US of Yugoslavia: Zašto 1918. Nikola Pašić nije uspeo da stvori VELIKU SRBIJU?!

Na ovo pitanje mnogi su davali odgovor, ali retko kada - ili nikada - tačan.

Političke stranke Kraljevine Srbije ušle su u Prvi svetski rat sa srpskim nacionalnim ciljem u svojim programima, i maglovitom jutoslovenskom idejom. Iz njega su izašle sa jugoslovenskom državom! Londonski profesor Sion-Votson i Vikam Stid, novinar "Tajmsa" zagovarali su "zajedničku jugoslovensku državu u kojoj će katolički Zapad vremenom pruzeti vođstvo". Slobodno se može predvideti - pisao je Votson - "da će civilizovaniji Hrvati i Slovenci uskoro preuzeti vođstvo u političkom životu i misli nove države, pred njihovim galantnim, ali primitivnijim srpskim saplemenicima"(18).
Zašto je 1918. stvorena Jugoslavija? Na ovo pitanje mnogi su davali odgovor, ali retko kada - ili nikada - tačan.
Zvanični istoričari obe Jugoslavije pisali su ono što su vladajući režimi voleli da čuju, te Srbi i danas ne znaju kako ih je pogodila jugoslovenska nesreća. Želeći da daju skromni doprinos pisanju nove, objektivne istorije - svojevremeno je ugledni srpski list iz Kragujevca - »Pogledi« angažovali mladog istoričara državnog prava, dr Marka
Pavlovića koje je tada, koristeći se i dotad nepoznatim istorijskim izvorima, pružo skor čitav vek - skrivane odgovore...

*********

Saveznici, pre svega Englezi, nisu prvi put izdali Srbiju 1945, nego 1918. godine, beskompromisno joj nametajući nepovoljno ujedinjenje sa Slovencima i Hrvatima. Na žalost, kao i 1945, imali su veliku pomoć na srpskoj strani, te je na kraju veliki borac za
Srbiju, Nikola Pašić, ostao usamljen i - poražen... Britanski interes u formiranju jugoslovenske države u kojoj će „civilizovaniji Hrvati i Slovenci uskoro preuzeti vođstvo pred "primitivnijim srpskim saplemenicima“, Votson je nalazio u tome štoć}e ona umesto
Austro-Ugarske koja je postala „vazal Nemačke“ biti brana nemačkom prodoru na istok, a neće biti pod uticajem Rusije...
Prva „saveznička“ izdaja
Nijedna politička stranka Kraljevine Srbije nije u svom programu imala stavku o ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca. Ipak, u političkoj praksi bila je u opticaju i jugoslovenska opcija. Nosilac jugoslovenske opcije bio je "Slovenski jug", udruženje
koje je osnovala grupa studenata Velike škole.
Ono je, od 1903, izdavalo istoimeni list, kome je u zaglavlju stajalo "Južni Sloveni, ujedinite se". U programskom uvodnom članku "Slovenskog juga", kao nacionalni cilj, istaknuto je stvaranje saveza "Srbije", Bugarske i Crne Gore, a zatim i svih Južnih
Slovena".
Ova "spasonosna ideja" zasnovana je na "jednakosti jezika, kulture, prosvete, privrede, zakona i običaja" i zajedničkim interesima. Oko nje se, kao saradnici "Slovenskog juga", okupio izvestan broj srpskih
intelektualaca, među kojima je prednjačio Jovan Skerlić "jedan od prvih i najvažnijih tvoraca novoga idealnog jugoslovenskog pokreta u Srbiji".
U "Slovenskom jugu" pisao je i Ljubomir Stojanović, šef Samostalne radikalne stranke, tvrdeći da je "četvorna koalicija" Slovenaca, Hrvata, Srba i Bugara ostvarljiva, ali
u daljoj budućnosti.(1)
Ideja jugoslovenske države nije bila strana ni Nikoli Pašiću, staroradikalskom vođi. Po jednom dokumentu, on je januara 1914. ruskom caru Nikolaju II pomenuo ("ako Bog i prilike, budu dopustili") stvaranje Carevine "srpsko-hrvatskog jugoslovenskog
naroda".(2)
Sve u svemu, političke stranke Kraljevine Srbije ušle su u Prvi svetski rat sa srpskim nacionalnim ciljem u svojim programima, i maglovitom jugoslovenskom idejom.
Iz njega su izašle sa jugoslovenskom državom!
Velike sile, ratne saveznice Srbije, do poslednjih meseci rata nisu pristajale na stvaranje "srbo-hrvatsko-slovenačke" države. Pa opet, uz njihov blagoslov, ova država je
stvorena.
O tome zašto (ali, i kako) je stvorena, izrečeno je mnogo mišljenja koja se mogu svrstati u dve grupe.
Po jednima, na stvaranje Kraljevine SHS (od 1929, preimenovana u Jugoslaviju) presudno je uticao spoljni činilac ("Jugoslavija je proizvod Evrope" - M. Ekmečić), po drugima unutrašnji (jugoslovenska država je "nastala pre svega kroz otpor i borbu, a ne u kabinetima velikih sila" - M. Zečević).(3)
Definitivan odgovor nije dat, i on mora da bude korigovan prema pitanju: Zašto je stvorena država Srba, Hrvata i Slovenaca, a ne država Srba?!

