Stvaranjem makedonske republike komunisti odvajaju deo SPC: Kako je zapravo nastala Makedonska pravoslavna crkva

Komunistička partija Jugoslavije je još pre Drugog svetskog rata obznanila svoje viđenje rešavanja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji, što je rezultiralo posleratnim državnim ustrojstvom sa šest republika i dve autonomne pokrajine (u sastavu Srbije).

Crna Gora i Makedonija tada postaju republike u kojima treba rešiti srpsko nacionalno pitanje: u Makedoniji kroz stvaranje crkvene organizacije nezavisne od Patrijaršije u Beogradu, a u Crnoj Gori proglašenjem crnogorske nacije i, zavisno od volje političkog vrha, eventualnim ponavljanjem crkvenog scenarija iz Makedonije.

Sa problemom crkvene organizacije u Narodnoj kasnije Socijalističkoj Republici Makedoniji suočavali su se svi patrijarsi koji su u posleratnom periodu našli na prvosvešteničkom tronu Srpske pravoslavne crkve. Nastao je u vreme Gavrila Dožića (1946-1950), bio je prisutan i u vreme Vikentija Prodanova (1950-1958), da bi kulminaciju doživeo u periodu arhipastirstva Germana Đorića (1958-1990), i ostao kanonski nerešen do današnjih dana.

Mada se problem ticao prvenstveno jugoslovenske države čiji činovnici su ga i stvorili i tobože rešavali, a više Srpske pravoslavne crkve, jer je nastao na njenom telu, za njega su bile zainteresovane i druge pomesne pravoslavne Crkve, u prvom redu bugarska, i, na poseban način, Vatikan, kome je kao takav scenario odgovarao zbog globalne politike Svete Stolice na Balkanu.
U istoriografiji još nema dela koje je to pitanje razmotrio iz svih aspekata – sa etničkog, crkveno-kanonskog, političkog i kulturološkog gledišta. Ni među istoričarima nije usaglašena jedinstvena terminologija kako bi trebalo imenovati problem pravoslavne crkve u Makedoniji.[1]

Neki istoričari koji su se bavili makedonskim crkvenim pitanjem[2] njegovo nastajanje vezuju za 1870. godinu, kada je Turska pod pritiskom Rusije naterala Carigradsku patrijaršiju da na tom prostoru imenuje četvoricu Bugara za episkope i proglasi Bugarski egzarhat. Drugi ga datiraju 1945. kada je, posle Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji proglašena makedonska republika, makedonska nacija i makedonski jezik.



Ujedinjenje pomesnih srpskih Crkava 1920. godine u jednu celinu („Avtokefalna Ujedinjena Srpska Pravoslavna Crkva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca“) i obnavljanje Srpske patrijaršije 1922. je bilo priznato od Vaseljenske (Carigradske) patrijaršije izdavanjem tradicionalne potvrde po imenu Tomos, a potom i od drugih pravoslavnih Crkava. Tomosom se Carigradska patrijaršija dobrovoljno odriče dotadašnje jurisdikcije nad eparhijama na teritorijama Stare i Južne Srbije (Makedonije), koje su se od 1. decembra 1918. našle u Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, i saglašava se da one uđu u sastav ujedinjene srpske Crkve.[3]

Po proglašenju ujedinjenja 1920. godine, Sveti arhijerejski sabor Ujedinjene Srpske pravoslavne crkve (SPC) je sproveo novu administrativnu organizaciju. Tako su u Južnoj Srbiji formirane eparhije Skopljanska (u rangu mitropolije), Zletovsko-strumička, Bitoljska i Ohridska (koje su 1931. spojene u Ohridsko-bitoljsku). Takva administrativna podela bila je na snazi sve do 1941. godine, do rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije, posle poraza u Aprilskom ratu od Nemačke i njenih saveznika Italije, Mađarske i Bugarske.



Posle Aprilskog rata 1941. godine Bugarska je okupirala deo Kraljevine Jugoslavije i proširila svoj državni suverenitet. Uskoro je nova vlast proterala srpske arhijereje, mitropolita skopljanskog Josifa Cvijovića i episkopa zletovsko-strumičkog Vikentija Prodanova, koji je istovremeno bio i administrator eparhije Ohridsko-bitoljske, kao i nešto više od 50 parohijskih sveštenika i desetak monaha. Potom je, ne obazirući se na hrišćanske kanone, Bugarska pravoslavna crkva uspostavila na okupiranom području kompletnu jerarhiju sa oko svojih 375 sveštenika. Znatan deo dotadašnjeg srpskog sveštenstva dobrovoljno je prihvatio bugarsku organizaciju.

