VASILIJE KRESTIĆ: Ne verujem da je moguće poboljšanje odnosa Srba i Hrvata

„Mržnja je duboko ukorenjena i ne može nestati preko noći. Zato ne verujem da bi pojava hrvatskog Orbana doprinela naglom poboljšanju odnosa između dva naroda. Rane su duboke i teško su zalečive”

Onoj grupi ljudi koji istrajavaju u svom poslu sve dok ga uspešno ne privedu kraju, pripada Vasilije Đ. Krestić (90) akademik SANU, nekadašnji profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i jedan od najvećih istoričara koje je srpski narod iznedrio.

Kruna tog višedecenijskog istraživačkog rada su njegova Izabrana dela u 15 knjiga na 7.000 stranica u izdanju Pravoslavne reči iz Novog Sada i „Arhiva Vojvodine”, koja će biti predstavljena sutra u podne u Svečanoj sali SANU u Beogradu.

Kada pogledate impozantni niz svojih knjiga, imate li osećaj da ste se kao istoričar odužili svom narodu i nauci?
– Živim u uverenju da sam učinio sve što je bilo u mojoj moći, ali sam uveren da bih uradio i više da me u najkreativnijem dobu života nisu ometale i sputavale društvene i političke prilike jednopartijskog sistema vlasti. Bavio sam se temama koje su bile s nacionalnog i političkog stanovišta veoma osetljive. Zbog toga sam na različite načine bio žigosan i sputan u istraživačkom poslu. Vreme će biti najbolji sudija da izrekne ocene da li sam i koliko sam se odužio svom narodu.

Oni koji vas dobro poznaju kažu da ste u ovim zrelim životnim godinama koje dostojanstveno nosite tek malo usporili, ali ne i zatvorili svoj opus?
– Dokle me bude služila pamet neću staviti tačku na posao kojem sam čitavim svojim bićem bio odan i posvećen.

Da li biste sve ove knjige napisali da vas kao mladog istoričara, akademik Vaso Čubrilović sa temama o Vojvodini nije preusmerio na istoriju Srba u Hrvatskoj?
– Zahvalan sam na ovom pitanju jer više sam nego siguran da ne bih postigao sve što sam uradio da me prof. Čubrilović nije prisilio da doktoriram s temom iz istorije Hrvatske i Hrvata. Profesor je tim postupkom želeo da me osposobi da mogu da držim fakultetsku nastavu. Međutim, istraživanjima na temi doktorata ja sam duboko zašao u mnoge nerešene, prećutane, pogrešno ili zlonamerno objašnjene i prikazane istoriografske teme i probleme, ne samo iz uže hrvatske istorije već i istorije Srba u Hrvatskoj, srpsko-hrvatskih odnosa, jugoslovenstva, jugoslovenske ideologije, kao i uzroka i nastanka genocida počinjenog nad Srbima u NDH. Shvatio sam da u svim tim oblastima mogu da pružim nova naučno proverena tumačenja, nepoznate podatke i dokaze, koji su zasnovani na prvorazrednim istorijskim izvorima, a lišeni nacionalnih i političkih zastranjivanja.

Kako se dogodilo da ste svojim otkrićima pokolebali prof. Čubrilovića, koji je kao gimnazijalac bio učesnik Sarajevskog atentata?
– Kada sam u tom pravcu krenuo s naučnim radom i kad sam počeo da objavljujem neke rezultate, a u isto vreme u SANU, pri Odeljenju za istoriju, osnovao Odbor za istoriju Srba u Hrvatskoj, moj profesor je pokušao da me zaustavi u tom poslu. Po ubeđenju, od đačkih dana, odani, dosledni i iskreni Jugosloven, plašio se da ću svojim radovima poremetiti kolegijalne, prijateljske i bratske odnose sa Hrvatima. Nekadašnji atentator i „bundžija”, kako ga je kao studenta ocenio njegov profesor Jovan Cvijić, u starosti je, radi mira u zemlji, bio spreman da podredi nauku politici. S takvim stavom mog profesora nisam mogao da se saglasim.

Da li vam je profesor zamerio kada niste želeli da odustanete od prvog ozbiljnog istraživanja istorije srpsko-hrvatskih odnosa?
– Nastavio sam da idem putem kojim me je on usmerio. On se zbog toga na mene ljutio, što me je žalostilo, ali sam smatrao da sam kao istoričar profesonalno i moralno odgovoran i da nemam pravo da iz bilo kojih razloga naučno proverene dokaze podređujem bilo čijim i bilo kakvim interesima. U svakom slučaju, ja sam mom profesoru zahvalan za sve što je učinio za mene i odnosim se prema njemu s puno razumevanja i poštovanja.

Niste štedeli jugoslovensku ideju koja se, za razliku od ostalih naroda i narodnosti, najviše „primila” među Srbima?
– Jugoslovenska ideja bila je zanosna. Ne bez razloga – mnoge istaknute srpske ličnosti kao što su: Jovan Skerlić, Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović, Jovan Žujović, Bogdan i Pavle Popović i mnoge druge verovale su da stvaranje zajedničke jugoslovenske države može svima da bude od višestruke koristi. Međutim, te naše velike i istinski značajne ličnosti, zanete jugoslovenskom idejom, nisu dobro poznavale partnere s kojima su osnivale zajedničku državu. Oni nisu blagovremeno uspeli da shvate da jugoslovenstvo biskupa Štrosmajera, zasnovano na hrvatskom državnom i povesnom pravu, nije bilo istinsko jugoslovenstvo nego prikriveni vid hrvatstva i velikohrvatstva. Drugim rečima, Srbi su naseli na jugoslovensku frazeologiju biskupa Štrosmajera.