U Proklamaciji srpskoj vojsci, koju je regent Aleksandar izdao 4. avgusta 1914. u Kragujevcu, istaknut je srpski nacionalni cilj: "Pored bratske Crne Gore i svih ostalih Srba, koji će se protiv Austrije boriti gde se ko bude zatekao i čime bude mogao, vi ćete
u ovoj velikoj borbi kao svoje ratne drugove imati sa severa našu moćnu i silnu braću Ruse" kao i "osvedočene prijatelje Francuze". Proklamacija se završavala poklićem:
"U boj za slobodu i nezavisnost srpskog naroda". Slično je, sa prethodnim jugoslovenskim osvrtom, glasila Proklamacija Kralja Nikole: "Ko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i da krv prolijevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu (...) Živjeli moji mili Crnogorci! Živjelo naše milo
Srpstvo!"(4)

Niška deklaracija

U decembru 1914. učinjen je zvaničan zaokret u jugoslovenstvo. U Niškoj deklaraciji, kojom su izraženi ratni ciljevi Srbije, stajalo je da je "veliko vojevanje" od svog početka "postalo ujedno borbom za oslobo|enje i ujedinjenje sve
naše neslobodne braće, Srba, Hrvata i Slovenaca"(5) Jugoslovenski program Niške deklaracije, formulisan je tako da "Srbija oslobađa i ujedinjuje". U kontekstu ovog programa bila je inicijativa srpske vlade, odn. njenog
predsednika Nikole Pašića, za osnivanje Jugoslovenskog odbora, koji je trebalo da propagira jugoslovensko ujedinjenje.
Krajem oktobra 1914, Pašić je dvojici srpskih političkih prvaka iz Bosne i Hercegovine dao instrukcije za rad jednog tela koje bi okupilo jugoslovenske političare koji su emigrirali iz Austro-Ugarske. U Pašiševoj instrukciji se kaže da će se u budućoj
jugoslovenskoj državi "čuvati nacionalne osobine svakog plemena", ali "bez posebne plemenske organizacije". Zatim da "Hrvatima se mogu dati ustupci koji ne kvare jedinstvo države i ne otežavaju kristalisanje jedinstvene nacije".
U nazivu države bi se mogla pomenuti Hrvatska, a moglo bi se prihvatiti i "krunisanje hrvatskom krunom". Š to se tiče prelaznog perioda do donošenja novog ustava, imao se Ustav Srbije proširiti "na sve krajeve".
(Sve u svemu, Pašić je nalazio da nova država mora da se zasniva na državnim ustanovama Srbije i njenim demokratskim tradicijama.(7)
Jugoslovenski program?! Zašto je Srbija, 7. decembra 1914. prešla na jugoslovenski program? Osnovni razlog ležao je u "ideološko - propagandnom slabljenju Austro-Ugarske iznutra".(8)
Naime, "Hrvatske regimente na Drini, u kojima je bio cvet Zagreba - kako veli Jovan Dučić - bili su najogorčeniji vojnici na frontu".
Ako bi se oni "ohladili za Austriju", vojna snaga crno-žute monarhije bila bi više nego prepolovljena.
Niška deklaracija imala je za svrhu da ohladi jugoslovenske glave u Austro- Ugarskoj vojsci i da ih zagreje za ideju srpskohrvatskog jedinstva/9)