Deo koji su okupirali Italijani došao je pod civilnu albansku vlast i pod duhovno staranje Albanske pravoslavne crkve.

Kako su pojedini delovi Jugoslavije oslobađani od okupatora, a partizanske jedinice i divizije sovjetske Crvene armije približavale se Beogradu, Sinod Srpske pravoslavne crkve je 31/18. oktobra 1944. zaključio da prognani arhijereji i sveštenoslužitelji treba da se vrate u mesta svoje prethodne službe.Komunistička vlast to, međutim, u brojnim slučajevima nije dozvolila. Mitropolit skopljanski Josif i episkop zletovsko-strumički Vikentije od nadležnih vlasti u Beogradu nisu dobili potrebne dozvole za putovanje. Nešto kasnije, 23. januara 1945, mitropolit Josif je otišao u Moskvu sa delegacijom na ustoličenje novog ruskog patrijarha. Ruski arhijereji vršili su snažan pritisak na Srpsku pravoslavnu crkvu da prizna novu crkvenu organizaciju u Makedoniji, a u skladu sa političkim interesima državnih vlasti Sovjetskog Saveza.


Partizanske (komunističke) skupštine Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), održana 29. novembra 1943. u Jajcu, i Atifašističkog sobranja narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM), na Ilindan, 2. avgusta 1944, u manastiru Sveti Prohor Pčinjski kod Vranja, započele su konstituisanje republike Makedonije. Stvaranje makedonske republike (po određenim pretpostavkama države), nosilo je sobom i ideju o organizovanju samostalne nacionalne Crkve, drugim rečima kroz odvajanje dela Srpske pravoslavne crkve u zasebnu celinu po imenu „Makedonska pravoslavna crkva“.

Bugarska je kapitulirala 9. septembra 1944. godine kada prestaje i njena okupaciona vlast na teritorijama Kraljevine Jugoslavije. Posle toga, formalno, mada ne i u stvarnosti jer je domaće sveštenstvo ostalo na svojim mestima, nestaje i organizacija Bugarske pravoslavne crkve sa istih teritorija.

Pripremanje nove crkvene organizacije započeto je oktobra 1944. kada su članovi Glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije za Makedoniju organizovali takozvani Inicijativni odbor za organizovanje crkvenog života u Makedoniji.[10] Odbor je počeo da upravlja crkvenim poslovima u tri eparhije: ignorišući predratno crkveno ustrojstvo i eparhijske ustanove, počeo osnivati nova crkvena tela, premeštati i otpuštati sveštenike.



Prvi makedonski Crkveno-narodni sabor organizovan je u Skoplju 4. marta 1945. godine. Tada je izglasana rezolucija da se obnovi Ohridska arhiepiskopija pod imenom Makedonska samostalna pravoslavna crkva, koja neće biti potčinjena nijednoj Crkvi, i sa svojim narodnim episkopima i sveštenstvom. Prvi makedonski arhijerej, kako je odlučeno, nosiće titulu „ohridski arhiepiskop“, a Crkva će se zvati „Sveto Klimentova ohridska arhiepiskopija“. Sa skupa su upućeni telegrami maršalu Josipu Brozu Titu, AVNOJ-u, carigradskom i ruskom patrijarhu, Sinodu Srpske pravoslavne crkve, Sveslovenskom mitingu u Sofiji i Bugarskoj pravoslavnoj crkvi.

Arhijereji Srpske pravoslavne crkve nisu mogli da sazovu vanredni Sabor jer patrijarh Gavrilo faktički nije bio na svom tronu u Patrijaršiji (već u nemačkoj internaciji). Jedino što im je preostalo bilo je da 12. marta 1945. na konferenciji raspravljaju o neprilikama koje im je novouspostavljena vlast nametnula odvajanjem delova Srpske pravoslavne crkve u federalnim republikama, Makedoniji i Crnoj Gori, shodno federativnom uređenju Jugoslavije. Arhijereji su odbili da prihvate makedonski Inicijativni odbor i zaključili da je nekanonski. Stoga su naložili nadležnom arhijereju, mitropolitu skopskom Josifu, da otputuje u Skoplje i tamo sagleda situaciju i preduzme sve što je neophodno u takvim prilikama.

