se nekome dešavaju sranja i da će se nekom još gore desiti drugo i da za tebe ima nade ako kreneš na Markov trg i ostaviš kakicu pred vratima.

Jebati! Nisam mogao da verujem svojim očima. Na komadu velike slame napisali su „Sranje do govana“ ili tako nešto. Da sve bude potpuno ludo, dali su im "podršku" od "sranja" koji sede u Parlamentu. Plakati? Smejati se?

Nažalost, došlo je do mene. Tim i ja smo bili vidovnjaci 1990. Hrvatska je mesto gde uživaju i žive samo kriminalci. Mogu nekažnjeno da ubijaju svakoga ko im trči ispod točkova ili broda, po zakonu opljačkaju milion ljudi, nema lekara, gladnoj deci se ruše krovovi škola, „dobrovoljci“ odlučuju ko gde peva, popovi se razvlače dečje guzice u ime boga, a "narod" je ostavio sranja ispred parlamenta i otišao kući puni nade da će se mafijaši uplašiti. Blago mafijašima sa takvim ljudima.

Naravno, sad ćete me pitati, imate li recept? Imao sam ga devedesetih. Raspršite bager dok je još bio u povoju. Bio si slep. Danas sereš. Dok još možeš.

SKINI APLIKACIJU