U tom smislu već se radilo na frontu. Krajem septembra 1914, zabeleženo je da su srpski vojnici pre svakog napada pevali "Lijepa naša" i "Oj Hrvati još poživi«. (Bilo im
je odgovarano "plotunima"). (10)

Ratni ciljevi Srbije
Ujedinjenje Srba kao zvanični ratni cilj Srbije još bi češće motivisao Hrvate da se bore u Austro-Ugarskoj vojsci. Jer, tada bi rat Austro-Ugarske protiv Srbije, za njih ujedno postao rat za istočne granice Hrvatske, kao potvrda oportunosti jugoslovenskog
ratnog cilja Srbije bili su zarobljeni jugoslovenski oficiri i vojnici od kojih je izvestan broj (naročito posle Niške deklaracije) izrazio želju da se kao dobrovoljci bore na srpskoj
strani. Među njima je najviše bilo Srba, pretežno iz Bosne i Hercegovine, iz Like, i nešto iz Vojvodine.
Do kraja 1914, kao uostalom i kasnije, za dobrovoljce u Srpskoj vojsci se prijavilo "malo Hrvata (26) i ostalih Slovena".
Svi ti dobrovoljci su, sa nekim izuzecima, bili zemljoradnici, dobrim delom nepismeni. (11)
Viđeniji Jugosloveni, koji se nisu prijavljivali za dobrovoljce, uticali su svojim prisustvom na prelaz Srbije na jugoslovenski program.(12)
Uopšte, tretman zarobljenika bio je toliko liberalan da se Arčibald Rajs pitao da li to srpskim vlastima može biti "vrlo r|avo vraćeno". Jer, po njemu, "bilo je i suviše lako
kazati se Srbinom i ostati u duši crno-žuti.(13) Velike sile, saveznice Srbije, nisu obraćale pažnju na njen jugoslovenski ratni cilj.
Aprila 1915, ministar spoljnih poslova Rusije, Sazonov, jedino što je mogao "pozitivno tvrditi to je da će Srbija dobiti najveću teritoriju (Bosnu i Hercegovinu) i znatan
deo primorja, jer je podnela najveće žrtve i učinila najveće usluge". Gotovo identičnog stava bio je britanski ministar spoljnih poslova, Grej:
"Pobeda saveznika će obezbediti Srbiji najmanje oslobođenje Bosne i Hercegovine, njihovo ujedinjenje sa Srbijom i širok izlaz na Jadran u Dalmaciji".(14)
Sazonov svoj stav nije menjao do kraja (1917), kada je srpskim intelektualcima govorio:
"Zar je ikad iko posumnjao da su Bosna i Hercegovina srpske zemlje, zato se rat ne može svršiti, a da ne obrazuju celinu sa Srbijom. Crna Gora je oduvek bila jedno s njom (...)
Srbija je tražila izlaz na more, e pa dobiće ga u širokoj pruzi na Jadranskom moru i Dalmaciji sa starim Splitom!"(15)
Diplomatski zamajac za jugoslovensko ujedinjenje, na Zapadu, pokrenuo je regent Aleksandar, svojom posetom Londonu aprila 1916. Tada je on prvi put zvanično potvrdio jugoslovensku državnu ideju, ideju "našeg jugoslovenskog naroda ujedinjenog u
jednoj državi", čija je "sudbina neopozivno vezana sa sudbinom jedne nove bolje i pravednije Evrope".(16)