Država je, međutim, posredstvom Ministarstva za unutrašnje poslove 17. marta odbila da dozvoli mitropolitu Josifu put u Skoplje. To je praktično značilo zabranu povratka episkopima i sveštenicima u krajeve odakle su ranije proterani.

Na stvaranje nove crkvene organizacije Sinod je zvanično reagovao tek 22. septembra 1945. donoseći „Odluku na rezoluciju inicijativnog odbora u Skoplju za organizaciju samostalne Makedonske crkve“. Tu odluku, međutim, nije mogao da obelodani u naredna dva meseca.



Patrijarh Gavrilo se vratio 14. novembra 1946. u Jugoslaviju i zatekao brojne problema, među kojima je najdramatičniji bio onaj u Makedoniji. Sveti arhijerejski sabor sastao se 16. novembra 1946. prvi put u redovnom zasedanju posle onog od 27. marta 1941. godine. Sabor je podržao sve odluke Sinoda na čijem je čelu bio mitropolit Josif.

U međuvremenu, Inicijativni odbor je zabranio sveštenicima da u hramovima u Makedoniji pominju ime patrijarha Gavrila, da primaju Glasnik Srpske pravoslavne crkve i distribuiraju patrijarhovu Božićnu poslanicu.

Na Saboru Srpske pravoslavne crkve 30. April – 13. maj 1947. zaključeno je da bi trebalo preduzeti sve da bude sačuvan vekovni crkveni poredak. U toku zasedanja, patrijarha Gavrila su 10. maja posetili general-major Ljubodrag Đurić, Lazar Koliševski, tadašnji predsednik Vlade Narodne Republike Makedonije i prota Milan D. Smiljanić. Zanimljivo je da su gosti od domaćina zatražili da razgovoru ne prisustvuje mitropolit Josif za koga su saopštili da ne može da se vrati u Skoplje, već da mu treba dodeliti neku drugu eparhiju. Na to je patrijarh uzvratio da arhijerej ne može da se odrekne poverene mu eparhije bez pristanka ili odluke Velikog crkvenog suda, ustavši pred u odbranu kanonskog poretka.

Ubrzo je Crkveni sud Mitropolije skopljanske iseljen iz Vranja, gde je bio privremeno smešten posle zabrane povratka sveštenicima u Skoplje, a mitropolit Josif je proteran iz grada uz demonstracije, vređanje i pretnje.

Patrijarha je u narednim danima posetilo nekoliko sveštenika iz Makedonije. Jedan od njih, Nestor Popovski je zatražio osnivanje samoupravne Crkve u Makedoniji koja će, kako je rekao, biti u kanonskom jedinstvu sa srpskom Patrijaršijom, smatrao je da bi njeni episkopi trebalo da budu tamošnji ljudi i da naziv Srpska bude izmenjen u Jugoslovenska patrijaršija. Patrijarh je odgovorio da nema ništa protiv izbora domaćih sveštenika za episkope, ali je dodao da oni moraju da ispunjavaju kanonske uslove.

U narednim godinama, problem nije rešavan, svaka strana je radila po svom, a država je imala preča posla; Patrijaršija je bila prinuđena da ćuti, a u Makedoniji su nastavljali crkveni život u novim okolnostima i uslovima, ali bez arhijereja.

Smrt patrijarha Gavrila, hapšenje mitropolita Josifa i dolazak članova makedonskog Inicijativnog odbora na izborni Sabor (voljom države), stvorili su donekle novu situaciju. Izbor episkopa zletovsko-strumičkog Vikentija Prodanova za patrijarha (1. jula 1950) doveo je do promena u stavu Srpske pravoslavne crkve prema zahtevima Inicijativnog odbora. Glavni propagator rešavanja crkvenog problema u Makedoniji na način kako je to učinjeno bio je Savez udruženja pravoslavnog sveštenstva, čime je poslužio kao poluga vlasti protiv arhijereja.

Nema dokaza da je patrijarh Vikentije išta obećao jugoslovenskom političkom vrhu kad je reč o crkvenom problemu u Makedoniji. Zna se da je bio izložen pritiscima sa više strane, između ostalog, i od Saveza udruženja pravoslavnog sveštenstva. Posebno se u tome isticao Ratko Jelić, sekretar Saveza.

Inicijativni odbor je najpre zahtevao posebnu Crkvu, potom tražio autonomiju sa domaćim episkopima, domaćim sveštenstvom i vikarnim episkopom Dositejem Stojkovićem[19] i makedonskim jezikom u službenoj upotrebi što je Arhijerejski Sabor 1955. godine prihvatio. Uskoro su imenovani arhijerejski zamenici i članovi crkvenih sudova i činovnici drugih crkvenih tela predviđenih Ustavom Srpske pravoslavne crkve. Kada je Inicijativni odbor to prihvatio, stanje se poprilično normalizovalo.