Da li bi pojava nekog „hrvatskog Orbana” u budućem vremenu mogla najzad da podigne odnose Srba i Hrvata na komšijski nivo, kakav već duže vreme neguju naša zemlja i Mađarska?
– Mržnja Hrvata prema Srbima, prema „vlaškom nakotu”, ili „nakotu vere pravoslavne” usađivana je decenijama i vekovima. Ona je duboko ukorenjena i ne može nestati preko noći. Zato ne verujem ni da bi pojava „hrvatskog Orbana” doprinela naglom poboljšanju odnosa između dva naroda. Rane su duboke i teško su zalečive.

Početkom ove godine kazali ste da nije nimalo slučajno što Hrvati likujući ističu da mi, Srbi, polako odustajemo od „mita” o 700.000 ubijenih ljudi u NDH?
– Možda ću pogrešiti ako kažem da naša država ne vodi konstruktivnu politiku prema našim žrtvama postradalim u genocidu. Mi ne iskazujemo dužno poštovanje prema nesrećnim pokojnicima. Da ih poštujemo, mi bismo već odavno imali memorijalne centre, imali bismo dan kojim obeležavamo veliki zločin. Sve to mi nemamo, ali zato imamo državnu ustanovu koja se bavi sistematskim umanjivanjem broja ubijenih, imamo nekoliko istoričara kojima je cilj da se dodvore Hrvatima pa prebrojavaju žrtve poput pokojnog Franje Tuđmana, a pri tome zanemaruju prvorazredne dokaze o broju nastradalih. Čak je i jedan međunarodni naučni skup posvećen Jasenovcu, koji je bio zakazan za 20. septembar, na nečiji zahtev preko noći, i bez obrazloženja, otkazan.

Čini li SANU sve što je u njenoj moći da u javnosti skrene pažnju na stradanje Srba na Kosovu i Metohiji, u Hrvatskoj i današnjoj Federacijia BiH?
– Više puta u poslednje vreme SANU je predočavala javnosti šta je sve učinila na naučnom i kulturnom planu za KiM, koliko je održano naučnih skupova o Kosovu i Metohiji, koliko je objavljeno zbornika radova i knjiga, koliko je održano izložbi u galeriji SANU. Mislim da neću pogrešiti ako kažem da je SANU za KiM uradila sve što je u njenoj moći i u njenoj nadležnosti.

Ovu godinu obeležile su i edicija Sabranih dela akademika Milorada Ekmečića i stogodišnjica rođenja akademika Dejana Medakovića. O obojici ste izrekli niz pohvalnih reči…
– Do pojave sabranih dela Ekmečića i Medakovića i mojih izabranih radova došlo je zahvaljujući finansijskoj pomoći Vlade Vojvodine i njenom predsedniku, gospodinu Igoru Miroviću. Ta odluka Vlade da objavi radove poznatih naučnika koji izučavaju nacionalnu istoriju i istoriju umetnosti dokazuje da se u našoj sredini nauka uvažava, da se nauci poklanja dužna pažnja, i da je državi cilj da podstiče naučnike na dalja istraživanja. U pravu ste, u nekoliko poslednjih meseci imao sam zadovoljstvo da na više mesta govorim o nekoliko sjajnih naučnika, o mom profesoru Čubriloviću, o Medakoviću, Ekmečiću i Radovanu Samardžiću.

Krasi li posvećenost istraživanju i novu generaciju istoričara?
– Ne treba sumnjati da i u mladoj generaciji istoričara ima vrednih, pametnih, obrazovanih i talentovanih pojedinaca. Možda sam starački sumnjičav. Ali, čini mi se da su starije generacije mnogo više provodile vreme u arhivama, shvatajući da bez arhivskog istraživanja nema i ne može biti istinske naučne istoriografije.

Kapitalnih 15 naslova

Izabrana dela akademika Vasilija Krestića sadrže knjige koje su ranije objavljivane ali i nekoliko do sada neobjavljenih spisa: Srbi u Ugarskoj 1790-1918, Istoriografski članci i rasprave (knjiga 1 i 2), Zapamćenja, Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu, Bosnu i Hercegovinu, Biskup Štrosmajer Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven, Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka (knjiga 1 i 2), Iz prošlosti Srema, Bačke i Banata, Znameniti Srbi o Hrvatima, Genocidom do velike Hrvatske, Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji 1848-1914, Istorija srpske štampe u Ugarskoj (1791-1914) i Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine.

Autonomaštvo bez snage i daha, ali…

Decenijama ste upozoravali na neprirodnu surevnjivost koju su nekadašnji političari iz Novog Sada potencirali prema Beogradu i ostalim delovima Srbije. Da li je autonomaška oštrica potpuno otupela?
– Ne mislim da je potpuno otupela. Ona je sada bez snage i bez daha. Postala je obesmišljena i svela se na mali broj pristalica. Ne daj bože da držva zapadne u neke ozbiljnije krize. Tada bi autonomaška ideja, pomognuta s određenih strana iz inostranstva, pokazala da je postojanija, žilavija i otpornija no što se sa sadašenjeg trenutka može činiti.

SKINI APLIKACIJU