Od ovog vremena, u zapadnom javnom mnenju raste značaj dvojice Britanaca, pobornika jugoslovenske državne ideje. Bili su to Siton-Votson, londonski profesor, i
Vikam Stid, novinar "Tajmsa". Ovaj potonji, pozdravio je regenta člankom u kome kaže: "Obnovljena Srbija neće više biti samo Srbija, nego će to biti ujedinjene države
Jugoslovenske, jedna evropska i balkanska država, i zapadna i istočna, koja će obuhvatiti oko dvanaest miliona duša istoga jezika, i iste rase, premda sve do toga časa politički razdeljenih".
U nastojanju da stvori "US of Yugoslavia"- člankopisac je poručivao da regent Aleksandar "može računati na pomoć svega što vredi i važi u engleskom, francuskom, ruskom i italijanskom Društvu".(17)
Iza Stidovog koncepta "Ujedinjenih jugoslovenskih država", s obzirom na Srbe,
nisu stajale čiste namere.
Ta država je imala da bude država sa, navodno, "zapadnjačkom varijantom".Tu ideju, još oktobra 1914, razradio je, u jednom memorandumu britanskoj vladi,
Stidov prijatelj Votson. On je zagovarao "zajedničku jugoslovensku državu u kojoj će katolički Zapad vremenom pruzeti vođstvo".
Slobodno se može predvideti - pisao je Votson - "da će civilizovaniji Hrvati i Slovenci uskoro preuzeti vođstvo u političkom životu i misli nove države, pred njihovim galantnim, ali primitivnijim srpskim saplemenicima"(18).
Britanski interes u formiranju takve države, Votson je nalazio u tome što će ona umesto Austro-Ugarske koja je postala "vazal Nemačke", biti brana nemačkom prodoru na istok, a neće biti pod uticajem Rusije.