Na osnovu odluka Sabora, administrativnu upravu nad eparhijama u Makedoniji je patrijarh vodio posredstvom svojih arhijerejskih zamenika. Njegova Vaskršnja poslanica 1957. je ocenjena kao dobar korak u sređivanju crkvenih pitanja u Makedoniji.[20] Stanje se još više popravilo posle posete patrijarha Vikentija i episkopa niškog Jovana, braničevskog Hrizostoma i vikarnog Dositeja 28. marta – 6. aprila 1958. godine Makedoniji. (Mitropolit skopljanski Josif je umro 3. jula 1957. godine.)

Iz Makedonije su 16. maja 1958, u dogovoru sa patrijarhom, dostavili Sinodu listu kandidata za episkope sa njihovim biografijama. Bili su to oženjeni sveštenici Nestor Popovski, Toma Dimovski i Spiro Poposki, i Vlatko Zahirovski, profesor gimnazije.

Predsednik Jugoslavije i Saveznog izvršnog veća Josip Broz je 28. maja 1958. godine primio članove Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, u vreme redovnog zasedanja, započetog dva dana ranije. Izrazio je gostima nadu u povoljno rešenje crkvenog pitanja u Makedoniji, što je značilo da taj problem mora u veoma kratkom vremenu biti razrešen, na Saboru. Sabor je 10. jula izbor episkopa za tri upražnjene eparhije odložio s obrazloženjem da nijedan od četvorice kandidata ne ispunjava kanonske uslove (svi su bili u bračnoj zajednici), a patrijarhu je naloženo da za naredni Sabor ponudi novu listu kandidata.

Dobrivoje Radosavljević, Miloje Dilparić i Isa Jovanović u Saveznoj komisiji za verska pitanja dočekali su patrijarha, mitropolita dabrobosanskog Nektarija i episkope braničevskog Hrizostoma, slavonskog Emilijana i zvorničko-tuzlanskog Longina. Upozorili su ih na potrebu okončanja crkvenog problema u Makedoniji bez obzira na kanonske i druge smetnje.

Patrijarh Vikentije je 5. jula iznenada umro.Dve nedelje kasnije, 20. jula 1958, sastali su se Dobrivoje Radosavljević i Miloje Dilparić iz Savezne komisije za verska pitanja, Mićo Rapajić iz Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove, Done Ilijevski iz makedonske Komisije za verska pitanja i Strahil Gigov iz Izvršnog veća Makedonije. Zaključeno je da za 23. jula bude zakazana sednica Inicijativnog odbora za organizovanje pravoslavne crkve u Makedoniji u proširenom sastavu (svi arhijerejski namesnici, članovi crkvenih sudova i Eparhijskih saveta, predstavnici odbora Udruženja pravoslavnih sveštenika NR Makedonije i jedan broj uglednih sveštenika – ukupno više od 50 učesnika), na kojoj će biti samo konstatovano da Sabor 10. juna nije rešio crkveno pitanje u Makedoniji na zadovoljavajući način i prema datom obećanju, pa će oni (Makedonci) sazvati crkveno-narodni sabor. Planirano je da na tom skupu Inicijativni odbor predloži obnavljanje Ohridske arhiepiskopije, koja bi bila u personalnoj uniji sa Srpskom pravoslavnom crkvom preko ličnosti patrijarha srpskog. Istom prilikom biće predložen i izbor tri episkopa za eparhije u Makedoniji, a pomenuti skup svoje odluke u formi memoranduma dostaviti Sinodu Srpske pravoslavne crkve.

