STEPIĆ: KREMLJ PROTERUJE SAD IZ EVROAZIJE

Ukrajina je jezgro formiranja ruske države i nacije. A, i mnogo više – ocenio je u intervjuu RT Republike Srpske geopolitičar. prof. dr Milomir Stepić.

Fakti prenose u celini Stepićeva ukazivanja i prognoze:

„U savremenim okolnostima, pitanje Ukrajine je pitanje opstanka Rusije. Interes Zapada je da tu arbitrira i raspolaže ukrajinskim resursima koji spadaju među najveće na svetu.

Ukrajina je zemlja koja odlučuje o ruskoj sudbini jer je ona u predvorju Kremlja. U savremenim uslovima modernog naoružanja, ona je odskočna daska za rasparčavanje Rusije. Ti planovi postoje odavno i čak se nalaze u naučnoj literaturi.

Ruski cilj: denacifikacija Ukrajine



Mi za sada ne znamo koji su konačni ciljevi Rusije i da li su ispunjeni već samim priznavanjem Donjecke i Luganske republike. Po mom sudu, ciljevi su mnogo širi, kao i samo pitanje Ukrajine. Govorim o onome što je rekao predsednik Putin – da je jedan od ciljeva da se izvrši denacifikacija Ukrajine.

Godinama unazad smo svedoci jačanja neonacističkih snaga u Ukrajini i nije pogodno da zemlja kao što je Rusija, koja u svojoj istoriji ima borbu protiv nacizma, da u svom komšiluku ima zemlju koja je pronacistički orijentisana. A Ukrajina je bila takva. I zamislite kakav bi bio uticaj Ukrajine da ona ostane na tom kursu kao sused Rusije.

Ciljevi se prepoznaju u geopolitici Rusije zapisanoj u knjigama, a to je da se SAD isteraju iz Evroazije u celini. To nama izgleda kao dalek i nemoguć cilj, ali, SAD su pobedom u Drugom svetskom ratu zauzele makromostobran u Evropi i posle Xladnog rata su pokušavale da ga prošire. U tome su uspele posle rušenja Berlinskog zida i doprle do granica same Rusije – Litvanije, Estonije i Letonije. Sad pokušavaju da taj mostobran još prošire. Rusi smatraju da su SAD strano telo na teritoriji Evroazije, pod formulom „zašto bi jedna ne-evroazijska sila upravljale Evroazijom, gde se nalaze jedna Kina, Indija, Iran, pa i Rusija, Nemačka, Francuska. Dakle, ciljevi mogu biti mnogo dugoročniji.

Ukrajinu čeka i identitetska i teritorijalna dekomunizacija

Sa druge strane, i za Ameriku je ovo pitanje potvrde kredibiliteta. Posle nekoliko poraza, Amerika se suočava sa novim izazovom – da bude poražena njena geopolitika u samoj Ukrajini. Ako to Rusiji pođe za rukom, SAD će biti u ciklusu poraza.

Mnoge zemlje će pokušati da budu neutralne i da daju uopštena opredeljenja, svoje uopštene reči. Bilo bi dobro da to uradi i Srbija, kad smo već tu. Ali, Kina, kao svaka velika sila, poručuje jedno – da je neutralna po ovom pitanju, ali u Evroaziji realno postoji podela posla između Rusije, Kine, Indije i Irana. Kina vodi računa o svojim interesima na Dalekom istoku. Za sada, osim ekonomski, nema veliki prodor u Evropu, ali to ne znači da „sutra“ toga neće biti. Kina proklamuje neutralnu politiku kao svoju poziciju, ali je i ona antiamerička sila kao i Rusija.

Ukrajina je posle osamostaljenja insistirala na dekomuzaciji. Od rušenja spomenika, do promene svoje orijentacije i politike. Ali, samo do onih granica da ostane u svojim komunističkim granicama!

Granice su tako napravljene da bi Srbija bila slaba

Situacija je slična našoj. Tamo lenjinisti i staljinisti, a ovde titoisti, uspostavljali su nekonsekventne granice. To je problem i postjugoslovenskog prostora već tri decenije. Borimo se toliko dugo sa granicama koje su tako napravljene da bi bila slaba Srbija, odnosno Srpstvo. Tako je to urađeno i u bivšem Sovjetskom savezu.

Ta ideologija je bila na liniji da Rusija bude što slabija, da joj se oduzme što više teritorije i privrednih resursa, da se dovede u lošu geostratešku poziciju u smislu da joj se svi izlazi prema morima dovedu u pitanje. Tako je Rusija doživela da u vreme Xruščova izgubi Krim i Sevastopolj od vitalne važnosti za Rusiju. Dakle, ako Ukrajina hoće dekomunizaciju – sad nećete ići parcijalno nego do kraja, to je snažna poruka Putina. Ona se može tumačiti i na balkanski način. Dekomunizacija znači da se dovodi u pitanje cela Ukrajina, a to su potegli sami Ukrajinci kao mogućnost. Međutim, to ne može biti parcijalno.