Majska deklaracija

U prvoj polovini 1917. ideja Jugoslavije istaknuta je u dva oblika: austrougarskom i srpsko-jugoslovenskom.
U prvom obliku bila je istaknuta u Majskoj deklaraciji. Glavni tvorac ove deklaracije bio je vođa Slovenske ljudske stranke, Anton Korošec, koji je poćetkom
1917. dao do znanja predsedniku austrijske vlade da je na jugu Carevine "velikosprska ideja najjača", pa da bi u cilju njenog suzbijanja trebalo ujediniti Sloveniju i Hrvatsku.
Sledstveno, sa umetanjem Srba u projekt, poslanici u Bečkom parlamentu organizovani u Jugoslovenski klub, 30. maja su izjavili da "na temelju narodnog načela i
hrvatskog državnoga prava zahtijevaju ujedinjenje svih zemalja u monarhiji, u kojima žive Slovenci, Hrvati, Srbi u jedno samostalno (...) tijelo pod žezlom Habzburško-lorenske dinastije".(19)
Majska deklaracija je izražavala široko rasprostranjenu predstavu među Hrvatima i Slovencima o trijalističkom preuređenju Austro-Ugarske.
Po njoj bi "Južni Sloveni u Trojnoj monarhiji uživali ista prava koja su uživali Mađari u Dvojnoj monarhiji".(20)
Majska deklaracija je još sadržavala primisao o odvajanju Srba u Austro-Ugarskoj od matice Srbije i njihovom uklapanju u jugoslovensko-austrougarski aranžman, po kome bi oni pravo na samoopredeljenje koristili ne kao Srbi već kao austrougarski
Jugosloveni.
Majsku izjavu nisu potpisala dva poslanika Srbina, tako da je ona ostala delo slovenačkih i hrvatskih političara.(21) Pašić je morao da reaguje na promenu međunarodne situacije koja je došla sa februarskom revolucijom u Rusiji, sa pojavom trijalističkog plana u Austro - Ugarskoj, kao
i sa jačanjem uticaja Votsona i Stida.
U prvoj polovini maja 1917. on je pozvao na Krf predstavnike Jugoslovenskog odbora "radi izmene misli o svim pitanjima".Rezultat izmene misli bila je Krfska deklaracija, koju su 20. jula 1917. potpisali predsednik Jugoslovenskog odbora, Hrvat, Ante Trumbić i sam Pašić, kao predsednik
srpske vlade, Deklaracijom se pred međunarodnim javnim mnjenjem isticao zahtev da se "na osnovu naćela slobodnog samoopredeljenja naroda" stvori "država Srba, Hrvata i Slovenaca, poznatih i pod imenom Južnih Slovena ili Jugoslovena. (22).
Ratna 1917. tekla je nesrećno po sile Antante. U proleće ove godine, Englezi i Francuzi imali su na zapadnom frontu velike gubitke i male dobitke.
Jula meseca, ruska vojska je vodila "poslednju katastrofalnu bitku". Među saveznicima se širilo uverenje da će Rusija izaći iz rata.
U oktobru su Italijani bili potučeni kod Kobarida. Očajna ratna situacija navela je Englesku, Francusku i Italiju da ponovo, separatnim mirom odvoje Austro-Ugarsku od Nemačke. Separatni mir sa Austro-
Ugarskom, one su zasnivale na ideji o preuređenju ove države na anti-nemačkoj osnovi.
Nalazilo se da eventualna jugoslovenska država ne može biti alternativa Habzburškoj monarhiji. Podrivana unutrašnjim razmiricama, jugoslovenska država ne bi mogla da igra
ulogu barijere nemačkom širenju na jugoistok. Ovo tim pre kada bi se Austrija ujedinila s Nemačkom, što se moglo očekivati u slučaju raspada Habzburške monarhije.
Stoga, u decembru 1917. započet je vrlo ambiciozan pokušaj separatnog mira. U Švvajcarsku je poslat general Smats na tajne pregovore sa austrougarskim poverenikom, General Smats je imao da predloži da se Srbiji ponudi Bosna, Hercegovina i Dalmacija ako bi se priključila Habzburškoj monarhiji. Pri tome bi onazadržala svoju dinastiju po modelu Bavarske u Nemačkoj carevini. Ako bi odlučila da
ostane samostalana, Srbija bi bila ponovo uspostavljena sa granicama iz 1914.(23) U okviru savezničkog računa sa separatnim mirom učinjena su dva politička akta u januaru 1918.
Britanski prvi ministar, Lojd Džord`, 5. januara je održao govor koji je značio svojevrsnu mirovnu ponudu.  Po njemu je Austro-Ugarsku trebalo očuvati, a Jugoslovenima u njenom sastavu dati autonomiju.
Američki predsednik Vilson je u svojoj poruci 8. januara, Kongresu izneo program svetskog mira u 14 tačaka.
Nastojeći da neutrališe uticaj boljševičkog Dekreta o miru, kojim se pozivalo na zaključenje "mira bez prisvajanja tuđih zemalja i bez plaćanja ratne odštete", Vilson je takođe naglašavao da su "vremena osvajanja i proširivanja prošla".