U međuvremenu će Mato Radulović razgovarati sa vikarnim episkopom Dositejem Stojkovićem i ubediti ga da prihvati mesto jednog od episkopa. Zaključeno je takođe da će Izbornom saboru za novog patrijarha prisustvovati i predstavnici iz Makedonije. Makedonski crkveno-narodni sabor trebalo je održati bez obzira na to da li će novi patrijarh dati blagoslov za taj skup i pristati da bude pokrovitelj. Konačno, na tom skupu je trebalo da bude donet Ustav samostalne Ohridske arhiepiskopije koja bi bila u personalnoj uniji sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Za izradu tog dokumenta zadužen je Miloje Dilparić. Posle Crkveno-narodnog sabora trebalo je obezbediti da izabrani episkopi budu hirotonisani u Beogradu, a ako srpski arhijereji to neće da učine, onda treba stupiti u kontakte sa drugim autokefalnim Crkvama. Episkope izabrane na saboru, ako nisu u monaškom činu, treba uputiti u neki od manastira u Srbiji gde bi se zamonašili (i za taj posao treba pripremiti nekog od arhijereja). Na kraju je zaključeno da će se sve odluke sabora biti upućene svim autokefalnim pomesnim pravoslavnim Crkvama.
U Skoplju su započeli ubrzane pripreme za ostvarenje onoga što je dogovoreno u Beogradu. Tako je 19. septembra 1958. Inicijativni odbor uputio Saveznoj komisiji za verska pitanja predlog rezolucije sa sabora koji se priprema, na razmatranje i saglasnost.

Posle izbora za prvosveštenika Srpske pravoslavne crkve, patrijarh German je krenuo u seriju poseta državnim funkcionerima, jer su takve prilike nalagale, pogotovo u Makedoniji. Za neke posete imao je nalog Sinoda, kao za susret sa Dobrivojem Radosavljevićem 29. septembra.
Sinod je 28. i 29. septembra raspravljao o makedonskom crkvenom pitanju. Po službenom zapisniku, koji je dostavljen svim arhijerejima, 26. septembra patrijarh i članovi Sinoda su razgovarali sa predstavnicima sveštenika iz Makedonije. U posetu su došli Nestor Popovski, Boris Stankovski, Kiril Stojanovski, Klime Maleski i potpredsednik Eparhijskog saveta Mitropolije skopske Dimitar Jakovljevski. Popovski je pozvao patrijarha na Crkveno-narodni sabor na kome je planirana obnova Ohridske arhiepiskopije koja će biti u personalnoj uniji sa srpskom Patrijaršijom kroz ličnost patrijarha.

Patrijarh je primetio da nema osnova za delatnost Inicijativnog odbora s obzirom na to da je 1957. sprovedena kanonska crkvena organizacija, a sazivanje Crkveno-narodnog sabora i proglašenje samostalnosti predstavljalo bi cepanje Srpske pravoslavne crkve. Molio je goste da ne prenagljuju i da ne urade nešto što više nikada neće moći popraviti.
Na odlasku, gosti su u kancelariji patrijarhovog sekretara ostavili dve predstavke iste sadržine, jednu za patrijarha a drugu za Sinod o sazivanju Crkveno-narodnog sabora i predlog odluka.[27]

Posle teksta u beogradskom dnevniku Borba o planiranom Crkveno-narodnom saboru u Ohridu i odlukama koje bi trebalo da budu donete, Sinod je pozvao vikarnog episkopa topličkog Dositeja, zatraživši da predoči sve detalje sa sastanka koji je imao u Saveznoj komisiji za verska pitanja sa Milojem Dilparićem i Strahilom Gigovim. Episkop Dositej je ispričao da je Gigov naglasio da ga je poslao Lazar Koliševski, predsednik Narodne Republike Makedonije da, u saglasnosti sa Saveznom vladom, pozove njega (Dositeja) na predstojeći sabor u Ohridu. Gigov je episkopu saopštio da je on njihov kandidat za jednog od arhijereja, da je drugi Nikola Trajkov, i da Ustav pišu najbolji pravnici. „Bilo je – dodao je Preosvećeni g. Dositej i reči o stvarima o kojima ne mogu da govorim. Hteo ne hteo, ja moram ići. Svestan sam svih posledica, ali vas molim da me razumete. Dao sam pristanak i natrag nemam kud.“ Patrijarh je na to bio izričit: „Ja sam Vam već rekao da je crkveno-narodni sabor protivustavno telo. Ne saglašavam se i ne dozvoljavam Vam da idete.“[28]

Sinod je zaključio da u Saveznoj komisiji za verska pitanja zatraži da se održavanje planiranog sabora nekako spreči.

Miloje Dilparić je 26. septembra 1958. susreo patrijarha Germana na prijemu koji je priredio visoki državni funkcioner Edvard Kardelj u čast predsednika Vlade Norveške. Patrijarh je Dilpariću ispričao kako su ga posetili Makedonci, pretstavnici Inicijativnog odbora, da su sastanku prisustvovali svi članovi Sinoda i da su ostali u dužem razgovoru o njihovom crkvenom pitanju. Predali su pismo u kome su izložili svoje viđenje ovog problema i pozvali ga na crkveno-narodni sabor zakazan za 4. oktobar u Ohridu. Patrijarh je odbio da im da blagoslov, kao i svaku mogućnost da prisustvuje tom skupu. Dilpariću se poverio kazavši da mu je veoma teško da traži rešenje za problem nasleđen iz vremena patrijarha Vikentija, koji je to pitanje stalno odlagao pod raznim izgovorima, između ostalog, i da kandidati za episkope nisu njegov izbor.