Krim je nešto za šta se Rusija krvavo borila. Sevastopolj je nemerljivo važna baza. Zamislite da je Krim ostao u Ukrajini i da je ulaskom Ukrajine u NATO, Krim postao NATO baza. Rusija ne bi imala šta da traži ni kao regionalna sila.

Istočni delovi Ukrajine su bogati resursima. Ukrajina je među prvim zemljama sveta po prirodnim bogatstvima – od gvožđa i oplemenjivača čelika, vode i černozema (može da hrani 15 puta više stanovnika od njenog broja).

Rusiji to ne znači mnogo, jer sama ima mnogo više, ali Zapad odnosno Evropa, ako bi stavila šape na Ukrajinu, rešila bi svoj veliki problem nedostatka prirodnih resursa.

Ukrajina je jedna veštačka zemlja koja se bori iznutra sama sa sobom i teško može da opstane

Ukrajina je veštačka zemlja, napravljena od istorijski ruskih teritorija na krajnjem zapadu, koje su pokatoličene. Kroz istoriju su pripadale i Poljskoj i Austrougarskoj itd. Sve u svemu, to je jedna nesrećna zemlja koja se bori iznutra sama sa sobom i teško može da opstane.

Takvih primera imamo mnogo u postjugoslovenskom prostoru.

Dugoročno posmatrano, EU će biti na ogromnoj nemerljivoj šteti. Ona nema energenata i gasa. I pre ratne krize, Evropa je bila u energetskoj krizi. Zamislite u kakvoj će krizi biti sada.

Severni tok 1 i 2 su građeni sa jakom geopolitičkom konotacijom. Da nje nema, da je sve mirno i normalno, da nema mnogo geopolitike, oni bi bili građeni kopnom preko pribaltičkih republika do Nemačke. Ali, bio je prepoznat geopolitički interes. I to je prepoznala Nemačka, a ne Rusija.

Pretnja je da gasovodne trase budu presečene ako idu preko zemalja za koje je Donald Ramsveld rekao da su `nova Evropa`.

Nemačkoj je u interesu da se direktno poveže sa Rusijom. To je izazvalo ogroman strah u Americi i atlantističkim zemljama jer od osovine Moskva-Berlin njih hvata strah. Plaše se nemačke discipline i kapitala na jednoj strani, a ruskih resursa, ljudskih vrednosti i površine teritorije na drugoj strani.

Od Ukrajine je dugo stvarana anti-Rusija

Ako se tu napravi osovina, onda talasokratske zemlje nemaju šta da traže u Evropi. Zato je prva američka reakcija bila da se gasovodi ometaju na sve moguće načine, da se zatvore ako treba. Ali, bez tih gasovoda, Evropa, a u prvom redu Nemačka, nemaju šta da očekuju.

Svaka velika sila kao Rusija želi da u svom okruženju ima mir i stabilnost, zemlje koje nisu orijentisane protiv nje, a odavno se govori da se od Ukrajine stvara anti-Rusija.

Daleko smo od Trećeg svetskog rata, ali u toku je geopolitičko prepakivanje sveta. Ono nije na svom početku. Počelo je osnaživanjem Kine, pa onda i Rusije. Rusija je pokazala da neće tolerisati da u svom okruženju ima vazale Zapada, koji neće brinuti o svojim interesima nego će voditi prozapadnu politiku i da će je voditi postavljene nomenklature.

amislite da isto što radi Amerika u Ukrajini, da to radi Rusija u Kanadi. Xipotetički, zamislite da je Kanada antiamerička zemlja-eksponent Rusije. To je nešto što moramo da shvatimo.

Mora doći do prepakivanja sveta

Mora doći do prepakivanja sveta i formiranja neoklasičnih interesnih sfera. Pre svega na evroazijskom kopnu. Pitanje je šta je sledeći korak. Ukrajina nije daleko od nas. Od nje nas razdvaja samo Rumunija. Ukrajina izlazi na Dunav. Ona nam je blizu. I, zaista se postavlja pitanje u čijoj sferi će biti Balkan i postjugoslovenski prostor.

Budućnost američke rezolucije je ruski veto, a onda će se nešto od toga parcijalno primenjivati od strane Zapada. Pitanje je kakvi su ciljevi Rusije. Da li su samo parcijalni. I da li će u tom slučaju strateški pogrešiti. Da li će ponoviti naše greške: kreni, stani, povuci se. Ili će dugoročno rešiti pitanja. Ako ih ne reši sada, ona će se pojaviti opet. Ako ih ne reši sada, jednog dana će svakako morati, ako želi da živi i funkcioniše stabilno.

Zapad će uvoditi sankcije. NATO bi intervenisao da može da gađa iz vazduha, kao nas ovde, ali pošto to u Ukrajini ne može, onda neće ratovati već nastaviti da izaziva destabilizaciju. Ako bude mogao, ako mu bude dozvoljeno.