Dve od četrnaest Vilsonovih tačaka su se direktno odnosile na jugoslovensko pitanje. Deseta je uzimala u obzir Jugoslovene u Austrougarskoj na isti način kao i Lojd Džordž. Jedanaesta je predviđala restauraciju Srbije, uz to da joj "treba priznati slobodan
i siguran izlaz na more".(24) Nikola Pašić je mirno primio istupe dvojice anglosaksonskih državnika. Privatno je rekao "da tvrdo veruje, da Nemačka ne može primiti uslove Lojd Džordža i Vilsona, i da se toga ne treba bojati". Javno je uputio oštru notu saveznicima, a polujavno je nameravao da se pogađa sa njima i to ne na osnovu načela samoopredeljenja nego na osnovu legaliteta.
On je pošao od VIII Vilsonove tačke kojom je predviđeno vraćanje Alzasa i Lorena Francuskoj koje je ova izgubila u ratu sa Pruskom 1871. Pašić se pitao kako se "može pravdati zahtev naših saveznika da treba reparirati nepravdu učinjenu Francuskoj u 1871, a o aneksiji Bosne i Hercegovine od 1908. nema ni reči iako taj akt predstavlja gaženje Berlinskog ugovora?
Stoga, Pašić je naložio srpskom poslaniku u Vašingtonu, Mihailoviću, da pokuša da ubedi "vladu amerikansku da bar traži reparaciju gaženja Berlinskog ugovora kad je našla da treba zadržati Habzburšku monarhiju, koja je bila uvek izvor evropskih ratova u
poslednje vreme...".

Sve ili ništa

Posebno je upozorio poslanika da razgovara smotreno, "da o tom niko ništa ne čuje, jer se naša braća mogu ljutiti kad čuju da se može osloboditi Bosna i Hecegovina austrijskog ropstva, a oni ostaju još pod Austrijom. Naša braša stoje sad na tom zahtevu:
sve ili ništa. Ona ne rade kao što bi radio dobar otac koji kad ne može da oslobodi svu svoju decu on oslobađa onoliko koliko može, a za ostale motri kad će moći i njih osloboditi. Tanjihova želja ne potiče iz humanog i uzvišenog osešanja nego je više sebična, jer traži
da i drugi stradaju kad i oni moraju stradati, ili da teret ropstva dele"(25).
U stvari, Pašić je hteo da osigura pripajanje Srbiji Bosne i Hercegovine, po njegovom (i ruskom, tada već irelevantnom) gledištu, nesumnjivo srpske zemlje. Uz nju bi najmanje išla, Crna Gora i "dosta morske obale".
To je bila prava Paši}eva težnja.

Plebiscit za Srbiju

Poslanik je odgovorio Pešiću jednom depešom - lekcijom: "Krfska deklaracija osnovana na zdravim principima i jugoslovenski pokret, to predstavlja danas naše najjače oru|e", "Za našu budućnost nije pitanje šta će nam dati saveznici, nego šta mi
smatramo da naš narod treba da dobije" - učio je poslanik svog ministra Nikolu Pašića. Pašić je vratio protivlekcijom: "Više treba ubeđivati naše saveznike da se i njihovi interesi zadovoljavaju kad se naše želje i zahtevi zadovolje, nego kada se prosto i
surovo traži, jer se time izaziva odvratnost".