„Patrijarh German kaže da se on mora držati Ustava Srpske pravoslavne crkve, pa kakav bio taj Ustav, jer ga, kako on misli, ništa ne bi opravdalo, pa ni Sava ni Dunav oprali, ako bi drugačije postupio. Kao argument navodi za ovo da je poznato kako su se prema njemu episkopi starci poneli i kako su ga primili, pa bi im, navodno, taman trebalo ovo kao malj u rukama, sa kojim bi, nema sumnje, da ga diskvalifikuju, kompromituju i tako onemoguće.

Patrijarh German misli da je sabor ilegalno sazvan i ako se donesu naznačene odluke to će značiti cepanje crkve i šizmu. No kad je već crkveno narodni sabor sazvan – neka se održi, neka se čuje izveštaj, diskusija i referati, ali da se ne donese predviđene odluke, jer će u protivnom, navodno za sva vremena biti gotovo sa jedinstvom crkve“, zapisao je Dilparić u izveštaju o razgovoru.
Patrijarh je molio Dilparića da se odloži donošenje planiranih odluka, da se ne prenagli s tim, jer je nedavno stupio na patrijarški tron. Na kraju je zatražio da obavesti Dobrivoja Radosavljevića o njihovom razgovoru i molio da ga ovaj primi. „Patrijarh German je takođe molio da se predvidi njegova poseta Pretsedniku Republike, Pretsedniku Savezne skupštine, Pretsedniku Izvršnog veća Srbije, Pretsedniku grada Beograda i drugim funkcionerima za koje misli Komisija da im treba Patrijarh da napravi posetu.

Miloje Dilparić je o tom razgovoru i patrijarhovoj želji obavestio Dobrivoja Radosavljevića. Radosavljević je odbio da primi članove Sinoda ponudivši prijem samo patrijarhu.[30]
Kako je državni projekat stvaranja Makedonske pravoslavne crkve trebalo dobro pripremiti i preduprediti bilo kakvo protivljenje iz Patrijaršije, Radosavljević i Dilparić su 29. septembra primili patrijarha Germana. Razgovarali su od 18 do 20 sati. Patrijarh je sagovornike obavestio da su se svi arhijereji uzrujali kada su u Borbi pročitali vest o zakazivanju Crkveno-narodnog sabora u Makedoniji, objasnivši da je Srpska pravoslavna crkva u Makedoniji organizovana po Ustavu i da je organizovanje planiranog Crkveno-narodnog sabora protivustavno i ilegalno, a obnavljanje Ohridske arhiepiskopije praktično rascep. To će, kako je rekao, starim episkopima pružiti priliku da ustanu protiv makedonskih zahteva ali i protiv njega, tj. patrijarha.

Patrijarh je, međutim, primetio da kad je sabor već sazvan treba ga i održati, ali i još jednom upozorio da način na koji budu donete odluke može ići u korist učvršćivanja postojeće crkvene organizacije Srpske pravoslavne crkve ili voditi ka njenom rascepu. „Do učvršćenja će doći ako Sabor bude predložio odluke i umolio da se one od Arhijerejskog sabora prime, a do otcepljenja će doći ako Sabor bude doneo odluke. Konkretno, Crkveno-narodni sabor treba da da sugestije, što bi bilo dobro, a ako donese odluke onda bi to bilo zlo – otcepljenje“, naveo je patrijarh German.

Radosavljević je podsetio na istorijat rešavanja makedonskog crkvenog pitanja, pomenuo posetu patrijarha Vikentija Makedoniji, njegovo obećanje, kao i obećanje još nekih episkopa, izjave patrijarha u prisustvu svih članova Sabora pred predsednikom Republike, odluke Inicijativnog odbora od 23. jula o zakazivanju Crkveno-narodnog sabora i zaključio: da su arhijereji hteli da reše makedonsko crkveno pitanje u okviru Srpske pravoslavne crkve oni bi ga i rešili. Pomenuo je da je bugarska propaganda vrlo ozbiljna, pa se problem tim pre mora rešiti. Potom je rekao da on, kao patrijarh, ne snosi krivicu za ono što su do tada Sabor i njegovi prethodnici učinili i napomenuo da mu je mitropolit dabrobosanski Nektarije rekao da bi on hirotonisao novoizabrane makedonske episkope, a episkop braničevski Hrizostom izjavio da Makedoncima treba dati autokefalnu Crkvu.

Na pitanje da li je on protiv rešavanja makedonskog crkvenog pitanja i da li može da mu obeća da će taj problem razrešiti, patrijarh je očekivano odgovorio da on jeste za rešenje, ali najpre bude proširena lista kandidata za episkope koji bi bili zadovoljeni i arhijereji Srpske pravoslavne crkve i Makedonci.

Radosavljević je ponovio da je arhijerejski Sabor hteo da ozbiljno stvar rešava on bi je do sada rešio naglasivši da nije moguće vraćanje na ranija vremena, već treba potražiti neko bolje rešenje iz kojeg će kasnije nastati pravo jedinstvo. Primetio je da će patrijarha i arhijerejski Sabor makedonski sveštenici više voleti i poštovati kad reše svoje crkveno pitanje, nego sada kada Sinod i patrijarh imaju fiktivnu vlast nad crkvenom organizacijom u Makedoniji.
Patrijarh je odvratio da ne može biti Crkva u Crkvi, da po Ustavu i propisima Srpske pravoslavne crkve nije moguće doći do rešenja na način na koji je to tada zamišljeno. Upozorio je još jednom da odluke vode putu otcepljenja.

Na to je Radosavljević uzvratio da je Makedonska pravoslavna crkva faktički već otcepljena, a trebalo bi malo stišati strasti i promeniti Ustav Srpske pravoslavne crkve, jer to traže pravoslavni sveštenici iz Srbije i drugih republika, pa tek kasnije, na novim osnovama, raditi na jedinstvu.

„Patrijarh German je dalje naglasio da je 1956. godine postojao formalan predlog od strane mlađih episkopa da se dadne Makedoncima autokefalna crkva, pa su se tome suprostavili episkopi starci i stvar je propala.“

Blagovesti iz crkve Sv. Klementa iz Ohrida, jedna od najlepših fresaka iz pelagonijskog perioda
Radosavljević je istakao da je makedonska Crkva posledica makedonskog nacionalnog oslobođenja i izvojevane ravnopravnosti i da je pokušano da se makedonsko crkveno pitanje reši što mirnije i bezbolnije, u interesu i Srpske pravoslavne crkve. Spomenuo je čak da je nadbiskup skopski Smiljan Čekada ponudio da papa obavi hirotoniju izabranih episkopa i upozorio da će, ako arhijerejski Sabor bude išao na zaoštravanje, protiv sebe okrenuti i srpske pravoslavne vernike i sveštenike.

Na kraju je patrijarh Radosavljevića upozorio da bi u slučaju da vikarni episkop Dositej učestvuje na saboru u Ohridu moglo doći do njegovog raščinjenja.

Episkop Dositej je tri dana kasnije zatražio prijem kod Radosavljevića. Sastanku 1. oktobra prisustvovao je i Miloje Dilparić. Prema službenoj belešci, episkop je došao da obavesti Radosavljevića da je prihvatio poziv Makedonaca da bude jedan od kandidata za episkopa Makedonske pravoslavne crkve, koji bi trebalo da bude izabran na Crkveno-narodnom saboru u Ohridu. Obećao je lojalnost, savestan rad za najbolje interese države i Crkve i zamolio domaćina za podršku i pomoć. Rekao je i da je svoju odluku izložio patrijarhu i Sinodu, tako da su upoznati sa njegovim odlaskom u Makedoniju.

„U toku današnjeg dana bio je kod patrijarha Germana, koga je obavestio da polazi u Skoplje i sa kojim se je tom prilikom oprostio. Patrijarh German je vršio strašan pritisak na njega da odustane od svoje namere. Pretio mu je da će mu odmah staviti zabranu na sveštenoradnju, da će ga izvesti na sud i na koncu da će biti lišen čina. I pored toga episkop Dositej je ostao uporno pri svojoj odluci i molio patrijarha da bude staložen i da ne prenagli. Utisak je episkopa Dositeja da je patrijarh ostao pri svom zahtevu. Ipak kada su se rastali poljubili su se pri oproštaju“, zabeležio je Radosavljević.

Episkop Dositej u prepričavanju njegovih razgovora sa nekoliko arhijereja je naveo da je episkop pakrački Emilijan rekao da bi bilo bolje da ne ide u Makedoniju sada, ali da smatra od raščinjenja neće biti ništa, istakavši da i patrijarh tako misli, ali da zbog drugih episkopa mora da se drži zvanično protiv. Episkop Longin je, prema tom svedočenju, izjavio da raščinjenje ne dolazi u obzir, pa ni bilo kakva kazna koja bi sledovala episkopu Dositeju zbog odlaska u Makedoniju, dok je episkop zahumsko-hercegovački Vladislav govorio o kanonima i Ustavu Srpske pravoslavne crkve. Episkop vršački Visarion mu je rekao da nema potrebe da se plaši, jer da od svega protiv njega neće, niti može šta biti. „Tražio je od Dositeja da ga časti zbog predstojećeg izbora“, zabeležio je Radosavljević

Na kraju razgovora Radosavljević je episkopu Dositeju poželeo mnogo uspeha na novoj dužnosti i obećao da će mu pružiti punu podršku i pomoć u svim njegovim nastojanjima i zahtevima. Izrazio je nadu da će u Makedoniji sa Izvršnim većem, Komisijom za verska pitanja i drugim narodnim vlastima, kao i sa makedonskim sveštenicima, ostvariti punu saradnju i razumevanje.

Program koji je 20. jula dogovoren u Saveznoj komisiji za verska pitanja je ostvaren gotovo u celini u narednim mesecima: Crkveno-narodni sabor je organizovan od 4. do 6. oktobra 1958. u Ohridu, donet je Ustav Makedonske pravoslavne crkve, a vikarni episkop Dositej Stojković je postavljen za mitropolita makedonskog Ustoličenje su obavili civili i obični sveštenici 12. oktobra u Skoplju, u hramu Svetog Mine.

Eparhije Makedonske pravoslavne crkve

Prema Ustavu, nova Crkva je ostala u kanonskom jedinstvu sa Srpskom pravoslavnom crkvom preko patrijarha srpskog, koji je istovremeno postao i patrijarh Makedonske pravoslavne crkve. Ustav je propisao i formu zakletve poglavara: zaklinjao se da će poštovati otadžbinu i narodne vlasti kojima će biti lojalan.[35]
Srpska pravoslavna crkva nije po svoj prilici smela ni mogla da o tim zbivanjima obavesti ostale pravoslavne Crkve.

Državnu vlast je interesovalo kako su pomesne Crkve primile proglas u Ohridu, pa je Državni sekretarijat za inostrane poslove 28. novembra 1958. zatražio od podređenih diplomatskih službenika u inostranstvu da prikupe sva reagovanja objavljena u tamošnjim medijima.[36]

Po pristizanju svih izveštaja, Savezna komisija za verska pitanja je načinila „Informaciju o Pravoslavnoj crkvi u Makedoniji“, za internu upotrebu. U tom spisu je, pored ostalog, navedeno: „U vezi obnove Ohridske arhiepiskopije i stvaranja Makedonske pravoslavne crkve, skoro svi episkopi u NR Srbiji komentarisali su da je to učinjeno mimo kanona, da je trebalo ići preko Sinoda, da se ovim cepa jedinstvo Crkve i Srpstvo, da je ovim mnogo oslabljena vlast episkopa nad sveštenicima itd. Naročito oštro reagovali su raško-prizrenski episkop Pavle, šabački episkop Simeon i timočki episkop Emilijan, ali na sve ove kao i na ostale episkope utiče krajnje neprijateljski stav episkopa banjalučkog Vasilija, koji traži da se mitropolit Dositej i dva makedonska episkopa izvedu pred crkveni sud i proglase raskolnicima. Međutim, u stavu svih episkopa isto tako se ispoljava i bojazan da ne dođe do jačeg zaoštravanja odnosa crkve sa državom.“

Sinod je sredinom novembra 1958. odlučio da se administriranje onog dela Skopske mitropolije koji se nalazio na teritoriji Srbije (Arhijerejska namesništva pčinjsko, masuričko-poljaničko, preševsko i bosiljgradsko) poveri episkopu niškom Jovanu. (Administrator je obavljao uobičajene arhijerejske poslove i ispunjavao svoje obaveze: rukopolagao je svršene bogoslove i postavljao parohe na upražnjene parohije i kažnjavao.

(Autor: Dr Veljko Đurić Mišina, istoričar)

SKINI APLIKACIJU