Uskoro za protivlekcijom stiglo je i razrešenje "jugoslovenski opredeljenog"izaslanika. Pašićeva namera dezaneksije Bosne i Hercegovine rastrubljena je na sve strane, i to u Stid-Votsonovoj verziji.
U Votsonovoj "Novoj Evropi", Stid je pitao: "ko bi smeo da unapred kaže da bi ćak i u Bosni i Hercegovini pošten plebiscit ispao povoljno po Srbiju".(26)
Profesor Votson je naširoko ubeđivao amerićke političare da Pašić i njegov ministar Protić "nisu pristalice" jugoslovenskog ujedinjenja".(27)
Bilo je to u vreme kada su evropski saveznici digli ruke od separtnog mira i uz američku saglasnost rešili da primenom principa samoopredeljenja rasture Austro- Ugarsku.
Do nagle promene u američkoj politici došlo je sredinom 1918. Tada, povodom četvrte godišnjice sarajevskog atentata, Robert Lansing - jedan od najbližih Vilsonovih saradnika - izdao je deklaraciju o pomoći Amerike za potpuno oslobođenje "svih grana
slovenske rase".
Uz višegodišnji rad Sitona - Votsona i Vikama Stida, ovaj događaj presudno je uticao na Foreign Office. Britanski ministar spoljnih poslova Balfur, 25. jula 1918. izjavio je da se slaže sa idejom "nezavisnosti i ujedinjenja svih Srba, Hrvata i Slovenaca u
jednu državu." Učinio je to na Skupštini Jugoslovenskog društva (kako je preimenovao Srpsko društvo).(28) Glavne ličnosti na tom skupu bili su Stid i Votson. Od trenutka kada su Lojd Džordžovi snovi o separatnom miru bili raspršeni, shvatanja ove dvojice o preuređenju Balkana postala su deo spoljne politike Velike Britanije i odlučujući faktor u politici ostalih saveznika. Uz njih je stajao "sultan" srpske nauke Cvijić, a regent Aleksandar veoma ih je uvažavao. Na putu im je stajao jedino šef srpske vlade, Nikola Pašić, sa istomišljenicima.
Još od Krfske konferencije, Trumbić je uporno tražio od Pašića da prizna Jugoslovenski odbor za predstavnika Juoslovena (Hrvata, Slovenaca i Srba Austro- Ugarske monarhije). Istovremeno, na tome je radio i obraćanjem savezničkim vladama.
Tako, povodom američke objave rata Austro-Ugarskoj, decembra 1917, Trumbić je pisao Vilsonu: "Jugoslovenski odbor predstavlja s jedne strane sedam milijuna Srba, Hrvata i Slovenaca, same Jugoslovene iste rase i krvi, koji su još pod jarmom Habzburgovaca, a
s druge strane milijun i po Jugoslovena, nastanjenih u obem Amerikama i britskim dominionima...(29)
Kada je u leto 1918. Trumbić tražio da saveznici priznaju Jugoslovenski odbor kao što su priznali emigrantska predstavništva Čehoslovaka i Poljaka, Pašić se odupro sa obrazloženjem da ova dva naroda "nemaju svoje slobodne države, koje bi
predstavljale njihove Pijemonte". Srbija je, po Pašiću, igrala istu ulogu prema Jugoslovenima kao Italija prema Italijanima Austrije. Uz to, isticao je da je dualizam u poduhvatu ujedinjenja jednog naroda sa tri imena suprotan Krfskoj deklaraciji(30).

Ovakvo Pašiševo držanje, za Siton - Votsona i Stida bilo je nepodnošljivo pa su rešili da se umešaju. Smislili su da priznanje Jugoslovenskog odbora izdejstvuju preko Prestolonaslednika. U telegrafskoj noti, od 6. avgusta, oni su napominjali da "držanje Srpske Vlade onemogućava svaku inicijativu u korist zbliženja i ujedinjenja Srba sa Srbima, Hrvatima i Slovencima iz Austro-Ugarske. Mi se obraćamo Njegovom Visočanstvu kao najvišem čuvaru jugoslovenskih i srpskih interesa sa molbom da on uzme lično u ruke svoje to pitanje". Regent Aleksandar je odgovorio da ako i ima kakvih razalika između Odbora i vlade Srbije to "one se mogu samo odnositi na taktičke detalje".(31) Međutim,
Trumbićevi prijatelji nisu odustajali... U svom časopisu "Nova Evropa", Siton-Votson 22. avgusta 1918. piše članak
"Srbijin izbor", u kome nemilosrdno napada Nikolu Pašića. Za Votsonov ukus Pašić ima
poglede jednog isčezlog vremena, a "odveć je star da bi se otresao poluturskih navika iz
svoje mladosti".
On optužuje Pašića da vlada nezakonitim sredstvima, zaobilazeći i Narodnu skupštinu i gušeći opoziciju, da je podrio stvar jugoslovenskog ujedinjenja.
Stoga, Pašić bi morao da obrazuje koalicionu vladu i da svu svoju energiju posveti nacionalnoj stvari. Saveznici bi morali da priznaju Jugoslovenski odbor, koji bi tako mogao da deluje kao faktor ravnopravan sa srpskom vladom. Najzad, Siton- Votson je upozoravao da je svaki srpski političar, koji ne može da usvoji preporuke iz njegovog članka, izdajnik najvećeg interesa svog naroda i kao takav nedostojan pomoći(32)
*********
1) D. Janković, Srbija i jugoslovensko pitanje 1914-1915, Beograd, 1973, str. 27-30, 36-39, 56.
2) Nikola P. Pašić, povodom desetogodišnjice Pašićeve smrti, Beograd, 1937, str. 186.
3) Vid. V. Kazimirović, Nikola Pašić i njegovo doba 1845 - 1926, knj. II, Beograd 1990, str. 538, 539.
4) F. Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914 - 1914, Zagreb, 1920, str. 5, 7.
5) F. Šišić, Dokumenti... str. 10.
6) B. Petranović, M. Zečević, Jugoslovenski federalizam, ideje i stvarnost, I, Beograd, 1987, str. 23.
7) Đ. Stanković, Nikola Pašić i jugoslovensko pitanje, knj, I, Beograd, 1985, str. 204.
8) Istorija srpskog naroda, VI - 2, Beograd, 1983, str. 68.
9) L. M. Kostić, Srbija ili Jugoslavija, knj. II, Ha- milton, 1959, str. 14 - 19.
10) Ekmečić, Ratni ciljevi 1914, Beograd, 1973, str. 154.
11) D. Janković, Srbija i jugoslovensko pitanje, str. 336, 337.
12.) L. M. Kostić, Srbija ili Jugoslavija, III str. 15.
13) D. Janković, Srbija i jugoslovensko pitanje, str. 336.
14) D. Janković, Srbija i jugoslovensko pitanje, str. 112; M. Ekmečić, Ratni ciljevi 1918, str. 369.
15) Horvat, Politička povijest Hrvatske, I, Za greb, 1989, str. 346, 347.
16) v. H. RotweI, British Policy on the South Slav Question During World War 1 referat na okruglom stolu
"Jugoslovensko-britanski odnosi - povodom 150 godina od dolaska prvog britanskog konzula u Srbiju",
Kragujevac, 23 - 25. IX 1987, str. 9.
17) F. Šišić, Dokumenti... str. 61.
18) M. Ekmečić, Ratni ciljevi, str. 362, 363.
19) V. Kazimirović, Nikola Pašić... str. 427, 428; vid. J. Dučić, Sporna pitanja Kraljevine Jugoslavije, Beograd,
1990, str. 97, 98, 194.
20) M. V. Petrovich, A hyistry of modern Serbia 1804 - 1918, Njuork - London, 1976, str. 641.
21) D. Živojinović, Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske države 1914 - 1920, Beograd, 1980, str. 203, 204,
22) F. Šišić, Dokumenti... str. 98.

23) A.J. Taylor, The Struggle for Mastery in Europe 1948 - 1918, Oxsford, 1957, str. 558 - 560, 567; V.H.
Rotwell, British Policy...str 13; D. Janković, M. Mirković, Državnopravna istorija Jugoslavije, Beograd, 1982, str.
349.
24) A.J.R. Taylor, The Struggle... str. 567; F. Šišić, Dokumenti... str. 110, 111; M.B. Petrovich, A History... str.
653.
25) M.P. Đorđević, Srbija i Jugosloveni za vre me rata 1914 - 1918, Beograd, 1991, str. 158 - 160; M.B.
Petrovich , A History ... str. 653, 654.
26) M.P. Đorđević, Srbija i Jugosloveni... str. 161-163, 247.
27) B. Krizman, Raspad Austro-Ugarske i stvaranje jugoslovenske države, Zagreb, 1988, str. 163.
28) V.N. Rotwell, British Policy ... str. 16.
29) F. Šišić, Dokumenti... str. 106.
30) I. Banjac, Nacionalno pitanje u Jugoslaviji, poreklo, povest, politika, Zagreb, 1988, str. 131; M.P. Petrovich, A
History... str. 658,659
31) M.P. Đorđević, Srbija i Jugosloveni... str. 170, 171,
32) M.P. [etrovich, A history ... str. 659, 660.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

(Glas javnosti/Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU